Ja, naravno, ne mogu da se uživljavam u to kako je 1971. ovaj film mogao izgledati svetskoj, a naročito američkoj, javnosti, ali mogu da naslutim da je to bilo kao kada bi danas neki crni monolit pao među Srbe. Ovaj film, uprkos mom sudu, treba svakako da gledate, najviše zbog toga da biste se uverili da forma lažnog dokumentarca najbolje funkcioniše (kao i u slučaju serije Modern Family) kada je reditelj koristi samo i onda kada njemu odgovara, dok je sve ostalo vreme to "običan film".
Vreme je rata u Vijetnamu (baš kao što je i bilo). Nixon je na vlasti. Mnoge društvene grupe i organizacije, okupljene oko raznih ciljeva (crnci, žene, gejevi, levičari, intelektualci svih dimenzija i vrsta...), bore se sve burnije za sve ugroženija ljudska prava u Americi. U želji da suspregne "amoral", "nedostatak patriotizma", "dubiozne ideje" i sve ostale oblike ne-američkog ne-patriotskog načina razmišljanja američka vlada je oformila tribunal (nešto slično ovom haškom) koji po ubrzanom postupku (sličnije golootočkom, nego haškom modelu) donosi presude istaknutim liderima i članovima pomenutih grupa. Međutim, dobar kakav je uvek bio, američki pravdeni sistem nudi im opciju da se vrate sanjanju američkog sna- ako ne žele da idu u zatvor na kazne retko kraće od 7 godina zatvora, mogu da izaberu "Punishment Park". Tu počinje ona anti-utopijska idila.
"Punishment Park" je reon u Kaliforniji u kome američki žandari vežbaju i uče se zanatu. Tu zatvorenicima, američka vlada (a u zamisli reditelja i scenariste Petera Watkinsa) nudi sledeću opciju: da kroz golu pustinju po najvećem suncu stignu do američke zastave koja se nalazi nekih 50-ak kilometara iza nekih planina. Ako stignu, bivaju oslobođeni. Dva sata nakon što krenu, za njima kreću policajci koji treba da ih uhvate. Uz primenu sile koju primene sami "zatvorenici". Watkinsov film nam u paralelnom hodu daje dve priče: jednu koja prikazuje suđenje jednoj grupi, u šatoru ne mnogo većem od onoga gde je Miloševićeva vlada kapitulirala, i drugu u kojoj vidimo kako izgleda bekstvo i lov na zatvorenike.
Ako vam neverovatnih trenutaka u ovom filmu nije dosta, sve što se dešava, uz dopuštenje američke vlade, snimaju ekipe američke, engleske i nemačke televizije. Njihov angažman u najvećem delu filma je, kao i kod svakog medija, pasivan i beležnički. A u akciju se uključuju tek kada postane prekasno. Kao i obično.
Watkinsov film je suvi angažman. Nema tu mnogo filma. Sve što se govori i prikazuje služi samo i isključivo buđenju svesti i pozivanju na anti-američki angažman. Na račun američke vlade iznesene su najgnusnije osude i, što je najzanimljivije, KUNEM VAM SE!, sve one deluju sveže (i podjednako nemoćno) kao da su rečene danas. Verujem da je situacija onomad očiglednije bila fatalna i neizbežna, ali glas naroda glup je i nečujan koliko i pod Obamom. Watkins će vas, naročito ako imate anti-američkih sklonosti, lako navući na svoju stranu i verovatno ćete početi da pljujete na televizor i policajce zovete svinjama (što i jesu, svinjska glava našeg ministra najbolje govori o tome) užasnuti što se još "tada" znalo sve...
U isto vreme, levičarski zanos Watkinsa i ekipe deluje nekako prevaziđeno. Ni jedna borba koja želi da postigne neki cilj više ne puca svim oružjima. Bitke se više ne biju na barikadama (sem u Srbendiji). Sama metafora "Punishment Parka" kao Amerike iako, bez sumnje, utemeljena u realnosti, deluje jednodimenzionalno i svodi film na nešto sa čim ćete se složiti (i uživati u egzekuciji) ili dovesti u pitanje (i već znati o čemu se radi i kako će se završiti).
Ja sam bio negde između.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment