On zna da je gotovo, ali i dalje...
Morrissey je na svetskoj sceni već tri decenije (od toga sad već zanemarljiv broj godina u okviru postave The Smiths). Ne znam da li je to planirao. Ali vidim da ne planira to da batali.
Ako ste čitali njegovu Autobiografiju onda ste sigurno imali priliku da upoznate jednog Morrissey-a kakvog do sada možda i niste, ali i da se nadišete "smrada" iz njegovih usta (er to beše Bowie rekao za upoznavanje idola?). Kakvo jebeno zlopamtilo, cepidlaka i dosadnjaković... Kako je jedan pametan čovek napisao skoro u recenziji ovog albuma- podelio je sa nama sve fakture troškova suđenja sa Joyceom. Teško mi je da poverujem da neko više voli Mozza nakon čitanja te biografije. Lako mi je da poverujem da ga voli manje. Nastupao je i kao "zabavljački deo" na prošlogodišnjoj ceremoniji dodele Nobelove nagrade. Kažem to jedino jer više nisam siguran šta bi Morrissey uradio da ga pozovu i na revijalni deo Evrovizije. Od svih njegovih komplikovanih odnosa sa svetom oko sebe, vremenom je najjednostavniji postao onaj u kome je njegovo zaštitništvo životinja bespogovorno i najslikovitije. Nije baš stvar koja me najviše zanima u životu (sorry, PETA, ni za ljude ne brinem više). Onda su iz PR službe (mada mi više nije teško da poverujem ni da je to bila njegova ideja) predložili da u promotivne svrhe za ovo izdanje napravi seriju "spoken-word" video spotova u kojima će recitovati stihove pesama sa albuma, dok će vizuelni deo, pored njega, činiti i njegovi prijatelji (i prijatelji životinja), pa smo tako stigli i do Pamele Anderson i Morrissey-a u istom kadru. Dosta je i poboljevao poslednjih godina. Kao da ima Dylanove godine. Dugo vremena nije imao (ili je, barem, on tako pričao) izdavača, niti je iko hteo da objavi njegov album. A on sam nije hteo, "jer to se ne radi".
To su, u malom, dešavanja iz kojih nam dolazi poslednji album i zaključak da "mir u svetu nije naš problem".
I neki ljudi su, kanda, (već!) malo "pissnuti" zbog toga.
Možda zvučim neprijateljski dok sve ovo pišem. Mahom zbog toga što me zaista smorila ta Autobiografija. Posle sam retroaktivno pogledao BBC-ijev dokumentarac The Importance of Being Morrissey i video nešto što mi je prvi put promaklo- a to je da Mozz eksplicitno želi Joyceu "apsolutno sve najgore u životu". Kako bedno da neko ko je na "večitom gubitništvu" izgradio super-heroja "slabićkih" masa u životu najviše žali za parama. Jer nema šanse da je on pre te tužbe imao neko naročito mišljenje o Joyceu, pa sad ne može da veruje koliko se razočarao. Posle toga sam odgledao još jedan dokumentrac Morrissey - The Solo Years, od onih "neautorizovanih" u kojima neki od Mozzovih solo-saradnika (Stephen Street, Vini Reilly, onaj mučenik iz Fairground Attraction što je producirao Kill Uncle) ili muzičkih znalaca (Tony Wilson, Stuart Maconie) komentarišu njegove solo-radove. Nisam imao pojma da je Morrissey uobičajavao da od svojih muzičkih kontribjutora dobija matrice na koje bi potom, u osami, sam "komponovao" vokalne linije. Deluje da nije baš bio pristalica "zajedničkog stvaranja". Mislim, ostavljam prostora za pomisao da je Mozz Joyceu samo tako išao na kurac.
Morrissey ima 55 godina. Naravno da mu želim još toliko. Naravno da mu želim da svo to vreme bude aktivan kao do sada (ovo mu je 10 solo album, 311 ako računate i kompilacije). Ali, moram da prihvatim da se ljudi menjaju, pa i takvi kao on.
I nemam ništa protiv.
World Peace Is None Of Your Business mi deluje relaksirano, koliko mislim da je Kill Uncle trebalo da bude, samo da se neko setio da pozove prateći bend Calexica u studio. Iako je od "drugog života" na ovamo, koji je počeo sa You Are The Quarry, muzika koja ga prati u pesamama sve raznovrsnija, aranžmani sve bogatiji, sa World Peace... stvar, čini mi se, stiže do svog kičastog usijanja. Jer na ovom albumu Morrissey muzički zvuči skoro kao Darko Rundek, po dobrovoljnosti da svaki instrument ili muzički stil inkorporira u "svoj zvuk". A u isto vreme, baš je on najjača karika koja sav materijal, pa i tako raznorodan, drži na okupu. Pretpostavljam da solidne zasluge za pojačanu "radiofoničnost" materijala idu i na račun producenta Joea Chiccorellija čiji katalog prethodnih saradnji sadrži i My Morning Jackets i White Stripes, ali i Jamie Culluma, Jasona Mraza i Pink Martini.
Ipak, ne paničite- album otvara zvuk didždiridua.
Pretpostavljam da niko koga zanima ovaj album neće ostati na 12 pesama tobož regularne verzije, već će odmah uzeti deluks paket sa (čak!) 18 pesama. Naročito što su neke od boljih pesama (glem kemp Scandinavia i i no-smoking orchestra Art-Hounds) baš u tom rukavcu. Ali, dužina mu ne smeta i ne nasedajte na žalopojne komentare nekih kritičara koji redom vređaju možda najzabavniju pesmu na celom albumu- Kick The Bride Down The Aisle, u kojoj ni muzika ni Morrissey nikada nisu zvučali pijanije.
World Peace Is None Of Your Business spada među najbolje Mozzove albume, uz Ringleader, Arsenal, Vauxhall i Quarry (rangirao bih ga iza svih njih). Teško mi je da poverujem da on ima neku posebnu ili autentičnu snagu da privuče nove (mlađe?) fanove s obzirom da Morrissey-eva retorika istima verovatno deluje smešno i neozbiljno ko nekoć Ramones našim roditeljima ili pank(eri)-u-godinama nama samima. A, opet, on je zvukom pitak, duhovit i elegantan da može da se nadoveže na nekog Stinga, onaj povratnički album Duran Duran ili poslednjeg Leonarda Cohena i ne pokvari raspoloženje onima koji ne mare puno šta svira. Nisam siguran da mnogo preterujem. Slažem se, ni prethodni Mozzovi albumi nisu baš bili avangardna iskustva, ali sam hteo da naglasim da je ovde muzika efektno nadomestila nečije eventualno neinteresovanje za stihove, vokal ili harizmu. Wolrd Peace... je "ar-i-em-ični" pop-rok (cirka Reveal?), staredobre melodramatičnosti, tek povremeno isabotiran klausnomičnijim pasažima (Mountjoy) koji su deo njegove tradicije još od eksperimenta zvanog Margaret On The Guillotine. Trebaće i vremena da se donese zaključak šta se tačno desilo (er to bio dab za trenutak?) u Oboe Concerto, a ni srpskoj populaciji, koja ima razumljivo gađenje na CNN percepciju sveta, neće biti lako da prihvati da je u naslovnoj temi Mozz preuzeo na sebe da nas onako "an ženeral" informiše gde sve čuče nepravde u svetu. Jedini problem? Uradio je to bez trunke ironije. Zbog čega ostaje strah da se uozbiljio i još gore- da će to tražiti i od nas. Briga oko istih stvari ne napušta nas ni tokom slušanja skoro osmominutnog, bombastičnog skraćenog izdanja "autobiografije" I'm Not a Man.
Možda se do istine (o svetu) dolazi prihvatanjem, a ne odbijanjem stvari. I možda je i Morrissey to shvatio. I možda ćemo morati i mi.
Jer uvek ćemo imati stvari koje nikada neće biti "naš problem".
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Morrissey je na svetskoj sceni već tri decenije (od toga sad već zanemarljiv broj godina u okviru postave The Smiths). Ne znam da li je to planirao. Ali vidim da ne planira to da batali.
Ako ste čitali njegovu Autobiografiju onda ste sigurno imali priliku da upoznate jednog Morrissey-a kakvog do sada možda i niste, ali i da se nadišete "smrada" iz njegovih usta (er to beše Bowie rekao za upoznavanje idola?). Kakvo jebeno zlopamtilo, cepidlaka i dosadnjaković... Kako je jedan pametan čovek napisao skoro u recenziji ovog albuma- podelio je sa nama sve fakture troškova suđenja sa Joyceom. Teško mi je da poverujem da neko više voli Mozza nakon čitanja te biografije. Lako mi je da poverujem da ga voli manje. Nastupao je i kao "zabavljački deo" na prošlogodišnjoj ceremoniji dodele Nobelove nagrade. Kažem to jedino jer više nisam siguran šta bi Morrissey uradio da ga pozovu i na revijalni deo Evrovizije. Od svih njegovih komplikovanih odnosa sa svetom oko sebe, vremenom je najjednostavniji postao onaj u kome je njegovo zaštitništvo životinja bespogovorno i najslikovitije. Nije baš stvar koja me najviše zanima u životu (sorry, PETA, ni za ljude ne brinem više). Onda su iz PR službe (mada mi više nije teško da poverujem ni da je to bila njegova ideja) predložili da u promotivne svrhe za ovo izdanje napravi seriju "spoken-word" video spotova u kojima će recitovati stihove pesama sa albuma, dok će vizuelni deo, pored njega, činiti i njegovi prijatelji (i prijatelji životinja), pa smo tako stigli i do Pamele Anderson i Morrissey-a u istom kadru. Dosta je i poboljevao poslednjih godina. Kao da ima Dylanove godine. Dugo vremena nije imao (ili je, barem, on tako pričao) izdavača, niti je iko hteo da objavi njegov album. A on sam nije hteo, "jer to se ne radi".
To su, u malom, dešavanja iz kojih nam dolazi poslednji album i zaključak da "mir u svetu nije naš problem".
I neki ljudi su, kanda, (već!) malo "pissnuti" zbog toga.
Možda zvučim neprijateljski dok sve ovo pišem. Mahom zbog toga što me zaista smorila ta Autobiografija. Posle sam retroaktivno pogledao BBC-ijev dokumentarac The Importance of Being Morrissey i video nešto što mi je prvi put promaklo- a to je da Mozz eksplicitno želi Joyceu "apsolutno sve najgore u životu". Kako bedno da neko ko je na "večitom gubitništvu" izgradio super-heroja "slabićkih" masa u životu najviše žali za parama. Jer nema šanse da je on pre te tužbe imao neko naročito mišljenje o Joyceu, pa sad ne može da veruje koliko se razočarao. Posle toga sam odgledao još jedan dokumentrac Morrissey - The Solo Years, od onih "neautorizovanih" u kojima neki od Mozzovih solo-saradnika (Stephen Street, Vini Reilly, onaj mučenik iz Fairground Attraction što je producirao Kill Uncle) ili muzičkih znalaca (Tony Wilson, Stuart Maconie) komentarišu njegove solo-radove. Nisam imao pojma da je Morrissey uobičajavao da od svojih muzičkih kontribjutora dobija matrice na koje bi potom, u osami, sam "komponovao" vokalne linije. Deluje da nije baš bio pristalica "zajedničkog stvaranja". Mislim, ostavljam prostora za pomisao da je Mozz Joyceu samo tako išao na kurac.
Morrissey ima 55 godina. Naravno da mu želim još toliko. Naravno da mu želim da svo to vreme bude aktivan kao do sada (ovo mu je 10 solo album, 311 ako računate i kompilacije). Ali, moram da prihvatim da se ljudi menjaju, pa i takvi kao on.
I nemam ništa protiv.
World Peace Is None Of Your Business mi deluje relaksirano, koliko mislim da je Kill Uncle trebalo da bude, samo da se neko setio da pozove prateći bend Calexica u studio. Iako je od "drugog života" na ovamo, koji je počeo sa You Are The Quarry, muzika koja ga prati u pesamama sve raznovrsnija, aranžmani sve bogatiji, sa World Peace... stvar, čini mi se, stiže do svog kičastog usijanja. Jer na ovom albumu Morrissey muzički zvuči skoro kao Darko Rundek, po dobrovoljnosti da svaki instrument ili muzički stil inkorporira u "svoj zvuk". A u isto vreme, baš je on najjača karika koja sav materijal, pa i tako raznorodan, drži na okupu. Pretpostavljam da solidne zasluge za pojačanu "radiofoničnost" materijala idu i na račun producenta Joea Chiccorellija čiji katalog prethodnih saradnji sadrži i My Morning Jackets i White Stripes, ali i Jamie Culluma, Jasona Mraza i Pink Martini.
Ipak, ne paničite- album otvara zvuk didždiridua.
Pretpostavljam da niko koga zanima ovaj album neće ostati na 12 pesama tobož regularne verzije, već će odmah uzeti deluks paket sa (čak!) 18 pesama. Naročito što su neke od boljih pesama (glem kemp Scandinavia i i no-smoking orchestra Art-Hounds) baš u tom rukavcu. Ali, dužina mu ne smeta i ne nasedajte na žalopojne komentare nekih kritičara koji redom vređaju možda najzabavniju pesmu na celom albumu- Kick The Bride Down The Aisle, u kojoj ni muzika ni Morrissey nikada nisu zvučali pijanije.
World Peace Is None Of Your Business spada među najbolje Mozzove albume, uz Ringleader, Arsenal, Vauxhall i Quarry (rangirao bih ga iza svih njih). Teško mi je da poverujem da on ima neku posebnu ili autentičnu snagu da privuče nove (mlađe?) fanove s obzirom da Morrissey-eva retorika istima verovatno deluje smešno i neozbiljno ko nekoć Ramones našim roditeljima ili pank(eri)-u-godinama nama samima. A, opet, on je zvukom pitak, duhovit i elegantan da može da se nadoveže na nekog Stinga, onaj povratnički album Duran Duran ili poslednjeg Leonarda Cohena i ne pokvari raspoloženje onima koji ne mare puno šta svira. Nisam siguran da mnogo preterujem. Slažem se, ni prethodni Mozzovi albumi nisu baš bili avangardna iskustva, ali sam hteo da naglasim da je ovde muzika efektno nadomestila nečije eventualno neinteresovanje za stihove, vokal ili harizmu. Wolrd Peace... je "ar-i-em-ični" pop-rok (cirka Reveal?), staredobre melodramatičnosti, tek povremeno isabotiran klausnomičnijim pasažima (Mountjoy) koji su deo njegove tradicije još od eksperimenta zvanog Margaret On The Guillotine. Trebaće i vremena da se donese zaključak šta se tačno desilo (er to bio dab za trenutak?) u Oboe Concerto, a ni srpskoj populaciji, koja ima razumljivo gađenje na CNN percepciju sveta, neće biti lako da prihvati da je u naslovnoj temi Mozz preuzeo na sebe da nas onako "an ženeral" informiše gde sve čuče nepravde u svetu. Jedini problem? Uradio je to bez trunke ironije. Zbog čega ostaje strah da se uozbiljio i još gore- da će to tražiti i od nas. Briga oko istih stvari ne napušta nas ni tokom slušanja skoro osmominutnog, bombastičnog skraćenog izdanja "autobiografije" I'm Not a Man.
Možda se do istine (o svetu) dolazi prihvatanjem, a ne odbijanjem stvari. I možda je i Morrissey to shvatio. I možda ćemo morati i mi.
Jer uvek ćemo imati stvari koje nikada neće biti "naš problem".
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Dobar album
ReplyDeletemorisejevo kenjanje je bilo kao putnik koji se svercovao u autobusu Marr-ove lepote. ja sam ostao u busu, idem do zadnje stanice.
ReplyDelete