Film koji traži strpljenje. Što ne znači da nužno i mora da ga dobije
Kamiondžija koji prevozi bagrenje ("las acacias") iz Paragvaja u Argentinu dobija zadatak da preveze i jednu Paragvajku sa bebom do Buenos Ajresa. Kamera osamdeset posto vremena provodi na levom ili desnom prozoru kamiona.
Živimo u vremenima kada svi jedno oko držimo na TV ekranu, a drugo na svim ostalim ekranima. Ako mislite da imate živaca, koncentracije i očiju za ovaj film on će se otvoriti pred vama u planiranoj raskoši. Njegov problem, međutim, je što i ako mu se predate nećete dobiti baš puno toga.
Prvih par minuta upoznaje nas sa usamljeničkom rutinom kamiondžije. Težak život, ožiljci od istog, tišina, bez reči i bez potrebe za istim. Ulazak žene i bebe u njegov život u početku se sudara sa njegovim neneprijateljskim, ali ne i naročito ljubaznim, da ne kažem- ljudskim, odnosom prema saputnicima. Oni su mu teret koji ga sprečava da sprovodi svoje promuklo postojanje. Kako put odmiče, predvidljivo, i beba kreće da ga gleda svojim okicama i obraščićima i Beth Ditto lookom i kamiondžija popušta. Reditelj Pablo Girogelli se sve vreme drži po strani, "na prozoru" i pušta svoje glumce (on) i naturščike (ona i beba) da češu svoje intime dok ne sevnu varnice.
Saznajemo, mada više naslućujemo, o njihovim ogrebanim sudbinama, ali, barem što se mene tiče, junaci ne uspevaju da mi zađu pod kožu i zažive više nego sam film (kao u onom gde onaj Mongol ide po kondom, ili oni mučenici što žive na sred pustinje i žele da ožene svog rođaka ili kao oni mučenici što podno Tibeta čuvaju u one antilope...). Paskaljević pije vodu na ovom bunaru. I slični njemu.
Las Acacias nije ni previše melanholičan ni previše optimističan ni previše realističan ni previše dokumentarističan ni previše simboličan. On ništa nije previše. Ja bih voleo da jeste.
Priznajem dvaput sam gvirio na ajped čekajući odgovor na nešto na nekom forumu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Kamiondžija koji prevozi bagrenje ("las acacias") iz Paragvaja u Argentinu dobija zadatak da preveze i jednu Paragvajku sa bebom do Buenos Ajresa. Kamera osamdeset posto vremena provodi na levom ili desnom prozoru kamiona.
Živimo u vremenima kada svi jedno oko držimo na TV ekranu, a drugo na svim ostalim ekranima. Ako mislite da imate živaca, koncentracije i očiju za ovaj film on će se otvoriti pred vama u planiranoj raskoši. Njegov problem, međutim, je što i ako mu se predate nećete dobiti baš puno toga.
Prvih par minuta upoznaje nas sa usamljeničkom rutinom kamiondžije. Težak život, ožiljci od istog, tišina, bez reči i bez potrebe za istim. Ulazak žene i bebe u njegov život u početku se sudara sa njegovim neneprijateljskim, ali ne i naročito ljubaznim, da ne kažem- ljudskim, odnosom prema saputnicima. Oni su mu teret koji ga sprečava da sprovodi svoje promuklo postojanje. Kako put odmiče, predvidljivo, i beba kreće da ga gleda svojim okicama i obraščićima i Beth Ditto lookom i kamiondžija popušta. Reditelj Pablo Girogelli se sve vreme drži po strani, "na prozoru" i pušta svoje glumce (on) i naturščike (ona i beba) da češu svoje intime dok ne sevnu varnice.
Saznajemo, mada više naslućujemo, o njihovim ogrebanim sudbinama, ali, barem što se mene tiče, junaci ne uspevaju da mi zađu pod kožu i zažive više nego sam film (kao u onom gde onaj Mongol ide po kondom, ili oni mučenici što žive na sred pustinje i žele da ožene svog rođaka ili kao oni mučenici što podno Tibeta čuvaju u one antilope...). Paskaljević pije vodu na ovom bunaru. I slični njemu.
Las Acacias nije ni previše melanholičan ni previše optimističan ni previše realističan ni previše dokumentarističan ni previše simboličan. On ništa nije previše. Ja bih voleo da jeste.
Priznajem dvaput sam gvirio na ajped čekajući odgovor na nešto na nekom forumu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment