L’OREAL CINEMANIA: ZOMBIELAND

Ne znam šta sam očekivao, ali to nisam dobio

Zombieland nije film o zombijima. Oni su samo povod za razne druge stvari. To i ne bi bio problem da nisam očekivao film o zombijima. Ali jesam. BAŠONAKO!!!

Zombieland nije ni metaforična satira. Zapravo, jeste, ali mislim da ćete pogrešiti ako počnete da se bavite time kakva su i čega metafora ovaj put zombiji. Oni su nebitni. Zombiji su kroz Romerov opus prošli sve bitne uloge koje u današnjem društvu mogu da zauzmu.

Zombieland je priča o preživelima. Preživeli su metafora (današnje) Amerike. Oni su ti koji su usamljeni i osamljeni, oni su ti koji potiču iz rasturenih porodica, oni su ti koji su fascinirani oružjem od malenih nogu, oni su ti koji ne znaju za Gandija, ali im je Hannah Montana bitna životna smernica. Oni su ti koji duševni mir postižu uništavanjem (između ostalog počeli su, baš kao i njihovi praoci, sa Indijanskom prodavnicom). Oni su ti koji imaju snažnu potrebu za vezivanjem, za herojiziranjem, za holivudiziranjem… Sve je to reditelj Ruben Fleischer vrlo lukavo provukao kroz svoj film.

Međutim, uprkos efektnoj scenografiji (naročito za jedan relativno niskobudžetni film), uprkos postmodernističkim šalama koje poput Pixarovih crtanih deluju i na mlađe i na starije, uprkos odličnoj glumačkoj ekipi (Woody CAR! Harrelson, Jesse Adventureland Eisenberg, Little Miss Abigail Breslin i fejk Lily Allen- Emma Stone) i uprkos jednom od najautoironičnijih kemija u istoriji Holivuda (Bill Murray igra samog sebe), Zombieland-u nešto fali da bude film koji, poput Superbad, i glavom i srcem prevazilazi žanr koji mnogi olako potcenjuju. On to originalnije i češće čini glavom.

Zombieland je indi-roudmuvi-dramica, poput ogavne Little Miss Sunshine, heh, možda čak i romantična indi-komedijica, samo sa zombijima! I kao takav on je originalnost postigao spajanjem dve (ne)spojive stvari- klišeiziranom pričom o usamljenosti, posoljenom anti-sažaljivim humorom, kakvih su prepuni savremeni američki indi-filmovi, i klišeiziranom zombi-akcijom na kakvu ćete naići u bilo kom prosečnom post-Boyleovskom B-filmu iz ovog žanra. Ali, kombinacija ove dve stvarnosti i jednoj i drugoj dala je na posebnoj aromi. Pa u čemu je onda mana? Možda u tome što je kroj grub i nema previše mešanja ove dve stvarnosti. Možda u tome što film sa zombijima ne može da ih koristi kao scenografiju, a da o njima praktično ništa ne kaže. Čak i ako ne želi ništa da kaže o njima.

Zombieland je i moderni vestern. Osvajanje stare teritorije na novi način. Woody kao grubi revolveraš dobrog srca, njegov šmokljasti pomoćnik, još dve curice da se simbolično uobliči porodica, nepregledna i pusta američka bestragija, neki novi primitivci kao neprijatelji… Sve je nekako tu.

Ali nešto fali. Možda neka iskreno pronađena autentičnost u svim tim prekrajanjima starih šavova. Varnica da da život Frankenštajnu.

selektah: 7 / 10