Premijere: KOKO PRE ŠANEL

Impresivan i elegantan chick-flick. Sramota me da priznam koliko mi se dopao...

KOKO PRE ŠANEL/ Coco avant Chanel

r. Anne Fontaine

selektah: 9 / 10

Kako je lepo ušetati u bioskop i od rediteljke koja je odabrala da se bavi jednom od najvećih (francuskih) ikona XX veka očekivati pro-feminističku tiradu nabijenu snažnim i isto toliko izveštačenim stejtmentima o prototipu moderne i emancipovane (poslovne) žene, a onda odgledati film koji fascinira pre svega svojim duboko emotivnim pristupom temi, koji Coco dočarava kao ženu sa kojom bi svaki muškarac poželeo da bude i da joj se beskonačno divi. A pri svemu tome mesto koje joj nesporno pripada u panteonu velikih žena koje su svojim radom i svojom voljom promenile sudbine miliona nastavlja da sija neokrnjenim sjajem. Ako ne i više nego pre.

Činjenica da su u prethodnih godinu dana snimljena čak tri filma o Coco možda je posledica tržišnog razmišljanja da bi se spajanjem đavolice u Pradi i života u ružičastom mogao napraviti potentan blokbaster, naročito među ženskom publikom. I dok televizijski Coco Chanel (sa vrlo hvaljenom Shirley MacLaine) ekranizuje ceo njen život, Jan Kounenov Coco Chanel & Igor Stravinsky bavi se samo ljubavnom vezom sa čuvenim kompozitorom. Fontaineova (koja film potpisuje i kao scenaristkinja) odlučila se za uslovno rečeno, najmanje zanimljiv, ali i najzahtevniji deo njenog života- onaj, kako ime filma kaže, dok je Coco bila samo Coco. Lišen overdoziranog glamura kakav obično donosi „život bogatih i fabuloznih“, Coco avant Chanel iz sudbine kakvih je verovatno bilo na hiljade početkom XX veka u Francuskoj pažljivo bira i niže detalje koji su Coco doveli do Chanel(a).

Sam početak filma (a naročito za neupućene u Cocoin životni put, poput mene) ne obećava. Sekvenca sa boravkom u sirotištu u koje je Coco i njenu sestru doveo otac koji više nikada nije došao po njih ne donosi ništa originalno, ali zato patetiku drži na čvrstim uzdama. Par godina kasnije, Coco i sestra preko dana rade u krojačkom salonu, a noću pevaju u jednoj od brojnih francuskih kafana. Već tada je jasno da Coco ne želi da deli sudbinu kurvastih sponzoruša koje saleću bogate plemiće i biznismene koji tu svraćaju. Ipak, muka ne ostavlja izbora i ona ubrzo postaje ljubavna družbenica bogatog Balsana. Od tog trenutka počinje magija.

Umešnost i fascinantna elegancija kojom je Fontaineova razvila njihov odnos verovatno je najjači momenat ovog filma. Balsan, koji bi po godinama mogao da joj bude i otac, u početku je zaintrigiran Cocoinom otresitošću, ali vrlo brzo se ljubazno zahvaljuje na pažnji. Nemajući druge, Coco savija ponos i kreće za njim, u njegov dom. Tamo kroz seriju briljantno napisanih i režiranih scena, vidimo sa koliko prezira Coco podnosi neprekidni cirkus Balsanovih bogatih i siromašnih gostiju, tokom kojih ne retko završava kao njegova dvorska ludica. Kako vreme prolazi, njihova neprekidno ambivalentna privrženost se produbljuje i Balsan od ljubavnika postaje očinska figura čija poražena zaljubljenost prerasta u plemenitu naklonost i divljenje.

Paralelno sa ovim tokom priče, Fontaineova diskretnim i lukavim koracima uvodi Cocoinu zainteresovanost za modu i preko sve svedenijih kreacija koje ova pravi za sebe i druge prelama njen put od žene koja je bila u polu-posedu jednog muškarca do samostalne i uspešne žene. U izvesnom smislu, može se reći da su ton i stil koji je Fontaineova odabrala za priču o Coco zapravo inspirisani minimalizmom njenih kreacija. Iako emocije neprekidno bubre na površini, ni jednog jedinog trenutka nema ni eksplozija suza, ni eksplozija strasti. Čak i kada je Balsan dovede do mesta na kome je stradao Boy, ljubav njenog života, Coco će samo priviti ruku uz lice, ali petosekundni plačni grč na njenom licu biće jedini odraz njenog bola.

Kada već pričam o Fontaineovom rediteljskom učinku onda moram da pohvalim i ciklične (skoro da možete da računate sa njima na svakih petnaest minuta) „neme“ pasaže u kojima kao da vidimo neku vrstu emotivne rekapitulacije prethodnog perioda čiji je jedini odašiljač kompleksno sprovedena ekspresija na licu Audrey Tatou, koja igra Coco. A kad smo kod Tatou, onda treba reći da ovaj film ne bi bio ni upola dobar da nije bilo nje. Do poslednjeg detalja ona je ispratila Fontaineinu zamisao emocionalnog, ali elegantnog pristupa priči, tako da Audrey praktično ceo film igra Coco u vrlo skučenom opsegu ekspresija i reakcija, ali unutar koga je svaka nijansa bitna. Da ima pravde, ali zaista, ovo bi bio obrazac koji mora da se postigne za Oskara.

Drugi deo priče (ne i druga polovina filma) fokusiran je na Cocoinu ljubavnu romansu sa Boy-em, tokom koje vidimo na koliko klasnog trnja je bila osuđena ljubav u tom periodu, ali i uživamo u prvoklasnom duelu između srca i ponosa.

Moja jedina zamerka odnosi se na kraj, koga nema. Iako vizuelno savršen (gledamo neku od Cocoinih revija, dok ona sedi na stepenicama, a njen odraz je izlomljen u brojnim ogledalima koja je okružuju), čini mi se da bi u skladu sa ostatkom filma bilo primerenije nešto intimnije. Ali, pretpostavljam da su producenti tražili da se film nekako nadoveže na period po kome svi poznaju divu kojom se bavi. Međutim, i tu se Fontaineova solidno dovila, koristeći tu montažnu sekvencu kao neku vrstu epiloga. Tako da pravog kraja ni nema. On je ostao u onom plačnom grču pred olupinom automobila u kome je poginuo voljeni Boy.