Reprizirao bih ovu istoriju
Priča Jim Jarmusch o tome kako je snimao svoj prvi film, Permanent Vacation, u stanu Johna Lurieja i kaže (otprilike): u to vreme kod njega na gajbi je krešovao Jean Michele Basquiat koji je spavao u vreći u jednom ćošku i mi smo svaki put kada smo menjali ugao snimanja u sobi, vukli Basquiata ispod kamere kako nam ne bi provirivao u kadru. On bi se povremeno probudio, a mi bismo mu rekli da ostane da spava...
Njujork. Od 75-e do osamdeset i neke. Na Menhetnu najviše ima pacova i rentijera najraznoraznijih rupa u kojima ti pacovi žive. Mladi iz cele Amerike pristižu trbuhom za artom u grad željni slobode. Željni nečega. Najčešće bilo čega. Komuna se izgrađuje na Lower East Side-u i oko kluba CBGB. Reditelji, fotografi, slikari, muzičari ili najčešće, kako neko reče, sve to odjednom. Svi pokušavaju da daju ili odašiljaju nešto iza sebe. Iza njih je i dalje neugašen rat u Vijetnamu, rast Reagana i kapitalističke ere je na pomolu, a kako vreme odmiče, sve je više obolelih od "misteriozne bolesti". Ulicama Njujorka divljaju bande, kriminal je ozbiljno uzeo maha, sve deluje kao "dawn of the new era" posle nekakve apokalipse.
Kameri se obraćaju pomenuti Jarmusch i Lurie, zatim Debbie Harry, Steve Buscemi, Thurston Moore, Fab 5 Freddy, James Chance, John Waters, Lydia Lunch, ali i neki (nekima) poznatiji ljudi za koje sam prvi put čuo i čiji je rad praktično stvorio "američki nezavisni film" i "američku nezavisnu muziku" odn "The Cinema Of Transgression" i "No Wave": Beth B, Maripol, Vivienne Dick, Richard Kern, Nick Zedd, Kembra Pfahler, Sara Driver...
S obzirom na radikalnost, "anti-bilo koja forma ili ograničenje", eklektičnost, dontgiveafaknost samog pokreta rediteljka Celine Danhier ne pokušava da i u formu svog filma utka duh tih vremena. Naprotiv. Njen dokumentarac je najjednostavnija i najočekivanija moguća forma bavljenja temom- intervjui sa akterima izmešani su sa snimcima originalnih radova, nastupa, žurki, stvari su poređane u hronološkom nizu- od samostalnih pokušaja, spontanih združivanja, prvih rekacija, drugih reakcija, prvih uspeha, neželjenih uspeha, posledica svega toga, raslojavanja, raspadanja i kraja.
Intervjuisani su vrlo elokventni i voljni da se podsete (ne)slavnih dana, snimci epohe su dobrog kvaliteta i poprilično ilustrativni čak i za neupućene. Priča deluje kompletno i iz te pedantnosti oseća se jedino prisustvo Celine kao autora.
Ideja Wikipedia dokumentarca je ostvarena, rekao bih.
Pretpostavljam da nakon ovog treba pogledati We Were Here, dokumentarac o pojavi AIDS-a u Americi kako bi se komplementirala predstava o "urbanoj" Americi sa obe obale.
SELEKTAH: 8/10
(NE)VEZANO ZA TEMU
Pretpostavljam da Srbija/Beograd iza sebe ima dramatičniju istoriju nego Njujork tih godina, ili barem istu, i barem isto toliko razloga da se ljuti, negoduje, nešto traži. Ili bilo šta. Kada kažem Srbija/Beograd mislim na mlade od 18-40.
A niko ništa.
Ili sam ja toliko neobavešten.
A niko nožem u očnu jabučicu.
A niko s čirokanom na glavi pred ogledalom.
Ili sam ja tooooooooliko neobavešten.
A niko gladan.
A niko toliko gladan.
Dosetili smo se Marine Abramović... Jebote.
Vama pričam. Da, da.
Pičke.
Priča Jim Jarmusch o tome kako je snimao svoj prvi film, Permanent Vacation, u stanu Johna Lurieja i kaže (otprilike): u to vreme kod njega na gajbi je krešovao Jean Michele Basquiat koji je spavao u vreći u jednom ćošku i mi smo svaki put kada smo menjali ugao snimanja u sobi, vukli Basquiata ispod kamere kako nam ne bi provirivao u kadru. On bi se povremeno probudio, a mi bismo mu rekli da ostane da spava...
Njujork. Od 75-e do osamdeset i neke. Na Menhetnu najviše ima pacova i rentijera najraznoraznijih rupa u kojima ti pacovi žive. Mladi iz cele Amerike pristižu trbuhom za artom u grad željni slobode. Željni nečega. Najčešće bilo čega. Komuna se izgrađuje na Lower East Side-u i oko kluba CBGB. Reditelji, fotografi, slikari, muzičari ili najčešće, kako neko reče, sve to odjednom. Svi pokušavaju da daju ili odašiljaju nešto iza sebe. Iza njih je i dalje neugašen rat u Vijetnamu, rast Reagana i kapitalističke ere je na pomolu, a kako vreme odmiče, sve je više obolelih od "misteriozne bolesti". Ulicama Njujorka divljaju bande, kriminal je ozbiljno uzeo maha, sve deluje kao "dawn of the new era" posle nekakve apokalipse.
Kameri se obraćaju pomenuti Jarmusch i Lurie, zatim Debbie Harry, Steve Buscemi, Thurston Moore, Fab 5 Freddy, James Chance, John Waters, Lydia Lunch, ali i neki (nekima) poznatiji ljudi za koje sam prvi put čuo i čiji je rad praktično stvorio "američki nezavisni film" i "američku nezavisnu muziku" odn "The Cinema Of Transgression" i "No Wave": Beth B, Maripol, Vivienne Dick, Richard Kern, Nick Zedd, Kembra Pfahler, Sara Driver...
S obzirom na radikalnost, "anti-bilo koja forma ili ograničenje", eklektičnost, dontgiveafaknost samog pokreta rediteljka Celine Danhier ne pokušava da i u formu svog filma utka duh tih vremena. Naprotiv. Njen dokumentarac je najjednostavnija i najočekivanija moguća forma bavljenja temom- intervjui sa akterima izmešani su sa snimcima originalnih radova, nastupa, žurki, stvari su poređane u hronološkom nizu- od samostalnih pokušaja, spontanih združivanja, prvih rekacija, drugih reakcija, prvih uspeha, neželjenih uspeha, posledica svega toga, raslojavanja, raspadanja i kraja.
Intervjuisani su vrlo elokventni i voljni da se podsete (ne)slavnih dana, snimci epohe su dobrog kvaliteta i poprilično ilustrativni čak i za neupućene. Priča deluje kompletno i iz te pedantnosti oseća se jedino prisustvo Celine kao autora.
Ideja Wikipedia dokumentarca je ostvarena, rekao bih.
Pretpostavljam da nakon ovog treba pogledati We Were Here, dokumentarac o pojavi AIDS-a u Americi kako bi se komplementirala predstava o "urbanoj" Americi sa obe obale.
SELEKTAH: 8/10
(NE)VEZANO ZA TEMU
Pretpostavljam da Srbija/Beograd iza sebe ima dramatičniju istoriju nego Njujork tih godina, ili barem istu, i barem isto toliko razloga da se ljuti, negoduje, nešto traži. Ili bilo šta. Kada kažem Srbija/Beograd mislim na mlade od 18-40.
A niko ništa.
Ili sam ja toliko neobavešten.
A niko nožem u očnu jabučicu.
A niko s čirokanom na glavi pred ogledalom.
Ili sam ja tooooooooliko neobavešten.
A niko gladan.
A niko toliko gladan.
Dosetili smo se Marine Abramović... Jebote.
Vama pričam. Da, da.
Pičke.
dobra ti je ova metafora ""urbanoj" Americi sa obe obale"
ReplyDeletedok sam citao "No Wave Post-Punk" T. Moorea i B. Coleya ili recimo slusao toj knjizi komplementnu Enoovu kompilaciju "No New York", u mislima su mi bili i White Rabbit Band i nekako su mi se zvucno uklapali u tu pricu, doduse sa jedno 5-6 godina zakasnjenja... nemam pojma sta su ti ljudi (WRB) inace radili i kuda su se kretali po gradu... rastao sam daleko od vrelog beogradskog asfalta... jbg. gubi Đoković.
problem sa generacijskim filmovima je sto su oni ipak najzanimljiviji onima koji su se tu negde i zadesili i sve to i ziveli. ovi su bili stvarno divlji i razuzdani ali bojim se da ja zapravo ne znam sta to tacno znaci ili treba da znaci. u njihovim filmovima tesko da bi danas uzivao i najzagrizeniji movie buff/perverznjak. cak mi se i cini da su opasnosti njujorka prikazane za blagim preterivanjem na svim stranama [pogotovo preteruje stari baron waters]. mozda je najzanimljvije zbog onoga sto je doslo posle. sem ociglednih pojava, nares je postao neverovatno dobar i cenjen slikar, kern jedan od najkomercijalnijih fotografa a kembra se i dalje seta polugola unaokolo [i izgleda potpuno isto?!]. lydiju lunch vise niko ne treba da stavlja u svoj film da nam prica o proslim vremenima. ipak, bio je ovo dobar dokumentarac!
ReplyDelete