PROJECT NIM

All we need is love. A ne hipike

Project Nim je u ljudskim dramskim kategorijama jedna ozbiljna, skoro, epska drama. Ben Hur za čimpanze ako hoćete. Ili Benjamin Button, ako se šalite.

Nim je bila, ako se dobro sećam (Boan kaže da loše pamtim), šesta beba koja je oteta od svoje majke. Zamislite to. Otimači izgubljenog kovčega su mala deca za ove ljude. Nakon toga izvesni doktor James Mahoney sa Kolumbije došao je na ideju da malu Nim da na "usvajanje" u jednu porodicu i vidi da li čimpanze mogu da nauče nešto od ljudi, recimo jezik gluvih. Tako je Nim završila u hipi komuni koju su njeni članovi (mama, tata i deca) zvali porodicom. Tamo je ostala dok nije došla učiteljica jezika gluvonemih i konstatovala da mala Nim odrasta "kao da je u džungli" i da tu ništa ne uči. Potom je oteta i od druge majke (ova hipi mama ju je i dojila!) i odvedena u napuštenu predsednikovu rezidenciju...

Nisam ni sam siguran da li je to što sam vam ispričao samo početak njenih avantura, života ili muka. Kako je Project Nim bio ozbiljan eksperiment film obiluje sa jako puno živih snimaka i fotografija onoga što joj se dešavalo. Stvaran život je uhvaćen kamerom, to želim da vam kažem. I taj stvaran život vam često neće pasti lako, želećete da je sve to samo rediteljska nameštaljka.

James Marsh, koji je, verujem, već većinu nas uveselio dokumentarcem Man On Wire, priča priču o Nim od početka do kraja njenog života sa toliko kontrolisanom hladnokrvnošću, dodavajući nove i nove nivoe neminovnosti u njenom životu da je jedino vama ostavljeno da kuljate besom i postavljate pitanja (koja najčešća započinju sa "zašto?"). To poklapanje narativnog tona sa bezglasjem sirote Nim je vanserijski postignuto. Ničim, praktično. Sem lukavim nizanjem segmenata. Bez ikakve želje za pravljenjem poente. Jer ionako je sve gotovo. Spojler alert: Nim je umrla jo 2002. Džabe navijate.

Ne znam da li životinje treba žrtvovati da bi se spasli ljudi. Da sam ja u pitanju verovatno bih se dvoumio oko toga, ali da su u pitanju Žozefina ili Eli ne bih. Ali ono što se ovde eksperimentiše i nema nekog naročitog smisla, a nekako je najočigledniji rezultat da životinja oteta iz prirodnog okruženja samo najebava i najebava i najebava i onda umre. U nestravičnim mukama, ako je imala sreće. I sve mi je delovalo nekako hipi, u zamisli i egzekuciji, čovek i životinja, kao komuniciraju, o državnom trošku... Ima ljubavi, ali nije u tome poenta. Kome treba majmun koji zna jezik gluvonemih? Gluvonemima? NASI? Lokacijama na koje se ne šalju ljudi?

Ironično je da i ovde, kao i u Ben Huru, ima jedan isusoliki junak koji na izvestan način dođe i spasi Nim. Njegova veza sa njom greje srce.

SELEKTAH: 7+/10