THE ARTIST

Meni je strašno drago što se vama ovo dopalo


Omaž? Simulacija? Postmoderna rekreacija? Esej? Filmkaofilm samo bez tona (najvećim delom)?
Pfff.
Hm.
Valjda.

Meni je priča nekako bila previše ikonična, a premalo emotivna. I još manje autentična. Da je ovo bila neka vrsta muške vizure u kojoj muška Gloria Swanson (odn Norma Desmond) odlazi u pepeo, pa se to, kao u Pixarovom crtaću, prelama kroz njen odnos sa vozačem i vernim psom, zamahao bih svojim diznijevskim repom. Ovako, ljubavna romansa između legende nemog filma i (nove) zvezde zvučnog filma mene nije dotakla.

Mislim da je George Valentin (koji se zove slično kao Rudolph Valentino, a šmekom podseća na Clarka Gablea (inače jednog od retkih glumaca koji je napravio uspešan transfer iz nemog u zvučni film)) ostao previše diskretan u svojoj fascinaciji Peppy Miller. Njihovi susreti nisu toliko fatalni, koliko komšijski i nekako sam ostao uskraćen šta je to i kod jednog i kod drugog izazvalo tako pasioniranu i dugoročnu odanost. Drugim rečima, ja razumem šta je reditelj hteo i kako je to hteo, ali meni to jednostavno nije bilo dovoljno, čak ni za potrebe jedne romantične neme komedije.

Ne volim ni što mi nije jasno šta je ovaj film u suštini (ova dilema s početka). I razumem da to što je on možda sve to u isto vreme ono što ga čini boljim, ali moj problem je što ja mislim da određeni delovi navode na jedno, a drugi na drugo, i da među njima nema puno veze. A ako ćete iskreno nisam bio puno impresioniran ni činjenicom da je kao materijal za novi nemi film uzet period nemog filma. To mi nekako preolakšava stvar, ubija mi poentu pravljenja nemog filma i ne odgovara na pitanje da li je od savremenog materijala (ili, barem, novijeg) moguće skovati priču dovoljno zanimljivu za nemi film (nešto nalik Zeligu). The Artist mi je zbog svega toga ukotvljen u previše sigurnih luka i sve ono što bi trebalo da pleni, mene ostavlja ravnodušnim ili sa blagim osmehom (svaki put kada je kuče u kadru).

Ali, najviše od svega mrzeo sam kraj u kome progovore, u kome isti onaj kulturni/vremenski/dramski pojas u kome smo do malo pre uživali (ili trebalo da uživamo) dok je bio "nem" sada odjednom na isti način prodiše zvukom. Da, to se može tumačiti kao da je čitav film bio nem Valentinovom voljom, jer on nije imao vere u svoj glas, tj u svoju vrednost ako taj glas igra neku ulogu, pa je onog trenutka kada se on pomirio sa tim i svet oko njega zvučno oživeo (slično njegovom snu). Meni je taj hepiend bio još jedan u nizu kičastih i smišljeno simpatičnih klišea, koji je, zapravo, trijumf "artista" čija je vrednost neuništiva i večna (ili, jednostavno- prepakiva).

Kao eksperiment i iskorak od svih ostalih načina na koji se filmovi prave, The Artist je nešto što treba da pogledate, ali ako želite da osetite stvarnu magiju nemog filma bolje, mnoooogo je bolje, da uzmete bilo koji od hitova "neme" ere.

SELEKTAH: 6minus/ 10