SATANTANGO

Koliko ljudi znate koji su gledali ovaj sedam i po sati dug film? E, pa Žozi i ja smo u tom elitnom društvu

(mačka na ovom posteru nije živa. samo da znate)

Biće ovo jedan dugačak tekst. Osećam.

Kada film traje sedam i po sati čini mi se da je prvo pitanje koje sebi treba da postavite nakon gledanja (a možda i pre): da li je bilo neophodno (da ovoliko traje)?

U slučaju filma Satantango, a sad- kad malo bolje razmislim, to važi i za većinu drugih slične minutaže, upravo je ta dužina ono što otuđuje ove filmove od miliona drugih i postaje njihova ključna estetska karakteristika.

Ali, svejedno, da li je vredelo potrošiti sedam i po sati na ovaj film? Pa, u mom slučaju jeste. Žozefina i ja smo iz sata u sat, kao da gledamo mađarski film bez titla, pokušavali da shvatimo WTF?! ovog ostvarenja. I sad, ne bih da pomislite da jeftino privatizujem ovu recenziju, naprotiv- baš pokušavam da vam kažem da provedenih sedam i po sati sa nekim ispred ekrana jeste jedno gledalačko iskustvo koje se ne može porediti sa sitnijim minutažama. U ova dva dana mi smo praktično imali u gostima Satantango.

Druga stvar koju moram da vam kažem u vezi sa ovim filmom jeste da ne znam tj nemam osećaj da li je Bela Tarr računao na "neidealne" uslove gledanja svog filma. Mi smo ga gledali iz dva dana u otprilke četiri navrata. S obzirom da film ima obeležena mesta za pauze, pretpostavljam da u najboljem slučaju možete da ga pogledate u jednom danu iz tri cuga. Kako god. To što ovaj film traje sedam i po sati ne znači da je količina detalja i simbola i uobičajene "Tarrštine" manja. Naprotiv. Satantango možda treba pogledati dvaput radi potpunog razjašnjavanja. Sumnjam da će to iko uraditi. Neke stvari ćete jednostavno zaboraviti od početka do kraja priče, neke ćete propustiti, jer vam se u tom trenutku neće činiti bitnim, o popuštanju koncentracije da i ne govorim. Možda je baš zbog toga zgodnije prepustiti se ovom filmu kao intuitivnom iskustvu.

Kako tek upoznajem Tarrov opus i dalje ne bih umeo da vam kažem koliko "kapitalno" Satantango stoji unutar istog, ali beda je tu, patina crno-bele fotografije je tu, glumci koji kao "engleski glumci" skoro da igraju sami sebe su tu, vreme je oblačno, realizam je podređen poeziji, statični kadrovi unutar kojih se nešto jedva dešava su tu, traju vekovima i često će vas terati na razmišljanje šta bi se promenilo da su bili upola kraći. Ili da ih nije ni bilo.

Ako mene pitate, Satantango je jedna ružna bajka, pripovetka čak (iako je rađena prema istoimenom romanu) o grupi ljudi koja iz pakla stiže na neko bolje mesto. Lako moguće da i iz mrtvih dolaze među žive, preko čistilišta. Ne bez razloga mogu da tvrdim i da Tarr gorko parodira rutinsko komunističko baratanje ljudskim sudbinama (radnja filma smeštena je u osamdesete). Opet, indikacija ima i da je Tarr hrišćansku hijerarhiju čistilišnog pranja grehova prikazao kao arthaus satiru u kojoj tajne službe u sprezi sa raznoraznim aparatčicima gospodare sudbinom običnog i bijednog čoveka. Nemojte samo da pomislite da je bilo šta od toga preterano očigledno.

Vrlo je bitno, pak, da film odgledate do kraja. Jer na samom kraju je "tvist" (ništa vam nisam spojlovao, majke mi) koji pomaže hronološkom situiranju događaja, što potom znatno doprinosi izvlačenju poruke. Recimo, zbog samog kraja može da se zaključi da zvona zvone kao naznaka nekih novih (ne nužno i boljih) vremena, i to tek nakon što je mesto očišćeno od svojih stanovnika. Na početku filma ćete, pak, imati utisak da su upravo zvona inicirala sve što potom sledi.

O čemu se radi? Na nekoj farmi, uvaljanoj u blato i svaki drugi oblik bede i zapuštenosti, slobodno šetaju krave, svinje i par ljudi. Bez mnogo želje da nam objasni, Tarr nas upućuje da nekih troje ljudi od njih desetak koji žive na toj farmi (komuni) žele da ukradu neke pare i pobegnu. Međutim događaji se komplikuju dolaskom, zapravo povratkom, izvesnog Irmiasa za koga su svi oni mislili da je mrtav (iz par replika može se steći utisak da su ga oni i ubili).

Ovi ljudi žive svoje dozlaboga bedne živote čiji je hajlajt odlazak u lokalnu gostionu u kojoj najradosniji trenuci izgledaju tek malo manje jadno nego veselje u našem filmu Život je lep. Alkohol je hleb nasušni. Jedna od žena vara svog muža sa čak tri muškarca, lokalni doktor sate provodi buljeći kroz prozor i teftereći aktivnosti svojih suseda, dok dve, mlađe devojke i sestre moraju da prodaju svoja tela da bi prehranjivale najmlađu sestru i majku. Prelomni trenutak ove kolotečine, pored Irmiasovog dolaska, je smrt te najmlađe devojčice, koja se samoubila jedenjem otrova za pacove (njena psihopatologija je tek priča za sebe).

Nakon ovog događaja Irmias od stanovnika uzima pare (one koje su hteli da ukradu) i obećava im novi život negde dalje. Međutim na tom putu njihova prva, privremena, stanica je neka napuštena vila, također u nedođiji, u kojoj su ostali samo goli zidovi...

To bi bila glavna osovina priče. Paralelno sa njom mi otkrivamo da su Irmias i njegov sajdkik Petrina nekakvi saradnici neke službe, ali i da su lopovi ili sitni krimosi. Solidan deo radnje otpada na priču o devojčici i njenoj mački (ni jedno ni drugo nema hepiend), dok u finalu filma iznenada lik doktora otvara neku vrstu rašomonskog pogleda na događaje koje smo već videli, koji kao što rekoh utiče na formiranje tajmlajna. A ponekad Irmias padne na kolena pred kućom koju obavija magla, na šta mu Petrina kaže- Šta? Nikad nisi video maglu?! Pa potom produže put...

Glumci su sjajni. Gledajući ih vi zaista imate dilemu da li su to zaista neki supertalentovani naturščici koje je Tarr, verovatno alkoholom, potplatio da luduju sa njim i još češće kisnu do gole kože. Autentičnost lokacije, scenografije, likova, kostima je važna i superbitna odlika Tarrovog filma (estetike). "Stvarnost" njihovog postojanja najveći je "protivnik" poeziji, "ukletoj dramaturgiji" njegovog narativa. Ovo su ljudi toliko stvarni da vam bazde, ali ih ono što im se dešava pretvara u simbole i traži od vas da u retkim trenucima (od kojih je jedan obraćanje naratora) tražite ključ za razumevanje.

Za mene je jedan od takvih bio trenutak kada jedan od aktera zapeva neku pesmu u kojoj se pominje "Satantango", kao metafora za život koji oni (svi mi?) žive. U tom smislu, akteri su žrtve sopstvenih slabosti i grehova i nepopustljivosti istih, barem, kada su u pitanju sile koje ih vode kroz život. Ali, s druge strane, i najbolji od nas bi, ako bi im život počeo u onom svinjcu, popustili pred blagotvornim dejstvom rakije i jebanja čega god nam se nađe na putu. A možda je "Satantango" baš dobar naziv za taj paradoks, za tu nemogućnost promene. Ples sa sopstvenom mukom.

Možda ima prostora i baviti se pitanjem slobode koju ovi ljudi nemaju ili je zloupotrebljavaju. S druge strane, oni su stalno pod nekakvim nadzorom. Neko stalno ima uvid u njihove živote. Neko drugi stalno donosi odluke. Njima je dopušteno samo s kim će se i koliko valjati u blatu. Dok ovo pišem (a sa svežim vladinim cenovnikom za vozače za 2012. u mislima) pitam se koliko će nama još trebati pre nego što shvatimo da smo i mi u sličnom plesu.

SELEKTAH: 6/10