Trešti treš
Svi mi koji smo ekstatično prihvatili Taken kao solidnu i dobrodošlu mešavinu dajhardovskog Holivuda i olivijemaršalovskog krimića u prepoznatljivom Bessonovom fastfud pakovanju znali smo da nas u Taken 2 čeka isto to i ne mnogo drugačije. Tačnije molili smo se Asteriksu i Obeliksu da bude isto to i ne mnogo drugačije.
Oni bez dece prvi su požurili u bioskope. Mi ostali čekali smo kućnu varijantu (bez izbora).
Sada bih verovatno sam sebi grickao milimitar po milimetar nagomilanu mrtvu kožu sa peta da sam iscimao majku da dođe da čuva Eli kako bi Žozefina i ja pojurili da gledamo Taken 2 u nekom od sinepleksa, sa vazda preskupom Coca-Colom Zero (er neko pronikao u razlog tome?)!!! Grickao bih i oblizivao bih se za kaznu!
Taken 2 je, bez sumnje, najjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjgori film koji sam gledao ove godine, decenije, a možda i čitavog milenijuma.
Razloga za to ima bezbroj, i mahom se tiču našeg razočaranja što nam autori ovog filma, koje smo prihavatili kao drage prijatelje, punih devedeset minuta guraju svoje kurčeve u oči, usta, uši, nozdrve, pore, prostor između zuba, nezarasle ožiljke...
Premisa nije nepodnošljiva- naš Bryan (Liam Neeson) ima neki posao u Istanbulu i predlaže svojoj ćerci i bivšoj mu ženi (koja ima nekih problema sa novim mužem i igra je Famke Janssen) da mu se pridruže na par dana. Za to nekako saznaju Albanci predvođeni Radetom Sherbedgijom (tako piše na špici) i odluče da mu se osvete (za najveći pomor albanskog stanovništva na filmu, iz prvog dela).
SVE TI JEBEM STAVLJAO SAM KAPI ZA OČI JEDNO DEVETNAEST PUTA U ČARNE OČI DA BIH ODGLEDAO KAKO NAM JE SVE TO PRIKAZANO!!!
Olivier Megaton, reditelj filma i autor takih ostvarenja kao što su La sirene rouge, Transporter 3 i Colombiana, verovatno je mislio da mu je Taken 2 nepravedno dodeljena tezga spram umetničkih ostvarenja kojima on stremi te je odlučio da u ovom filmu ne uradi ništa što i Srdan Golubović ne bi uradio. Uključujući i test-kasting za Sherbedgiju koji je ovom ulogom, čini mi se, pokrio čitav Balkan i dobar deo evropske Azije što se tiče nacija koje je voljan da igra i sa uspehom dočara. S obzirom da ovaj film mahom krivuda od imbecilnog do amaterski neverovatnog, realno je pretpostaviti da je Megaton najveći deo snimanja proveo na istanbulskom bazaru tražeći jeftinu kožnu jaknu.
Ostavim po strani to kako moćna albanska mafija preko svojih kontakta u nečemu što iz ptičije perspektive izgleda kao albanski Tadž-Mahal uspeva da sazna gde je i šta radi jedan privatni telohranitelj u Americi, kao i što im se zgodno namestilo da je baš onih dana u mesecu kad su oni planirali da mu se osvete on tu u susednoj Turskoj.
Zabava za IQ koji ne prebacuje dvocifren broj počinje još u Americi u kojoj Bryan (Neeson iz koga je isceđena i poslednja kap šarma) odlazi da kuće momka svoje ćerke samo da bi ovu pokupio za čas vožnje. Jer ćera je na testu već tri puta pala. Svi ovi detalji skupiće se oko vas kao Jermićevi hobiti jedno sat vremena kasnije i glasno će postavljati pitanja na koja zdrav razum neće imati odgovor. U sklopu ovog emocionalnog naštimavanja imaćemo prilike da se uverimo i da od Femke Janssen ne treba tražiti da glumi živu osobu koja nije prelivena voskom i iz nje ne vire katodne cevi. Suočen sa ovim ozbiljnim problemima (ćerka ima novog momka koji deluje... normalno? i ljubavnim jadima svoje bivše žene) siroti Bryan nema druge nego da sav svoj čemer izrazi tako kao da mu niz nogavicu klizi govno koje je neplanirano izletelo.
Vazda na oprezu, Bryan već na izlasku iz hotela primećuje sumnjive Šiptare. Što i nama nije problem, s obzirom da ovi izgledaju kao sumnjivi Šiptari, neobrijani i u trenerkama, sa facama koje biste i u po noći umeli da nacrtate kao foto-robot heroinskog dilera, i sve to u hotelu u kome odsedaju šeici (dakle, too many zvezdica). Kada ga muka pritisne, dok se on i Femke voze kolima, on joj izdaje plan za dalje kretanje koji uprkos tome što sam ga četiri puta premotao nisam uspeo da zapamtim. A nije ni Femke. Te je hvataju. Bryan neko vreme beži, vozeći po uskim ulicama istanbulske baš čaršije bahato koliko i njegova nacija kad uteruje proleće u arapske zemlje. Moj ambivalentni anti-amerikanizam na stranu, ali Besson kao mastermajnd projekta je toliko nasilovao Bryanovu bolećivost kurca za bilo šta drugo sem njega i njegove da čak i prosečan gledalac mora osećati nelagodu spram egzekucije njegovog herojstva. A primeri za to tek slede.
I uhvate Bryana. Sorry spojler, ali ovo će samo teške budaletine želeti da gledaju nakon ovog mog teksta. U trenutku hvatanja Albanci će Bryanu omogućiti da dok jedni druge drže na nišanu, a oni njegovu ženu, da pozove svoju kćer, upozori je na opasnost i potom joj da detaljan plan za skrivanje. Jer Bryan je čovek koji upozorava na opasnost i daje planove za skrivanje. Nakon toga, Albanci ga odvedu u neki napušteni objekat u kome na sred prostorije stoji klavir koji kao da je tu pao (i ostao) kad su bivši stanari želeli da ga stave na krov. Naš Rade sedi u fotelji. Istotako slučajno zatečenoj.
Bryan, međutim, ima novi eplov smartfon koji je veličine nekadašnjih digitronskih satova i koji je u stanju da pozove samo par memorisanih telefona i ima tako postavljen mikrofon i zvučnik da bez obzira odakle vi govorite sve čujete i svi vas čuju. I onda on pozove svoju kćer koja je uspela da pobegne Šiptarima koji su, izgleda, sličnog IQ-a kao i ovaj film. E, tu dolazi do eksplozije Bessonovskog ludila, Megatonovskog netalenta i ozbiljne zapitanosti za mentalni potencijal ko-scenarističkog veterana Roberta Marka Kamena (koji nam od 1984. i prvog Karate Kida pruža slične adrenalinsko-herojske-šibačke priče).
Dakle, da bi ustanovio gde je on u odnosu na hotel, Bryan predloži ćeri da iz njegovog sportbili kofera uzme granatu i kroz prozor hotelske sobe je baci na obližnji parking ("pazeći da nikog ne ozledi!"). Onda on osluškuje, pa broji, pa joj daje uputstva, pa ona crta, pa mu kreće u susret. Ludilo, a?! Da, sav ovaj fadr-dotr bonding dešava se dok inače, blentava i sasvim lujdefinesovski prikazana turska policija u tom istom hotelu rešava slučaj multiplih brutalnih ubistava. Koja su se desila pre desetak minuta. No, to ne sprečava ćeru da išeta iz hotela, nastavi da baca granate sve dok ne stigne do tate. Koga, iz samo njima znanih razloga, naš Rade i njegovi Albanci ne žele još uvek da ubiju, nego mu secnu ženu i ostave je da krvari. Posle se Bryan oslobodi, jer niko od Albanaca ne misli da tako sposobnog momka neko treba da non-stop nadgleda. Tu negde proturi se i dilema da li da spasava ćeru ili ženu, pa se Braja odluči za ćeru, a onda Šiposi odvedu ženu negde drugde. Kod Radeta, recimo.
E, sad da vas pitam nešto- kom podžanru bi pripadao akcioni film u kome supersposobni telohranitelj nekadašnji član specijalnih jedinica poveri vožnju kolima prilikom bekstva od napižđenih Šiposa svojoj ćerci koja je i na mirnodopskom američkom terenu u vozilu sa automatskim menjačem uspela da padne tri puta test?! Naš Braja. I piči mala, dok tata menja brzine, a drugom rukom puca, vrti onaj auto, seče krivine, sudara se levo i desno, bokte ko da ju je Srdan zamolio da to uradi!!!
I dok vi razmišljate koji bi to žanr bio, imam još jedno pitanje- kom podžanru akcionog filma bi pripadao film u kome supersposobni telohranitelj i nekadašnji član specijalnih jedinica predloži svojoj ćerci da kolima prolete kroz vojnu barikadu ispred američke ambasade, u koju potom uđu kao da nigde kapije nema i zaustave se na sred dvorišta i još imaju vremena da Braja prekog epl smartfona okrene svog ortaka u Americi, koji igra golf, da sredi ovo uletanje u ambasadu, pre nego što neko zapuca. Na njih. A još uvek niko nije. Koji bi to podžanr bio?
Sve do kraja filma ja sam razmišljao o tome i uopšte nisam uspeo da se skoncentrišem na to da se Braja više umorio nakon kikboksanja sa Šiposom koji je od njega za glavu niži, nego kad ga je petorica takvih nabadalo čim je stiglo iz sve snage. Na kraju heroj, naravno, spase ženu i čak ponudi našem Radetu ruku pomirenja, ali Rade je ne prihvati i posle strada.
Ko do tog trenutka nije izašao iz bioskopa plačući krvave suze ili gurajući sebi daljinski od DVD plejera pod nokte, Megaton mu je ostavio epilošku odjavu u vidu zajedničkog izlaska tate, mame i ćere kojima se pridružuje i ćerin momak, a ćera tati kaže- tajo, ovog nemoj da upucaš, mislim da mi se dopada. Potom se svi nasmeju kao da je u pitanju srpska reklama za Dobro jutro margarin, ali ja to više i ne gledam, jer mi je daljinski koji sam gurao ispod nokta probio kožu iznad zgloba i moram hitno u urgentni centar i sve mi ovo nije trebalo.
SELEKTAH:
Svi mi koji smo ekstatično prihvatili Taken kao solidnu i dobrodošlu mešavinu dajhardovskog Holivuda i olivijemaršalovskog krimića u prepoznatljivom Bessonovom fastfud pakovanju znali smo da nas u Taken 2 čeka isto to i ne mnogo drugačije. Tačnije molili smo se Asteriksu i Obeliksu da bude isto to i ne mnogo drugačije.
Oni bez dece prvi su požurili u bioskope. Mi ostali čekali smo kućnu varijantu (bez izbora).
Sada bih verovatno sam sebi grickao milimitar po milimetar nagomilanu mrtvu kožu sa peta da sam iscimao majku da dođe da čuva Eli kako bi Žozefina i ja pojurili da gledamo Taken 2 u nekom od sinepleksa, sa vazda preskupom Coca-Colom Zero (er neko pronikao u razlog tome?)!!! Grickao bih i oblizivao bih se za kaznu!
Taken 2 je, bez sumnje, najjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjgori film koji sam gledao ove godine, decenije, a možda i čitavog milenijuma.
Razloga za to ima bezbroj, i mahom se tiču našeg razočaranja što nam autori ovog filma, koje smo prihavatili kao drage prijatelje, punih devedeset minuta guraju svoje kurčeve u oči, usta, uši, nozdrve, pore, prostor između zuba, nezarasle ožiljke...
Premisa nije nepodnošljiva- naš Bryan (Liam Neeson) ima neki posao u Istanbulu i predlaže svojoj ćerci i bivšoj mu ženi (koja ima nekih problema sa novim mužem i igra je Famke Janssen) da mu se pridruže na par dana. Za to nekako saznaju Albanci predvođeni Radetom Sherbedgijom (tako piše na špici) i odluče da mu se osvete (za najveći pomor albanskog stanovništva na filmu, iz prvog dela).
SVE TI JEBEM STAVLJAO SAM KAPI ZA OČI JEDNO DEVETNAEST PUTA U ČARNE OČI DA BIH ODGLEDAO KAKO NAM JE SVE TO PRIKAZANO!!!
Olivier Megaton, reditelj filma i autor takih ostvarenja kao što su La sirene rouge, Transporter 3 i Colombiana, verovatno je mislio da mu je Taken 2 nepravedno dodeljena tezga spram umetničkih ostvarenja kojima on stremi te je odlučio da u ovom filmu ne uradi ništa što i Srdan Golubović ne bi uradio. Uključujući i test-kasting za Sherbedgiju koji je ovom ulogom, čini mi se, pokrio čitav Balkan i dobar deo evropske Azije što se tiče nacija koje je voljan da igra i sa uspehom dočara. S obzirom da ovaj film mahom krivuda od imbecilnog do amaterski neverovatnog, realno je pretpostaviti da je Megaton najveći deo snimanja proveo na istanbulskom bazaru tražeći jeftinu kožnu jaknu.
Ostavim po strani to kako moćna albanska mafija preko svojih kontakta u nečemu što iz ptičije perspektive izgleda kao albanski Tadž-Mahal uspeva da sazna gde je i šta radi jedan privatni telohranitelj u Americi, kao i što im se zgodno namestilo da je baš onih dana u mesecu kad su oni planirali da mu se osvete on tu u susednoj Turskoj.
Zabava za IQ koji ne prebacuje dvocifren broj počinje još u Americi u kojoj Bryan (Neeson iz koga je isceđena i poslednja kap šarma) odlazi da kuće momka svoje ćerke samo da bi ovu pokupio za čas vožnje. Jer ćera je na testu već tri puta pala. Svi ovi detalji skupiće se oko vas kao Jermićevi hobiti jedno sat vremena kasnije i glasno će postavljati pitanja na koja zdrav razum neće imati odgovor. U sklopu ovog emocionalnog naštimavanja imaćemo prilike da se uverimo i da od Femke Janssen ne treba tražiti da glumi živu osobu koja nije prelivena voskom i iz nje ne vire katodne cevi. Suočen sa ovim ozbiljnim problemima (ćerka ima novog momka koji deluje... normalno? i ljubavnim jadima svoje bivše žene) siroti Bryan nema druge nego da sav svoj čemer izrazi tako kao da mu niz nogavicu klizi govno koje je neplanirano izletelo.
Vazda na oprezu, Bryan već na izlasku iz hotela primećuje sumnjive Šiptare. Što i nama nije problem, s obzirom da ovi izgledaju kao sumnjivi Šiptari, neobrijani i u trenerkama, sa facama koje biste i u po noći umeli da nacrtate kao foto-robot heroinskog dilera, i sve to u hotelu u kome odsedaju šeici (dakle, too many zvezdica). Kada ga muka pritisne, dok se on i Femke voze kolima, on joj izdaje plan za dalje kretanje koji uprkos tome što sam ga četiri puta premotao nisam uspeo da zapamtim. A nije ni Femke. Te je hvataju. Bryan neko vreme beži, vozeći po uskim ulicama istanbulske baš čaršije bahato koliko i njegova nacija kad uteruje proleće u arapske zemlje. Moj ambivalentni anti-amerikanizam na stranu, ali Besson kao mastermajnd projekta je toliko nasilovao Bryanovu bolećivost kurca za bilo šta drugo sem njega i njegove da čak i prosečan gledalac mora osećati nelagodu spram egzekucije njegovog herojstva. A primeri za to tek slede.
I uhvate Bryana. Sorry spojler, ali ovo će samo teške budaletine želeti da gledaju nakon ovog mog teksta. U trenutku hvatanja Albanci će Bryanu omogućiti da dok jedni druge drže na nišanu, a oni njegovu ženu, da pozove svoju kćer, upozori je na opasnost i potom joj da detaljan plan za skrivanje. Jer Bryan je čovek koji upozorava na opasnost i daje planove za skrivanje. Nakon toga, Albanci ga odvedu u neki napušteni objekat u kome na sred prostorije stoji klavir koji kao da je tu pao (i ostao) kad su bivši stanari želeli da ga stave na krov. Naš Rade sedi u fotelji. Istotako slučajno zatečenoj.
Bryan, međutim, ima novi eplov smartfon koji je veličine nekadašnjih digitronskih satova i koji je u stanju da pozove samo par memorisanih telefona i ima tako postavljen mikrofon i zvučnik da bez obzira odakle vi govorite sve čujete i svi vas čuju. I onda on pozove svoju kćer koja je uspela da pobegne Šiptarima koji su, izgleda, sličnog IQ-a kao i ovaj film. E, tu dolazi do eksplozije Bessonovskog ludila, Megatonovskog netalenta i ozbiljne zapitanosti za mentalni potencijal ko-scenarističkog veterana Roberta Marka Kamena (koji nam od 1984. i prvog Karate Kida pruža slične adrenalinsko-herojske-šibačke priče).
Dakle, da bi ustanovio gde je on u odnosu na hotel, Bryan predloži ćeri da iz njegovog sportbili kofera uzme granatu i kroz prozor hotelske sobe je baci na obližnji parking ("pazeći da nikog ne ozledi!"). Onda on osluškuje, pa broji, pa joj daje uputstva, pa ona crta, pa mu kreće u susret. Ludilo, a?! Da, sav ovaj fadr-dotr bonding dešava se dok inače, blentava i sasvim lujdefinesovski prikazana turska policija u tom istom hotelu rešava slučaj multiplih brutalnih ubistava. Koja su se desila pre desetak minuta. No, to ne sprečava ćeru da išeta iz hotela, nastavi da baca granate sve dok ne stigne do tate. Koga, iz samo njima znanih razloga, naš Rade i njegovi Albanci ne žele još uvek da ubiju, nego mu secnu ženu i ostave je da krvari. Posle se Bryan oslobodi, jer niko od Albanaca ne misli da tako sposobnog momka neko treba da non-stop nadgleda. Tu negde proturi se i dilema da li da spasava ćeru ili ženu, pa se Braja odluči za ćeru, a onda Šiposi odvedu ženu negde drugde. Kod Radeta, recimo.
E, sad da vas pitam nešto- kom podžanru bi pripadao akcioni film u kome supersposobni telohranitelj nekadašnji član specijalnih jedinica poveri vožnju kolima prilikom bekstva od napižđenih Šiposa svojoj ćerci koja je i na mirnodopskom američkom terenu u vozilu sa automatskim menjačem uspela da padne tri puta test?! Naš Braja. I piči mala, dok tata menja brzine, a drugom rukom puca, vrti onaj auto, seče krivine, sudara se levo i desno, bokte ko da ju je Srdan zamolio da to uradi!!!
I dok vi razmišljate koji bi to žanr bio, imam još jedno pitanje- kom podžanru akcionog filma bi pripadao film u kome supersposobni telohranitelj i nekadašnji član specijalnih jedinica predloži svojoj ćerci da kolima prolete kroz vojnu barikadu ispred američke ambasade, u koju potom uđu kao da nigde kapije nema i zaustave se na sred dvorišta i još imaju vremena da Braja prekog epl smartfona okrene svog ortaka u Americi, koji igra golf, da sredi ovo uletanje u ambasadu, pre nego što neko zapuca. Na njih. A još uvek niko nije. Koji bi to podžanr bio?
Sve do kraja filma ja sam razmišljao o tome i uopšte nisam uspeo da se skoncentrišem na to da se Braja više umorio nakon kikboksanja sa Šiposom koji je od njega za glavu niži, nego kad ga je petorica takvih nabadalo čim je stiglo iz sve snage. Na kraju heroj, naravno, spase ženu i čak ponudi našem Radetu ruku pomirenja, ali Rade je ne prihvati i posle strada.
Ko do tog trenutka nije izašao iz bioskopa plačući krvave suze ili gurajući sebi daljinski od DVD plejera pod nokte, Megaton mu je ostavio epilošku odjavu u vidu zajedničkog izlaska tate, mame i ćere kojima se pridružuje i ćerin momak, a ćera tati kaže- tajo, ovog nemoj da upucaš, mislim da mi se dopada. Potom se svi nasmeju kao da je u pitanju srpska reklama za Dobro jutro margarin, ali ja to više i ne gledam, jer mi je daljinski koji sam gurao ispod nokta probio kožu iznad zgloba i moram hitno u urgentni centar i sve mi ovo nije trebalo.
No comments:
Post a Comment