Sulejman sreće Zonu Zamfirovu u boju na Kosovu
Najskuplji i najgledaniji turski film svih vremena! Priča o tome kako je sultan Mehmet Paša osvojio Konstantinopolj i napravio Istambul od njega. Priča o opsadi koja je trajala mesecima, o sukobu dve najmoćnije armije sveta i krvi do kolena. Priča o pogledima suprostavljenih ratnika. O najvećem topu na svetu i devojci koja je upravljala njima i morala da stavi maramu oko vrata da bi svi mislili da je dečko. Priča o tome kako su pravoslavcima bili bliskiji prijatelji Turci, nego papa. Priča koja, ako ste Turčin, može da vam promeni život.
Wikipedija kaže da je predsednik Erdogan pozitivno ocenio ovaj film.
A ja verujem i da ga je naručio.
Još jedna priča na Wikipediji dovodi u pitanje njegovu visoku ocenu (8.7) na imdb-u pričom da je nekih 80% glasova stiglo u neočekivanom 10/10 obliku, pa se kao daleko realniji skor uzima ocena 5.9 na bazi 1000 glasova. Što je, verujem, daleko realističnije s obzirom da prethodna tri filma ovog reditelja (Faruk Aksoy) nisu prebacila 3.1.
Evo, dakle moje teorije.
Ovakvi filmovi se u svim sredinama (uključujući i najdemokratskiju od svih- Holivud) skoro uvek realizuju kao "projekti od državnog značaja". Arapsko proleće je za nama i oko arapskih zemalja pokošenih njime još uvek se vodi bitka oko toga čija će biti poslednja- američka, ruska, turska ili... Erdogan je odavno sam sebe video kao lidera modernog arapskog sveta i rado je viđen gost u većini oprolećovanih zemalja. A kao što svaka Amerika zna pored politike i Sulejmana potrebno je još kulturnih projekata koji će narod, kako matične Turske, tako i one potencijalno kolonizovane, pripremiti na nove gospodare. A šta je bolje od podsećanja na slavnu prošlost Otomanske imperije i jedan od njenih najsvetlijih momenata- osvajanje Konstantinopolja.
Međutim, uvek kad se takvi projekti realizuju (Boj na Kosovu, 1492: Conquest Of Paradise, I Am Cuba...) rezultati su, uprkos umetničkim naporima, u rasponu od tragičnih do komičnih.
Conquest 1453 je jedan staromodno osmišljen film koji se u melodramskim scenama, u kojima se uglavnom bavimo dedi išjuima sultana Mehmeta, odlikuje vrhunskom režijom primenjenom u najpopularnijim turskim soup-operama. Tu sevaju razmene pogleda, gluma koja je za nijansu filmskija od srpske, uz replike uz koje srce Ljiljane Habjanović šumi kao šuma pred prvim sunčevim zracima nerazbuđenog sunca. Akcione scene pak ukazuju na to da je Faruk pre snimanja rentirao Matrix, Braveheart i Kill Bill 1&2 i odlučio da što više "akcionih fora" iz tih filmova primeni po svaku cenu. Sa parama koje ima...
Osnovni problem ove produkcije, kao i svih sličnih ne-američkih (sa izuzetkom većine kineskih) jeste što ne traže svoj autentični način da ispričaju priču, nego se trude da je i u dramaturškom i u rediteljskom smislu amerikanizuju što više mogu (vođeni, valjda, idejom da je to najbolji put za njenu univerzalizaciju) što rezultira jednim amaterskim uratkom koji onda potom ne uspeva ni u ostvarenju onog osnovnog zadatka- a to je da pro/enese određenu poruku.
Kada se na kraju filma sultanov blizak prijatelj i najhrabriji vojnik uspentra na vrh konstantinopoljske tvrđave i uprkos tome što je pogođen sa pet strela pobode zastavu Turske mislim da bi svima trebalo da nam bude jasno o čemu se radi. A pravi žmarci dolaze od prisećanja da je sultan u bitku krenuo jer mu je Kuran tako rekao, baš kao i prorok koji mu se javio u snovima i rekao da je on "izabran" za ovu stvar. Znam da su ovo sve dramaturške potke koje se regularno koriste u sličnim "legendarnim" pričama, ali svet je pun budala voljnih da se prihvate nekog "istorijskog zadatka".
SELEKTAH: 2plus/10
Najskuplji i najgledaniji turski film svih vremena! Priča o tome kako je sultan Mehmet Paša osvojio Konstantinopolj i napravio Istambul od njega. Priča o opsadi koja je trajala mesecima, o sukobu dve najmoćnije armije sveta i krvi do kolena. Priča o pogledima suprostavljenih ratnika. O najvećem topu na svetu i devojci koja je upravljala njima i morala da stavi maramu oko vrata da bi svi mislili da je dečko. Priča o tome kako su pravoslavcima bili bliskiji prijatelji Turci, nego papa. Priča koja, ako ste Turčin, može da vam promeni život.
Wikipedija kaže da je predsednik Erdogan pozitivno ocenio ovaj film.
A ja verujem i da ga je naručio.
Još jedna priča na Wikipediji dovodi u pitanje njegovu visoku ocenu (8.7) na imdb-u pričom da je nekih 80% glasova stiglo u neočekivanom 10/10 obliku, pa se kao daleko realniji skor uzima ocena 5.9 na bazi 1000 glasova. Što je, verujem, daleko realističnije s obzirom da prethodna tri filma ovog reditelja (Faruk Aksoy) nisu prebacila 3.1.
Evo, dakle moje teorije.
Ovakvi filmovi se u svim sredinama (uključujući i najdemokratskiju od svih- Holivud) skoro uvek realizuju kao "projekti od državnog značaja". Arapsko proleće je za nama i oko arapskih zemalja pokošenih njime još uvek se vodi bitka oko toga čija će biti poslednja- američka, ruska, turska ili... Erdogan je odavno sam sebe video kao lidera modernog arapskog sveta i rado je viđen gost u većini oprolećovanih zemalja. A kao što svaka Amerika zna pored politike i Sulejmana potrebno je još kulturnih projekata koji će narod, kako matične Turske, tako i one potencijalno kolonizovane, pripremiti na nove gospodare. A šta je bolje od podsećanja na slavnu prošlost Otomanske imperije i jedan od njenih najsvetlijih momenata- osvajanje Konstantinopolja.
Međutim, uvek kad se takvi projekti realizuju (Boj na Kosovu, 1492: Conquest Of Paradise, I Am Cuba...) rezultati su, uprkos umetničkim naporima, u rasponu od tragičnih do komičnih.
Conquest 1453 je jedan staromodno osmišljen film koji se u melodramskim scenama, u kojima se uglavnom bavimo dedi išjuima sultana Mehmeta, odlikuje vrhunskom režijom primenjenom u najpopularnijim turskim soup-operama. Tu sevaju razmene pogleda, gluma koja je za nijansu filmskija od srpske, uz replike uz koje srce Ljiljane Habjanović šumi kao šuma pred prvim sunčevim zracima nerazbuđenog sunca. Akcione scene pak ukazuju na to da je Faruk pre snimanja rentirao Matrix, Braveheart i Kill Bill 1&2 i odlučio da što više "akcionih fora" iz tih filmova primeni po svaku cenu. Sa parama koje ima...
Osnovni problem ove produkcije, kao i svih sličnih ne-američkih (sa izuzetkom većine kineskih) jeste što ne traže svoj autentični način da ispričaju priču, nego se trude da je i u dramaturškom i u rediteljskom smislu amerikanizuju što više mogu (vođeni, valjda, idejom da je to najbolji put za njenu univerzalizaciju) što rezultira jednim amaterskim uratkom koji onda potom ne uspeva ni u ostvarenju onog osnovnog zadatka- a to je da pro/enese određenu poruku.
Kada se na kraju filma sultanov blizak prijatelj i najhrabriji vojnik uspentra na vrh konstantinopoljske tvrđave i uprkos tome što je pogođen sa pet strela pobode zastavu Turske mislim da bi svima trebalo da nam bude jasno o čemu se radi. A pravi žmarci dolaze od prisećanja da je sultan u bitku krenuo jer mu je Kuran tako rekao, baš kao i prorok koji mu se javio u snovima i rekao da je on "izabran" za ovu stvar. Znam da su ovo sve dramaturške potke koje se regularno koriste u sličnim "legendarnim" pričama, ali svet je pun budala voljnih da se prihvate nekog "istorijskog zadatka".
SELEKTAH: 2plus/10
No comments:
Post a Comment