To Žozefina with love
Ovaj album zvuči odvratno na Appleovim slušalicama.
Ako ne možeš da pobediš Animal Collective pridruži im se.
Ako čujem ovaj album još sedam puta nastaviću samo njega da slušam do kraja godine.
Konceptualni albumi su novi punk.
America je Dan Deaconov konceptualni album o Americi, o tome kako to nije samo (bivša?) osvajačka sila koja širom sveta teroriše slabije, već i predivno parče planete, sa predelima koje su podjednako romantizovali i John Ford i Jack Keruac. Dan Deacon istom merom veliča prirodu koliko i žali gradove koji umiru. Dan Deacon je iz Baltimora, što ako ste gledali makar jednu seriju Davida Simona, znači da živite u jednom od nekoliko čmarova Amerike. E, to je patriotizam (ajmo, Zaječar!).
Pre i tokom komponovanja America Deacon je slušao Bowiejev Low. Zato "prva strana" ima više party pop fazon sa jasnom razlikujućim pesmama, dok je "druga strana" zapravo samo jedna 21-minutna pesma iz četiri dela (USA I-IV) tematski podnaslovljena sa nekom od, za Ameriku, karakterisičnih tema. Ako muzika ima optimistički ton i podstiče stvaranje breathtaking Microsoft skrinsejvera u svesti slušaoca, Deacon "iznutra" napada potrošačku kulturu svoje domovine. To je sve on sam izjavio, ne mislite valjda da sam ja obratio pažnju o čemu on peva?!
Jednom je TijanaT u klubu Energija, negde oko tri-četiri ujutru (ili je meni tako izgledalo) zatvorila svoj set sa (nekim remiksom) My Girls od Animal Collective. Majkemimile, imao sam utisak da je sunce grunulo kroz zidove ove podrumske diskoteke i probilo poput kolca sve nas, ponesene plesače. Iako sam tu pesmu čuo koznakoliko puta do tada, to je bio prvi put da me je razvalila, da sam skapirao "ove nove" Animal Collective, da sam đuskajući po toj sprskoj klupskoj sceni nešto osetio. E, tako je zvučalo kada mi je posle par slušanja (na poštenim slušalicama!) America izdala zelenu kartu. Osetio sam se kao da sam u nekoj fakin TerraNovi (seriji, a ne prodavnici!) u kojoj oko mene tromo gacaju ogromni džinovski muzički dinosaurusi iz čijih pora pršti Animal Collective!
Dan Deacon je baš kao i AC prevalio solidan put (ovo mu je peti album) od proto-paganske prog-elektronike do nečega što uveliko predstavlja moderan barokni pop format istog. Baš kao i u slučaju AC, svaki njegov naredni album bio je za nijansu slušljiviji širokim narodnim masama. Naravno, Deacon je i dalje daleko od toga da ga nejmčekuju Shakira ili Solange Knowles.
Gitare i sintisajzeri prže ispod furioznih math rock ritmova. Udvojeni Beach Boys vokali su razblaženi esidom i zakopani u miksu tako da imate utisak da celo odeljenje pokušava da se čuje ispod buke. S obzirom da se radi o Deaconu promene u ritmu, tempu i aranžmanima se odigravaju na svakih minut, ali, rekao bih, više nisu tako ekstremne, i odaju daleko sofisticiraniju ekscentričnost. Pri svemu tome ideja jeste da se telo prepusti uvom unikatnom belom zvuku za svaki struk. Tako nekako zvuči uvodna Guilford Avenue Bridge.
True Thrush, koja je prva liknula sa albuma, zvuči kao My Boys. Flaming Lips bi svakog časa mogli da naprave ovakvu pesmu. Lots je agresivnija i mene je podsetila na elektro-fazu Trans Am. Ili Six Finger Satellite ili Brainiac, taj grandžnojzelektro iz sredine devedesetih. Prettyboy je najbliže ovom Bowieju (Low) koji je Deacon slušao (uz malecnu dozu Phillipa Glassa na samom kraju). A-stranu zatvara Crash Jam, inspirisana nekim motelom u Novom Meksiku. Deacon je ovde najmotoričniji, a istančano uvo čuće tu više Morodera nego drugi, u duholikim pratećim vokalima i akrobacijama na sintu.
Vi možete da se smejete koliko hoćete i da vičete Pink Floyd, Vangelis, Boards of Canada, Acid Mother Temple, ELO i šta god vam je još kul da se uputi kao referenca, ali za mene je B-strana najviše od svega Jean-Michel Jarre. Orkestracija na stranu, ali kada se u USA II: The Great American Desert na sredini melodija izvije pred našim očima ili u USA IV: Manifest uđe u svoju KLF fazu sve mi to deluje kao rani radovi majstora Žareta. Protkani Glassom i većinom ovih koje sam vam pobrojao na početku pasusa, ali ja sam rešio da se držim Jarrea kao pijan plota. Evropski koreni Amerike, taj 'zon.
Možda je ovo najbolji Deacon do sada.
America jeste zvučala veličanstvenije u America: What Time Is Love.
Dan Deacon i ja nikada nismo bili prijatelji.
Lepo je raditi stvari iz ljubavi, ali još je lepše ako ona stigne kao nagrada za nešto što bi iovako uradili.
SELEKTAH: 8plus/10
Ovaj album zvuči odvratno na Appleovim slušalicama.
Ako ne možeš da pobediš Animal Collective pridruži im se.
Ako čujem ovaj album još sedam puta nastaviću samo njega da slušam do kraja godine.
Konceptualni albumi su novi punk.
America je Dan Deaconov konceptualni album o Americi, o tome kako to nije samo (bivša?) osvajačka sila koja širom sveta teroriše slabije, već i predivno parče planete, sa predelima koje su podjednako romantizovali i John Ford i Jack Keruac. Dan Deacon istom merom veliča prirodu koliko i žali gradove koji umiru. Dan Deacon je iz Baltimora, što ako ste gledali makar jednu seriju Davida Simona, znači da živite u jednom od nekoliko čmarova Amerike. E, to je patriotizam (ajmo, Zaječar!).
Pre i tokom komponovanja America Deacon je slušao Bowiejev Low. Zato "prva strana" ima više party pop fazon sa jasnom razlikujućim pesmama, dok je "druga strana" zapravo samo jedna 21-minutna pesma iz četiri dela (USA I-IV) tematski podnaslovljena sa nekom od, za Ameriku, karakterisičnih tema. Ako muzika ima optimistički ton i podstiče stvaranje breathtaking Microsoft skrinsejvera u svesti slušaoca, Deacon "iznutra" napada potrošačku kulturu svoje domovine. To je sve on sam izjavio, ne mislite valjda da sam ja obratio pažnju o čemu on peva?!
Jednom je TijanaT u klubu Energija, negde oko tri-četiri ujutru (ili je meni tako izgledalo) zatvorila svoj set sa (nekim remiksom) My Girls od Animal Collective. Majkemimile, imao sam utisak da je sunce grunulo kroz zidove ove podrumske diskoteke i probilo poput kolca sve nas, ponesene plesače. Iako sam tu pesmu čuo koznakoliko puta do tada, to je bio prvi put da me je razvalila, da sam skapirao "ove nove" Animal Collective, da sam đuskajući po toj sprskoj klupskoj sceni nešto osetio. E, tako je zvučalo kada mi je posle par slušanja (na poštenim slušalicama!) America izdala zelenu kartu. Osetio sam se kao da sam u nekoj fakin TerraNovi (seriji, a ne prodavnici!) u kojoj oko mene tromo gacaju ogromni džinovski muzički dinosaurusi iz čijih pora pršti Animal Collective!
Dan Deacon je baš kao i AC prevalio solidan put (ovo mu je peti album) od proto-paganske prog-elektronike do nečega što uveliko predstavlja moderan barokni pop format istog. Baš kao i u slučaju AC, svaki njegov naredni album bio je za nijansu slušljiviji širokim narodnim masama. Naravno, Deacon je i dalje daleko od toga da ga nejmčekuju Shakira ili Solange Knowles.
Gitare i sintisajzeri prže ispod furioznih math rock ritmova. Udvojeni Beach Boys vokali su razblaženi esidom i zakopani u miksu tako da imate utisak da celo odeljenje pokušava da se čuje ispod buke. S obzirom da se radi o Deaconu promene u ritmu, tempu i aranžmanima se odigravaju na svakih minut, ali, rekao bih, više nisu tako ekstremne, i odaju daleko sofisticiraniju ekscentričnost. Pri svemu tome ideja jeste da se telo prepusti uvom unikatnom belom zvuku za svaki struk. Tako nekako zvuči uvodna Guilford Avenue Bridge.
True Thrush, koja je prva liknula sa albuma, zvuči kao My Boys. Flaming Lips bi svakog časa mogli da naprave ovakvu pesmu. Lots je agresivnija i mene je podsetila na elektro-fazu Trans Am. Ili Six Finger Satellite ili Brainiac, taj grandžnojzelektro iz sredine devedesetih. Prettyboy je najbliže ovom Bowieju (Low) koji je Deacon slušao (uz malecnu dozu Phillipa Glassa na samom kraju). A-stranu zatvara Crash Jam, inspirisana nekim motelom u Novom Meksiku. Deacon je ovde najmotoričniji, a istančano uvo čuće tu više Morodera nego drugi, u duholikim pratećim vokalima i akrobacijama na sintu.
Vi možete da se smejete koliko hoćete i da vičete Pink Floyd, Vangelis, Boards of Canada, Acid Mother Temple, ELO i šta god vam je još kul da se uputi kao referenca, ali za mene je B-strana najviše od svega Jean-Michel Jarre. Orkestracija na stranu, ali kada se u USA II: The Great American Desert na sredini melodija izvije pred našim očima ili u USA IV: Manifest uđe u svoju KLF fazu sve mi to deluje kao rani radovi majstora Žareta. Protkani Glassom i većinom ovih koje sam vam pobrojao na početku pasusa, ali ja sam rešio da se držim Jarrea kao pijan plota. Evropski koreni Amerike, taj 'zon.
Možda je ovo najbolji Deacon do sada.
America jeste zvučala veličanstvenije u America: What Time Is Love.
Dan Deacon i ja nikada nismo bili prijatelji.
Lepo je raditi stvari iz ljubavi, ali još je lepše ako ona stigne kao nagrada za nešto što bi iovako uradili.
SELEKTAH: 8plus/10
nemam pojma, ali meni Bromst mnogo bolje lezi... nameravas li da preslusas "Tempest"? hm, cisto znatizelja...
ReplyDelete@fluksus
ReplyDeletemeni je sve to malo bilo jedno te isto pre. a mozda sam za ovaj nasao prava vrata...
preslusao dylana. tim povodom sam tvitovao sledece>
bobe dylane, hvala ti na jos jednoj ploci koja me je naterala da se ubedjujem da moram da joj posvetim paznju. a ne moram.
a ti?
chuo nesto malo na jutjubu, dopada mi se kako stari i sagoreva Gylanov (Dylanov) glas u XXI veku
Delete