AJZI – Jači od smrti (Bassivity Digital)

Rekvijem za Srbiju

piše: powerty

Prema jednom od mogućih tumačenja, definitivni tržišni uspon hip hopa je u američkoj matici predstavljao odušak po okončanju Hladnog rata (nalik usponu gotičkog romana u imperijalnom Ujedinjenom Kraljevstvu – kada nema realne opasnosti, opasnost postaje zabava). Kraj tog, doveo je do početka novih, vrelijih, nama bližih sukoba, koji su za posledicu imali, osim propratnih gnusoba, i sveopštu kriminalizaciju života. U novonastalim okolnostima, rimovana iskustva prekookeanskih emsijeva/gangstera/uličara veoma brzo su na ovim prostorima stekli svoje učenike i poštovaoce. Žargonski rečeno, palo je prepoznavanje na prvi pogled.

I dok je u uslovima regulisanog diskografskog tržišta čitava bulumenta repera u Americi brzo dobila priliku da, okidujaći svoj poslovni nerv, proširi biznis do neslućenih razmera, u domaćem miljeu je usled pretežnog nepostojanja tih preduslova, medijska prezentacija rep scene išla kao po jajima. Izuzimajući “rokersko” obožavanje Public Enemy i donekle Beastie Boys, srpska muzička kritika je mahom lenjo pratila paušalno iscrtane linije po kojoj, parafraziram, u toj muzici crnačkih delinkvenata i rasista “nema svirke” i “puno je prostakluka” (nezaboravna epizoda Baneta Sunshinea kome na Radiju B92 Miško Bilbija “zbog psovki” odbija prve snimke Green Kool Posse).

Takvih stigmi bilo je u početku i na Zapadu, ali do zore novog milenijuma hip hop se, sa svim ostalim žanrovima, izborio za jednakost. Nedugo zatim, veštim medijskim manevrima, na soundtracku dosovske Srbije našli su se i Beogradski Sindikat, VIP, Bad Copy, Marčelo i Juice, dok je kultno sledbeništvo stekao Prti Bee Gee. Nakon ovih, ispostaviće se neuspešnih, pokušaja šou biznisa, smena generacija se nikad nije dogodila. Repera ne manjka, ima ih mali milion na Youtubeu.

Srpsko muzičko novinarstvo je u međuvremenu umrlo. Ovo je prikaz s onog sveta.

Jedan od najpopularnijih predstavnika najnovijeg, “internet” talasa srpskog hip hopa (ima ih ukupno tri: prvi se završio debijem Tapira za PGP RTS 1993, drugi NATO agresijom, treći i definitivno prošlogodišnjim nastupom Sindikata u Areni) je Kruševljanin u Beogradu koji se zove Andrijano. Bez medijske pompe i nastupa, na mala vrata, kao Ajzea se 2008. oglasio kompilacijskom zbirkom Ko da duvali smo lepak. Disser čitave scene, ljuti predstavnik i gnevni glasnogovornik u startu deklasirane generacije koja u životu nije stigla da letuje na Jadranu i položi pionirsku zakletvu, ali u svom DNK nosi sveopšte rasulo kao pretežno životno iskustvo presipanja iz šupljeg u prazno i hroničnog stajanja u mestu (ne samo 4. maja u tri i pet, već svakog dana u godini puta 365), Ajzea je zahvaljući svojoj beskompromisnosti kako s mikrofonom u ruci, tako i bez njega, brzo postao ličnost za koju se vezuju brojne kontroverze i legende. Prema jednoj, Ajzea bataljuje rep jer završava na reanimaciji, ali se tojnbijevski posle par godina pauze vraća u igru kao Ajzi, naoštren da sa svojom publikom podeli svoje životne crtice.

Od ranije je poznato da je srpski jezik kao malo koji bogat psovkama. Mnogo je manje pažnje posvećeno uočenoj lingvističkoj sklonosti ka deminutivima,  rečima od milja, pojmovnom tepanju koje bi trebalo da predstavlja nešto milo & drago. Što se tiče Ajzija, njegovim imenom se sve nežnosti završavaju, jer je Jači od smrti brutalan čitavom dužinom svog trajanja, zanimljiviji i radikalniji od “muzike za jedno puštanje” Damira Avdića i Goribora zajedno. Nisu ova dva imena tzv. nezavisne scene pomenuta slučajno; sa Ajzijem ih povezuje fiksacija prizorima od kojih se najčešće skreće pogled i generalno ih krasi neverica u zvaničnu verziju po kojoj su se okončanjem devedesetih svi ratovi završili. Ajzi, kao najmlađi i samim tim najvitalniji, ne ostavlja ni tračak optimizma da će se sa novim generacijama staviti tačka na spiralu bede, nasilja i očaja. Naprotiv, nova unapred otpisana pokoljenja, koja se ionako neće ni za šta pitati, biće samo još bezobzirnija i bahatija u svojoj darvinovskoj suštini.  U toj borbi za opstanak, čast i dostojanstvo sva su sredstva dozvoljena,  dok se pokazivanje i najmanje slabosti prosto ne prašta i može se ispostaviti kao fatalno u uslovima bujanja divljeg balkanskog hibrida južnoameričke varijante kapitalizma u kome je čovek i institucionalizovana briga za njega realno nepostojeća kategorija.

Jači od smrti je jedan od najboljih srpskih rep albuma ikada. Ličan do neizdrža, Ajzi istovremeno uspeva da bude i veoma darovit psiholog i sociolog, što slušaoca lako dovodi do identifikacije sa neveselom tematikom. Teško, crno, ma precrno; ovo izdanje predstavlja zaokruženu celinu osobene, potmule zift atmosfere, tačku balkanskog sudara detaljnog selinovskog nihilizma sa religioznošću Dostojevskog, podvojeni ludački izveštaj iz konradovskog Srca tame crnaca Evrope, kojim se ne polažu računi, već vidaju sopstvene rane u galeriji pred strahom pokleklih likova kao što su kurve, panduri, kockari, dileri, ubice, narkomani i njima slične jezive lobanje koje su ti neretko do juče bile braća, ortaci, drugovi, simpatije i velike ljubavi. A kad rane bole ispuštaju se krici. U izobličenju nakon gubitka, ponuda emocija je ekstremna  – Ajzi rimuje gotovo u ekstazi, kao da mu život zavisi od toga, i u ispitivanju krajnjih granica sopstvenog posrnuća u devastiranoj sredini uglavnom je mrtav ozbiljan, ali gotovo uvek kada najgušći mrak zapreti da ga u potpunosti proguta, on prospe neku genijalnu optimističku foru i digne priču na nivo oslobađajuće katarze, uspevajući da i sebi i slušaocu dobaci preko potreban šlauf nade.

Prvo što upada u uši su Ajzijeve rime slagane po zvučnosti, neprecizne i metrički nepravilne, ali majstorski skrojene tako da gotovo niti jednog sekunda ne narušavaju tok priče, gradeći moćne sinematično-poetske slike koje u stopu prate Kročeov estetski kredo – nije bitno šta je na slici, već kako je naslikano. Magijskom alhemijom reči blato biva pretvoreno u zlato, posebno u slučaju trilinga asova: prvog video “singla” Niko i ništa, gzolikog (eho setnog Cold World + Investigative Reports sentimenta) generacijskog otpisa Moja ekipa i Anđela čuvara, do sad nečuvenog duhovnog striptiza, liričkog i produkcijskog vrhunca ne samo ovog albuma.

Nije Jači od smrti bez mana. Iako korektno produciran, njegov muzički segment se ne može meriti sa kvalitetom priče (još uvek čekamo nekog domaćeg repera koji će promeniti ovu konstantu srpskog hip hopa). Možda je i raspored pesama mogao da bude drugačiji, a možda je i album sam po sebi predug (traje gotovo kao igrani film). No, sve to nije toliko bitno jer predstavlja sekundarno traženje dlaka u jajetu i u najvećoj meri pada u vodu pri novim preslušavanjima, jer je Ajzi spreman i strpljivo čeka da te s obe ruke ščepa za vrat i gurne u inferno, koji je tu - u nama, u bližnjima i iza prvog ugla.

Nesumnjivo, Jači od smrti predstavlja novi etalon po kome će se meriti sva ostala domaća izdanja. Na njemu je hip hop i definitivno propričao srpski. Uostalom, čućete i sami, ništa vas ne košta.

SLKTH: 9.99/10

Album možete besplatno preuzeti ovde.