Premijere: DISTRIKT 9

U ovom filmu ima previše fenomenalnih stvari da bi se bavili njegovim očiglednim manama. Dakle, nećemo

DISTRIKT 9/ District 9

r. Neill Blomkamp

selektah: 8plusplusplus / 10

Ne morate da budete previše upućeni u naučnu-fantastiku odn. naučno-fantastične filmove da bi već posle par minuta gledanja District 9 shvatili da on donosi dosta toga novog. Prvo- nema Willa Smitha! Glavni junak je urnebesno nazvani junak Wikus Van De Merwe koga igra Sharlto Copley koji opet izgleda kao da je ispao iz nekog Dogma filma o bračnim mukama muža koga supruga vara sa kerom. Druga upadljiva stvar je da se film ne dešava u Americi u koju obično sleću svi viđen(ij)i vanzemaljci koji su posetili Zemlju. Umesto Njujorka ili L.A.-a vanzemaljosi su ovaj put završili u ciganjskim udžericama smeštenim u prigradskom delu Johanesburga. Treća, i možda ključna stvar, jeste što su vanzemaljci već među nama, i to već dvadeset godina! Dakle, nema spektakularne sekvence njihovog pristizanja, buđenja nekog supernaučnika u sred noći i njegovog odvođenja u najtajniju od svih tajnih baza, nakon čega sledi obavezni susret sa zabrinutim predsednikom Sjedinjenih Država. Četvrta (a možda i „treća pod a)“) stvar jeste da se ovaj film bavi ratosiljanjem došljaka na način posve drugačiji od onoga na koji smo navikli. On ih tretira kao neželjenu manjinu koja jednostavno smeta matičnom življu.

Blomkamp, koji District 9 potpisuje i kao debitantski reditelj i scenarista, nije se zadržao samo na političkim i intelektualnim predispozicijama svoje priče, već ju je od početka do kraja tretirao kao Cameronsko-Tony Scottovsku akciju koja vrvi od informacijama preplavljenog ekrana, koja ima sjajne efekte, vrlo smislene akcije, podnošljivu količinu melodrame i, nečega čime ova dvojica povremeno manjkaju- humanošću.

Ceo film je, praktično, kvazi-reportaža o tome kako je akcija preseljenja vanzemaljaca (u filmu pogrdno nazvanih „rakovima“) iz udžerica u kojima su se skućili po dolasku u „lepo namešteni“ i isto tako lepo ograđeni koncentracioni logor krenula nizbrdo. Naizmenično se smenjuju snimci sa terena koji prate čoveka kome je poveren taj zadatak (Wikus) sa intervju-snimcima raznoraznih osoba koje kroz svoje komentare naslućuju ili otkrivaju kako su vanzemaljci stigli na zemlju, u čemu je problem (lokalci ih ne žele u svoj blizini), kao i kakav je čovek Wikus. Kako radnja zahvata glavnog junaka, tako se i težište kvazi-dokumentarnih deonica pomera sa priče o vanzemaljcima na Wikusa i mi shvatamo da je ceo film zapravo neka vrsta „specijala o Wikusu“. Zašto, videćete.

Izabrani lokalitet sa svojim sirotinjskim izgledom je senzacionalan i obezbeđuje funkcionalan seting ugaslom sjaju „napredne civilizacije“. Sami vanzemaljci su opako animirani i s obzirom na skroman budžet (samo 30m$) izgledaju bolje nego u bilo kom filmu sa pomenutim Willom Smithom. Njihovo ponašanje je duboko ljudsko što scenama sukoba obezbeđuje emotivnost i sve deluje „realnije“ nego što bi očekivali. Izabrani Wikus odn. Copley vanredno je dočarao čoveka koji paradoksalno postaje sve humaniji dok lagano gubi ljudske obrise.

Sam kraj nije baš kao u E.T.-iju, ali nije isključeno da će vam poteći poneka suzica.