A TORINOI LO

Jedan od onih filmova u kojima kadrovi traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju... Ali tako da ostajete zaintrigirani zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto je to tako

Znam dve stvari o mađarskom reditelju Beli Tarru. Da pravi uglavnom (samo?) crno-bele filmove i da već dve godine pokušavam da nađem vremena za njegov sedam i po sati dugačak film Satantango (Žozi, šta ono radimo za vikend?).

A Torino Lo ili Konj iz Torina je njegov poslednji film i ovogodišnji dobitnik Srebrnog lava u Berlinu. Tarr kao inspiraciju za film koristi anegdotu iz života Friedricha Nietzschea koja kaže da je 1889. čuveni filozof video kako neki kočijaš bije konja koji neće da krene. Nietzsche je pritrčao konju, obgrlio ga i počeo da plače. Nakon toga odveden je kući gde mu je posle mesec dana konstatovana mentalna bolest, koja ga je vezala za krevet i učinila da preostalih 11 godina do smrti ne progovari ni reč. Mada je prema Tarrovoj priči, par dana nakon incidenta sa konjem, stigao da kaže svojoj mami- Mutter, ich bin dumm!

Tarrov film demistifikuje konja iz te priče. Ko je, odakle je i šta je s njim posle bilo.

A Torinoi Lo izgleda savršeno. Crno-bela fotografija magično je dočarala život ostarelog oca (kočijaš) i njegove ćerke u nekoj peščanoj zabiti u kojoj vetar duva danima. Besprekorna scenografija i kostim imaju svoj (bedni) život na filmu baš kao i dvoje aktera, bilo da se radi o drvenim tanjirima, masivnom stolu, jedinom prozoru ili kamenom bunaru. Naravno, tu je i konj, ni siv ni crn, ni star ni mlad, čudne neke dlake, kao da ima dredove svuda po telu. Film je podeljen u šest delova (šest dana) i slično filmu White Ribbon narator se povremeno javlja da u nekom polu-objašnjavajućem tonu rasvetli mrak u junacima ili mrak oko njih.

Radnju celog filma čine reprize rutine života oca i ćerke, okoštale, uvek u istim potezima i od strane Tarra neumoljivo prikazane u svom totalu. One sitne promene koje uslede su pokazatelji pukotina na životu koji se više ne da živeti. Ah, da, pa sve počinje da se menja onog trenutka kada konj isteran iz štale ne bude hteo da krene.

Cenim da dobar deo gledališča neće ni završiti ovaj film do kraja. Imam razumevanja za to. Mi, ostali, imaćemo dovoljno različitih mišljenja o tome šta se dogodilo. Evo moga.

Bitno je da znate da oca i ćerku u nekom trenutku posećuje neki komšija koji dok čeka da pozajmi bocu Palinke održi poduži i "nerealistički" monolog (koji je možda istrgnut iz nekog Nietzscheovog dela) na temu promene koja ne može da se desi, jer se već desila, tj činjenice da oni na vlasti ne žele promenu... Na šta matori kaže- ma sve je to glupost!

Možda je konj kapitulirao pred životom koji živi, za razliku od oca i ćerke koji ni za milimetar ne odstupaju od uobičajene rutine, toliko da čak i vruć krompir trpaju u usta iako bi znatno bolje prošli ako bi sačekali da se isti ohladi. I kad konj prvo odbije da krene, pa potom i da jede, to neminovno ostavlja posledice na njihov životni tok tj isti se raspada. Već nakon tri dana njih dvoje su u panici, bunar je presušio i oni pokušavaju da pobegnu, ali ni to ne mogu. Potom nestaje svetla (i tu je već odavno kraj pokušajima da se radnja filma shvati na realističkom nivou)... Njih dvoje ostaju u mraku.

Kraj je blizu. Apokalipsa je blizu. Prvi svetski rat je blizu. Njih dvoje nisu prhvatili poziv Cigana prolaznika da idu sa njima u Ameriku. Da se spasu.

Konj je to sve naslutio.

Sa njim i Nietzsche.

Zašto ljudi nisu? Zašto ljudi neće?

Jedan vrlo aktuelan film, rekao bih.

SELEKTAH: 7plus /10