EXIT 2012 (Naše dve noći)

13 godina od smrti Zaječarske gitarijade

Neko dete koje se rodilo prve godine kada je održan EXIT ove je (a možda i prošle) godine opušteno moglo da bude jedan od posetilaca. Toliko sam mator. I pitanje nad pitanjima u mom slučaju je- da li je i koliko (tj kakav) je EXIT za mene?

U petak u pola deset uveče Žozefina i ja bili smo najzabavljeniji time kako uspavati dezdemonu Eli koja poslednjih nekoliko noći u to doba želi sve drugo sem da zaspi. Moja tašta nije imala tih problema pa smo onda počeli da brinemo i da li će ona, ako zaspi, čuti Eli kad se probudi i započne svoj nastup na bejbi stejdžu. Muke mladih roditelja. Sada valja napomenuti da nam život ni pre toga nije bio baka&deka. Nismo se odmorili i naspavali u susret EXIT-u.

Ah, da.
Mi smo pre toga, negde oko pet popodne bili na Petrovaradinu, SA Eli, da podignemo karte. Ali i da Eli vidi EXIT (kad već ne može Kosovo), drugo da poseti glavni grad Vojvodine (dok ovaj još nosi tu ponosnu titulu), treće zato što smo znali da će uveče biti gužva na akreditacijama i da ćemo samo "izgubiti od EXIT-a" ako to tada budemo radili. I, konačno, da mlad vozač overi Stari novosadistički put kojim je toliko puta išao kao su-vozač (nema veze što smo se vratili auto-putem i tuda išli svaki sledeći put).
Poenta, ove priče- da, svi smo uveče bili još odmorniji od ovog izleta.

Auto-put BG-NS, zna svako ko je probao, permanentno je u stanju izgradnje, dogradnje ili popravke od kada postoji i takvo njegovo stanje bilo je najveći razlog za putovanje Starim putem (koji, btw, posle Inđije izgleda znatno bolje, ali do Inđije je asfaltno korito). Juriti njime 150km/h, jer New Order neće da čeka samo je izgovor. Juriti je strava. Ali onda dođe most na Beški i tu sam ispričao Žozefini, gledajući automobile iz oba smera kako poslušno idu jedan iza drugoga tek nešto malo iznad propisane brzine, svaki svojom trakom, kako ne znam da li je to metafora za harmoniju ili horor života. Pošto smo pre dva sata izašli iz Novog Sada putem na kome je snimljen Novosadski teksaški masakr Čankovom pilom, sada smo bez većih problema istim uspeli da stignemo do breathtaking Tvrđave.

Pentramo se jurimo umorni umorni umorni. Čuje se Crystal. Taman počinje. Stajemo gde već stojimo godinama. DŽIZUSEFINKRAJST, ne treba mi ni četiripo minuta da shvatim da ovo što gledam nikada nije trebalo da se desi. Siroti Barney koji skakuće levo desno, vrti se kao pijani uja na svadbi dok mu začešljani pramen plave kose lenjo poskakuje kao skandinavskom turisti. Gillian izgleda kao da slaže testo u tepsiju, a ne kao da svira sintisajzere. I dvojica junoša na basu i gitarama koji verovatno žive poslednje sekunde svojih neplaniranih 15 minuta. Sve gitarskije pesme zvuče skoro odvratno, sve obrade Joy Division zvuče još odvratnije uz verovatno najodvratniju izvedbu Love Will Tear Us Apart ikada (čak i u konkurenciji sa Paul Youngovom!). Pristojno su možda zvučale True Faith i 586. Barney jedva peva, muku muči i sa pošalicama između pesama. Ovo su pesme gladne mladosti i umetničke adolescencije, a ne sitih stomaka i prostatnih pregleda. Šta New Order mogu i žele da kažu publici na jednom festivalu, pa čak i onom održanom u glavnom gradu pokrajine jedne zemlje koja iovako kuburi sa granicama? Rutina. Jedna otužna rutina. Jedan lep roman u skraćenom izdanju i ogavnim koricama koji za 39din možete kupiti samo na autobuskim stanicama.
Zbog toga smo jurili 150km/h.

Drugo veče je skoro ista priča. Samo smo pripremljeni na Elijena odmah preskočili 417 uzaludnih metoda za uspavljivanje i odmah prešli na "neidemamanigdeajspavamoljubljubmazmaz+cucla". Juriti drugi put istim putem znači praviti se pametnijim. Znači ne biti pametan. Sagoreo sam lamelu pokušavajući da se uključim na most- nepregledna kolona pešaka ne da se prekinuti.

Sve isto, samo nam se čini da sada imamo malo više vremena. Ne stižemo na Plan B-ija, on se upravo zahvalio, ali stižemo u Jack Daniels/JDX/kaksevećzove. Ovo parčence ograđenog prostora nekada je bilo mesto okupljanja elitne, hipsterske i po drugim srodnim linijama pozvane VIP ekipe i par prijatelja i poznanika @tijanat (otud ja tu) i prve godine postojanja je imalo pored viskija i roštilj. Ove godine nije bilo roštilja, ali je zato bilo barem 134982 meni potpuno nepoznatih ljudi viška. Micka i njene Micke nisu bile loše za DJ pultom, na baru je bila gužva i svuda gde sam se okrenuo video sam da ovde više ne pripadam. Ovo mesto, ipak, ostaje jedino u tom delu breathtaking Tvrđave gde možete kupiti Jack ili Zero ili Rosu i to za dinare, a ne za jebene tokene. Sitna, ali bitna prednost.

Počinje Erykah. Kako rekoh Urošu (koji ima retku sreću i zadovoljstvo da radi u istoj firmi sa BudnisaIvon)- opasna je Erykah, ali nije Grace Jones! Erykah ume da peva, vlada scenom, opako je uigrana sa bendom, aranžmani pesama razvaljuju i Erykah je, volim tako da mislim, pozitivno inspirisana šoumenšipom Waynea Coynea. Iako su "mediji" pisali da je Erykah uzdrmala Petrovaradin i očarala Novi Sad (glavni grad Vojvodine- prim.aut.) istina je da je već posle 20 minuta njenog nastupa publika počela da se osipa, a za bis je bila najraspoloženija Erykah (iako ga nije bilo). Najveći problem njenog nastupa je što ona sama nema jedno 4-5 jakih (Beyonce/Rihanna jakih) hitova da razvali publiku i ubrizga joj potrebnu (festivalsku) energiju. Njen nastup nosi previše dinamike, ako mene pitate. Svaka pesma ima nekoliko brejkova, melodiju je teško uhvatiti, muzičari rado upadaju u samoljubive džem sešne i publika nevoljna za "uživanje u dobrom muziciranju" brzo gubi strpljenje i počinje da se dosađuje. Malo Badu, malo dosadu, tvitovah.

Žozefina je predložila na pola koncerta da odemo da overimo ostatak festivala i naročito male stejdžove. Mrzelo me je, nisam imao snage i nadao sam se da će doći do prekoreta u igri kod Erykahe (nije).

Otišli smo kao što smo i došli.

Znao sam da će New Order zvučati očajno kao što jesu, znao sam da će Erykahin nastup trpeti od "baduizma".
Za to nije kriv EXIT.

Moj utisak je da sada vrlo mali deo publike dolazi na festival zbog muzike. Mislim da su izvođači važni samo za onaj procenat (potencijalnih) posetilaca koji ne bi došli "po difoltu". Zbog njih su Gunsi i Duran Duran. Ja odavno zagovaram tezu da EXIT baš kao i Facebook i bilo koja druga stvar na planeti namenjena advertajzing uzrastu od 18-49 godina mora da razmišlja šire, tj o nemuzičkim sadržajima koji će animirati onu "difolt" publiku i preko nje kreirati predstavu o EXIT-u kao o četiri dana non stop zabave i to ultimativne. Što je jedino što najveći deo ove populacije zanima. I to je OK. Oni koji očekuju da EXIT bude promoter aktuelne/hip/"progresivne" muzike trebalo bi da mu budu zahvalni što je on standardizovao neku vrstu festivalske kulture koju niti jedan (kako i sami vidimo) od 4323 festivala u Srbiji ne uspeva da dosegne ili nedajbože nadmaši. Za "urbanizaciju" srpskog puča EXIT je učinio jako mnogo i mi ćemo toga tek biti svesni u narednim godinama. Ali i njemu predstoji bolna tranzicija i seljačizacija i ja se iskreno nadam da će nadležni rukovodioci naći načina da pronađu pravi put u budućnost.

Ja ću morati u međuvremenu da shvatim ili se odlučim šta me na EXIT-u zanima. Iskreno, neka varijanta popodnevne/matine zabave u formi izleta sa decom, dok nastupa "štagod" bi mi jako prijala. Pa nas sa decom nema malo sada (kapiram i da pre mene nije bilo...)! Što kaže Žozefina, možda neki manji stejdžovi, festivalske niše, pod nebom, zvezdama i mesecom, okruženi zidovima breathtaking Tvrđave. Bioskop na otvorenom, kao nekada.

Hvala svima koji su pomogli naš odlazak na ovogodišnji EXIT i mojoj tašti koja je odigrala ključnu ulogu.