Razumem. Zevam
Poslednjih godina bilo je nekoliko (mahom lepih) primera u kojima pristizanje vanzemaljaca (Attack The Block, District 9, Monsters) ili neke druge planetarne katastrofe (Melancholia) zapravo služi samo kao dinamičan seting za pričanje "sasvim običnih priča". U prvom slučaju vanzemaljci su podgrejali britanski geto i razotkrili moralne kodekse tamošnjih tinejdžera, u drugom slučaju bavili smo se sirmaštvom i rasizmom u Africi, dok je u trećem ljubavna priča u isto vreme bila i priča o otuđenosti, ali i socijalna razglednica Južne Amerike, dok je Lars još jednom proterao svoje narcisioidne-depresivne likove kroz "muke drugih" s tim što im je ovaj put omogućio radost totalnog uništenja.
U filmu Nachoa Vigalondoa, čiji Los cronocrimenes ja i ne pamtim kao nešto posebno, vanzemaljci su stigli i u svojim brodovima stoje iznad glava naših likova. A likova ima četvoro: cura Julia, njen ljubavnik Julio (koga je upoznala prethodne večeri), njen dečko Carlos i njen komšija Angel koji je zaljubljen u nju. Julia i Julio se bude nakon vrlo pijanog one-night standa i kroz jedan tipični komični špansko-italijanski realizam shvataju da su u međuvremenu, tokom noći došli vanzemaljci, kao i da je veći deo komšiluka evakuisan. Nešto kasnije "u kontrolu situacije" svraća ljubomorni komšija, a potom i Carlos. Ubrzo ova 3+1 ekipa počinje da se nosi sa problemima svežih tajni, laži, probuđenih i stešnjenih emocija, koristeći prisustvo vanzemaljaca za razrešavanje sopstvenih namera i želja (prvi, kao "marsovac među njima", pada komšija Angel)...
Vigalondoa nije loše postavio situaciju i meni je (valjda) potpuno jasna njegova namera da pravi "ljudsku komediju" u tako apsurdnim i fantastičnim okolnostima kao što je dolazak vanzemaljaca. Ali, likovi nemaju dovoljno autentičnosti da bi uživali u njihovom prisustvu pre nego što okolnosti zaglupe i prizovu sumanute postupke. Klackanje emocija od Julije ka Juliju fino je dato i na toj liniji izgrađena je priča o dvoje ljudi koji nisu sigurni ni da su se zaljubili, a ni koliko, a ni da li bi i toliko da je sve bilo drugačije. Međutim, komšija je iako zabavan faktor (sačekajte njegov povratak u zgradu) grubo preuzet iz drugog tipa komedije, dok je momak Carlos loše postavljen lik, za koga nije jasno da li je zbog svoje gluposti ili okolnosti koje su mu namestili Julia i Julio završio kao otuđeni otpadnik na pola puta između Ramba i Baadera Meinhofa.
Sama radnja, verovatno usled budžetskih ograničenja, trapavo krstari komšilukom iz proste potrebe da ne udavi boravkom u jednom prostoru (Julijinom apartmanu), ali izlasci nisu doneli puno toga što ćemo sa posebnom pažnjom pratiti. Vigalondo se uglavnom dovijao.
Na kraju, neki će možda biti zadovoljni ovom studijom ljudskih karaktera, pomalo vudialenovskoj, pomalo halhartlijevskoj, ali ni od jednog dovoljno. Za moj ukus psihologizacija likova nije bila niti dovoljno realistična, niti je entuzijastičnije gurnuta ka groteski ili totalnoj komediji. Pa sam tako i ja ostao na pola puta, sa željom da odem i tamo i vamo i da ne mrdam.
SELEKTAH: 4minus/10
Poslednjih godina bilo je nekoliko (mahom lepih) primera u kojima pristizanje vanzemaljaca (Attack The Block, District 9, Monsters) ili neke druge planetarne katastrofe (Melancholia) zapravo služi samo kao dinamičan seting za pričanje "sasvim običnih priča". U prvom slučaju vanzemaljci su podgrejali britanski geto i razotkrili moralne kodekse tamošnjih tinejdžera, u drugom slučaju bavili smo se sirmaštvom i rasizmom u Africi, dok je u trećem ljubavna priča u isto vreme bila i priča o otuđenosti, ali i socijalna razglednica Južne Amerike, dok je Lars još jednom proterao svoje narcisioidne-depresivne likove kroz "muke drugih" s tim što im je ovaj put omogućio radost totalnog uništenja.
U filmu Nachoa Vigalondoa, čiji Los cronocrimenes ja i ne pamtim kao nešto posebno, vanzemaljci su stigli i u svojim brodovima stoje iznad glava naših likova. A likova ima četvoro: cura Julia, njen ljubavnik Julio (koga je upoznala prethodne večeri), njen dečko Carlos i njen komšija Angel koji je zaljubljen u nju. Julia i Julio se bude nakon vrlo pijanog one-night standa i kroz jedan tipični komični špansko-italijanski realizam shvataju da su u međuvremenu, tokom noći došli vanzemaljci, kao i da je veći deo komšiluka evakuisan. Nešto kasnije "u kontrolu situacije" svraća ljubomorni komšija, a potom i Carlos. Ubrzo ova 3+1 ekipa počinje da se nosi sa problemima svežih tajni, laži, probuđenih i stešnjenih emocija, koristeći prisustvo vanzemaljaca za razrešavanje sopstvenih namera i želja (prvi, kao "marsovac među njima", pada komšija Angel)...
Vigalondoa nije loše postavio situaciju i meni je (valjda) potpuno jasna njegova namera da pravi "ljudsku komediju" u tako apsurdnim i fantastičnim okolnostima kao što je dolazak vanzemaljaca. Ali, likovi nemaju dovoljno autentičnosti da bi uživali u njihovom prisustvu pre nego što okolnosti zaglupe i prizovu sumanute postupke. Klackanje emocija od Julije ka Juliju fino je dato i na toj liniji izgrađena je priča o dvoje ljudi koji nisu sigurni ni da su se zaljubili, a ni koliko, a ni da li bi i toliko da je sve bilo drugačije. Međutim, komšija je iako zabavan faktor (sačekajte njegov povratak u zgradu) grubo preuzet iz drugog tipa komedije, dok je momak Carlos loše postavljen lik, za koga nije jasno da li je zbog svoje gluposti ili okolnosti koje su mu namestili Julia i Julio završio kao otuđeni otpadnik na pola puta između Ramba i Baadera Meinhofa.
Sama radnja, verovatno usled budžetskih ograničenja, trapavo krstari komšilukom iz proste potrebe da ne udavi boravkom u jednom prostoru (Julijinom apartmanu), ali izlasci nisu doneli puno toga što ćemo sa posebnom pažnjom pratiti. Vigalondo se uglavnom dovijao.
Na kraju, neki će možda biti zadovoljni ovom studijom ljudskih karaktera, pomalo vudialenovskoj, pomalo halhartlijevskoj, ali ni od jednog dovoljno. Za moj ukus psihologizacija likova nije bila niti dovoljno realistična, niti je entuzijastičnije gurnuta ka groteski ili totalnoj komediji. Pa sam tako i ja ostao na pola puta, sa željom da odem i tamo i vamo i da ne mrdam.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment