TELSTAR

Bah!... Još jedan engleski masterpis

Joe Meek. Šta mogu da vam kažem o njemu? Martin Hannett pre Martina Hannetta. Johnny, Remember Me. Deset puta luđi od Phila Spectora. Možda i talentovaniji. Vanzemaljac. Bez sluha i muzički nepismen. Telstar. Gej. Ostalo ovde.

Telstar – A Joe Meek Story. Šta mogu da vam kažem o ovom filmu? AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Joe Meek je bio ludak. I genije. Ovaj film je ludački. I genijalan. Ovaj film je John Meek. A, ipak je pitak. Komedija sa elementima turobne drame. Turobna drama koja povremeno izgleda kao screwball komedija. Pop hit koji dolazi sa one strane. Baš kako je Meek čuo svoje pesme pre nego što bi ih odmumlao zatečenom kompozitoru ili prestravljenim muzičarima. Ne mogu da jebeno verujem da je ovaj film režirao glumac Nick Moran kome je ovo prvi bioskopski film i druga režija u životu!!!

Sad kad sam zainteresovanima podigao očekivanja na nivo na kome se nalazio satelit Telstar, prvi takav lansiran da signale s jednog kraja planete šalje na drugi kraj i koji je poslužio kao inspiracija za Meekov veliki i kobni hit (a koji figurira i kao metafora za samog Meeka), sad bih mogao da smanjim doživljaj i pokušam da budem objektivan. Kako biste se zaista potrudili da odgledate ovaj film. AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

AAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Telstar je najbolja muzička biografija koju sam gledao u životu. Moran je efektnim presekom Meekovog života prošarao nevine začetke rokenrola u Britaniji, prikazao je svu bedu homoseksualanog izbora u Britaniji početkom šezdesetih kao tragediju epskih razmera, rasturio je scenario na šumove i zvuke koji se jednog trenutka pojave, a mnogo minuta kasnije pokažu kojoj melodiji pripadaju. Moran je prikazao Meeka kao čoveka izmučenog sopstvenim genijem, manijakalnom radnom etikom, seksualnim izborom, nesposobnošću da veruje ljudima i bude biznismen. Joe Meek je bio vanzemaljac pred kojim bi Ziggy fakin Stardust trebalo da padne na kolena i popuši mu. To je bio čovek koji je Brianu Epsteinu rekao da njegovi „momci iz Merseya“ i nisu nešto, a potom je njihov demo bacio u korpu za otpatke. Budala, drugim rečima. Ali sa druge planete.

Prvih pola sata, tokom kojih kao povod za početak priče služi dolazak kompozitora Geoffa Goddarda (ko-autora Johnny-ja), su urnebesni. Oseća se pozorišnost predloška (film je rađen po komadu Jamesa Hicksa), ali Moran pokazuje vanredan osećaj za tempo, likovi ulaze-izlaze, Meek urla, pa šapuće, stanodavka tek naslućuje šta je čeka, Meek je za svojim mašinama, u kuću ulazi bend obučen kao kauboji, Meek se zaljubljuje u plavokosog Heinza koga prvi put vidi, Kevin Spacey kao Meekov partner, Major Banks, paradira naokolo pokušavajući da uspostavi disciplinu. Howard Hawks bi plakao. Od sreće.

Sledi brzi uspon i dugi, bolni pad. Meek ima sto i jedan razlog da poludi, pored onog očiglednog- da se takav već rodio. Moran, možda nepotrebno, povremeno ubacuje privju samog kraja, kada Meek u demoliranom studiju spaljuje sve simbole svog uspeha. Ali, ko može da kaže da signali o poslednjim danima već nisu stizali do Meekovog mozga. Izluđen paranojom Meek na kraju uradi ono što bi svaki genije na njegovom mestu...

Lice i naličje šezdesetih su tu. Magično naivni kada prikazuju zajedničku turneju Gene Vincenta i Heinza & njegovih Saintsa, hermetično psihodelični kada Meek ostane sam sa sobom. A biće i nekoliko scena za suze. Divljenja i saosećanja.

Sa Telstar-om Meek je jebeno dobio šta je i zaslužio.

selektah: 10 (aktuelni film godine) / 10