Piano Dark Magic
Nisam mislio da pišem o ovom albumu. Ali su me neke stvari, ipak, podstakle da to uradim. Ja se borim za svet u kome Fiona Apple nije kul.
Glen Johnson nikada nije krio svoje uzore. This Mortal Coil, pre svega. Dead Can Dance, verovatno. Samo je vremenom shvatio da možda može da uradi nešto slično, pa možda i toliko dobro, kao što su oni uradili. Pretpostavljam da je za njegov ego to što mu je 4AD svojevremeno objavio dva albuma (Son De Mar, Writers Without Homes) najveći trenutak u karijeri. A kad smo kod karijere, pored Piano Magic svakako bih vas uputio i na Glen Johnsonova solo izdanja (Details Not Recorded, Institutionalized EP) koja su, meni, fenomenalna.
Life Has Not Finished With Me Yet nije veliki album. Ali u nekom trenutku može da bude. To ne važi ni za jedan album Fione Apple. Osim ako niste fan Alanis Morrisette.
Life Has Not Finished With Me Yet je Johnsonov Dead Can Dance album, i to iz ove kasne DCD faze kad su doom & gloom zamenjeni sentimentalnijim i/ili melodramatičnijim etno eksperimentisanjima uz po koju stvar Brendana Perry-ja koju Chris Rea ne bi izbacio sa svog albuma. Ili Sting.
Pišem vam ovo kao fan.
Svega pobrojanog sem Stinga.
Johnson je karijeru PM počeo na maloj etiketi Rocket Girl koja je u to vreme pokušavala da se odlepi od estetike poslednjeg albuma Slowdive i uključi se u post-rok, pa i post-elektro-rok, vode bendova kao što su bili Pan Am ili LaBradford ili nešto sa Ochre Records. Kad sam već tu preporučio bih vašoj pažnji Rocket Girl kompilaciju iz 2001., kao i njihov tribjut album Spacemen 3 iz 1998, oba su mini zlatno gralovi za ovu vrstu zvuka. Johnsonovi albumi su postojali sve ličniji, vokalniji, ispovedniji, kant-autorskiji. I to uglavnom na bolje.
Life Has Not Finished With Me Yet mi se objasni kad otprilike na polovini albuma stignem do naslovne numere.
Leonard Cohen bi bio ponosan i verovatno bi se pipnuo za novčanik da vidi da li je pokraden. A potom numera napravi brejk i odluta u nešto ezoterično, pre nego što se vrati u dramatičnom, demonstrativnom refrenu, sa pratećim vokalistkinjama, kao pozajmljenim od Cohena.
Johnson shvata sebe previše ozbiljno.
Johnson ne ume da se našali na sopstveni račun.
U njegovoj glavi ovaj album verovatno jeste elegantno elaborirana meditacija na mučnu krizu srednjih godina.
Ona pička iz Pičkforka je lako moguće bila u pravu za većinu stvari koju je napisala.
Ali ja ne želim da ovaj album tek tako prođe pored vas, ili ostane izignorisan iz tih razloga.
Ovo nije svet u kome je Fiona Apple kul!
Ovo je svet u kome Glen Johnson ima pravo da misli da su njegove pseudo-meditativno-filozofske balade zeitgeist modernog doba.
Čak iako nemamo svi šesnaest godina da mu poverujemo.
On se ne folira.
Stvarno ne.
SELEKTAH: 6/ 10
Nisam mislio da pišem o ovom albumu. Ali su me neke stvari, ipak, podstakle da to uradim. Ja se borim za svet u kome Fiona Apple nije kul.
Glen Johnson nikada nije krio svoje uzore. This Mortal Coil, pre svega. Dead Can Dance, verovatno. Samo je vremenom shvatio da možda može da uradi nešto slično, pa možda i toliko dobro, kao što su oni uradili. Pretpostavljam da je za njegov ego to što mu je 4AD svojevremeno objavio dva albuma (Son De Mar, Writers Without Homes) najveći trenutak u karijeri. A kad smo kod karijere, pored Piano Magic svakako bih vas uputio i na Glen Johnsonova solo izdanja (Details Not Recorded, Institutionalized EP) koja su, meni, fenomenalna.
Life Has Not Finished With Me Yet nije veliki album. Ali u nekom trenutku može da bude. To ne važi ni za jedan album Fione Apple. Osim ako niste fan Alanis Morrisette.
Life Has Not Finished With Me Yet je Johnsonov Dead Can Dance album, i to iz ove kasne DCD faze kad su doom & gloom zamenjeni sentimentalnijim i/ili melodramatičnijim etno eksperimentisanjima uz po koju stvar Brendana Perry-ja koju Chris Rea ne bi izbacio sa svog albuma. Ili Sting.
Pišem vam ovo kao fan.
Svega pobrojanog sem Stinga.
Johnson je karijeru PM počeo na maloj etiketi Rocket Girl koja je u to vreme pokušavala da se odlepi od estetike poslednjeg albuma Slowdive i uključi se u post-rok, pa i post-elektro-rok, vode bendova kao što su bili Pan Am ili LaBradford ili nešto sa Ochre Records. Kad sam već tu preporučio bih vašoj pažnji Rocket Girl kompilaciju iz 2001., kao i njihov tribjut album Spacemen 3 iz 1998, oba su mini zlatno gralovi za ovu vrstu zvuka. Johnsonovi albumi su postojali sve ličniji, vokalniji, ispovedniji, kant-autorskiji. I to uglavnom na bolje.
Life Has Not Finished With Me Yet mi se objasni kad otprilike na polovini albuma stignem do naslovne numere.
Leonard Cohen bi bio ponosan i verovatno bi se pipnuo za novčanik da vidi da li je pokraden. A potom numera napravi brejk i odluta u nešto ezoterično, pre nego što se vrati u dramatičnom, demonstrativnom refrenu, sa pratećim vokalistkinjama, kao pozajmljenim od Cohena.
Johnson shvata sebe previše ozbiljno.
Johnson ne ume da se našali na sopstveni račun.
U njegovoj glavi ovaj album verovatno jeste elegantno elaborirana meditacija na mučnu krizu srednjih godina.
Ona pička iz Pičkforka je lako moguće bila u pravu za većinu stvari koju je napisala.
Ali ja ne želim da ovaj album tek tako prođe pored vas, ili ostane izignorisan iz tih razloga.
Ovo nije svet u kome je Fiona Apple kul!
Ovo je svet u kome Glen Johnson ima pravo da misli da su njegove pseudo-meditativno-filozofske balade zeitgeist modernog doba.
Čak iako nemamo svi šesnaest godina da mu poverujemo.
On se ne folira.
Stvarno ne.
SELEKTAH: 6/ 10
eve ga Chris Rea: http://www.politika.rs/rubrike/spektar/ritam/Pakleni-put-Krisa-Rije.sr.html
ReplyDeletecmok
ReplyDeletesuper tekst
ziveo glen