J. EDGAR

Dobio sam neke možda neprimerene ideje gledajući ovaj film

Nakon nespornog Mendele Clint Eastwood se u svom novom filmu bavi nešto spornijim likom i delom J. Edgara Hoovera, čoveka koji je osnovao FBI i potom pedeset godina vladao njime isprativši čak osam predsednika za to vreme. Činjenica da se film zove J. Edgar mogla bi pogrešno da vas zavede da pomislite da je ovo film koji se isključivo bavi "privatnim" delom njegovog života, međutim meni deluje kao da su oba aspekta, tj i onaj profesionalni podjednako zastupljena. Ima jedna scena u filmu kada Hoover kupuje odelo u društvu svog odanog i voljenog posilnog Clydea Tolsona i prvi put potpisuje ček kao "J. Edgar"- iz nje se ime filma, odnosno Clintov ugao gledanja na stvar, može pročitati kao onaj deo Hooverovog života koji je iniciran, obogaćen i koji je bio u senci odnosa (da ne kažem veze) sa Tolsonom.

Iako bi me ličnost kao što je Hoover veoma zanimala, sem činjenice da je bio šef FBI-a, da je obilato koristio resurse službe za šijuniranje svih živih i da je bio gej nisam znao ništa drugo o njemu. U tom smislu ono što mi Clint otkriva ja držim kao "pažljivo probrano" i "lako moguće istinito". S tim u vezi nisam imao pojma da su pokušaji komunista u Americi da započnu neko svoje "proleće" bili tako radikalni, uporni i česti. Možda mi baš zato, a Clint je to dosta lukavo uradio, Hoover od samog početka deluje kao neko ko je više bio u pravu nego što nije. Nakon tog poprilično jasnog uvoda, stvari se komplikuju i to ne na najbolji način.

Izbor Dustina Lancea Blacka za scenaristu priče o Hooveru deluje čak pomalo komično. Mislim, tip je do sada uradio tri scenarija i u prvom od njih bavimo se homo zgodama devetnaestogodišnjeg momka, u drugom prvim HIV homoseksualcem u MTV-ijevom rijalitiju Real World, a u trećem Harvey Milkom. Iz toga nekako proizilazi da je Clint čitav film proveo obuzdavajući ovoga da mu u temelje jedne od najsvetijih američkih institucija ne ubaci brokeback mountain. I u tom kontekstu J. Edgar tretira odnos Hoovera i Tolstona kao viktorijanske drame seks- sve je u pogledu, tu i tamo ponekom dodiru, a stvar kulminira tek jednim, burnim poljupcem. Mnogo više toga je u prećutnoj odanosti i tijoj tuzi zbog nemogućnosti da se ljubav iskaže svim srcem. Pretpostavljam da liku kao što je Clint tako nešto može samo da prija.

No, kao što rekoh, probelm J. Edgara je u zlosrećno promišljenoj ambiciji da se pozabavi totalom njegove ličnosti i njegovog života. On sam možda jeste bio ambiciozni megaloman, ali bi film koji bi išao po samo jednoj tračnici njegovog života bio daleko zabavniji. I intimniji. Što Clintov sigurno nije. U pravom i uvek pogrešnom oskarovskom duhu J. Edgar je film o usponu i ceni ostanka na vrhu, o tajnoj ljubavnoj vezi, o "velikom slučaju" (kidnapovanje Linderberghove bebe), o stvaranju G-Mana, o velikom finalu (sa Kennedy-jevima na vlasti), o društvenim kontekstima i društvenoj relevantnosti. I ne zaboravimo Edgarovu vernu sekretaricu Helen Gandy, koja deluje kao lik koji je možda i izmišljen (javite mi šta kaže Wikipedia).

Upravo zbog toga svega, teško je reći koji je aspekt priče najviše zanimao Clinta. Najviše detalja i emocija posvećeno je skoro normanbejstsovskom odnosu Hoovera sa svojom majkom (tiha jeza Judy Dench) koja je verovatno znala "šta je i kakav je" njen sin i baš zato je od njega tražila sve drugo. Sa dosta šarma i nežnosti Clint se pozabavio i J.-om i Clydeom, ali ozbiljno zanemarujući naše čuđenje kako nikome nije palo na pamet da su njih dvojica zajedno. Iako je pričao o Linderberghovoj bebi deo američke istorije/histerije i fundamentalna je za rađanje modernog FBI-a mislim da je mogla da bude ili centralno mesto filma ili da je nema, a naročito da je nema u društvu sa ostalim bitnim javnim neprijateljima Amerike (a Clint ih traži čak i na holivudskom platnu). Nekoliko vremenskih zona u koje je priča smeštena, ilustrujući Edgarove memoare u nastanku, dodatno je opteretilo praćenje priče, baš kao i nepotrebni momenti očiglednog prezira prema Kennedy-jevima i Nixonu. U preko dva sata filma sve je to našlo "malo mesta" i nekako istrunilo jedan dobar fokus na Edgara.

Leo je bio pristojan i mislim da se svojski potrudio zbog Clinta. Zbog njegovog večitog bejbifejsa naročito je onaj aspekt priče koji se tiče odnosa sa njegovom majkom dobro profunkcionisao- Edgar je ostao večiti dečak kojim se da manipulisati i neko ko celog života pokušava da se nametne kao samostalni muškarac. Što se nikada nije desilo.

Na kraju dopustiću sam sebi da kažem da sam gledajući J. Edgar pomislio kako je on možda neka vrsta Clintovog auto-portreta, diskretni izlazak iz nekog ormana u kome onaj koji se celog života bavio "tvrdim, sirovim muškim stvarima" samog sebe demaskira otkrivajući naličje priče- jednu dominatnu majku i hiljadu nekih opasnih trenutaka koje je proživeo samo na filmu... Ne kažem da je Clint gej i da je iskoristio Hoovera kao priliku da to prizna, ali ne odbacujem mogućnost da u samom Clintu možda postoji mogućnost za jednu takvu osobu. Koliko filmova Clint koji ima 82 godine može još da snimi i da nam njima nešto kaže? Nadam se još mnogo, ali...

SELEKTAH: 6+/ 10