Crno-beli film sive boje
Engleska socijalna drama, smeštena na sever Engleske, pomalo i o odrastanju dvojice glavnih junaka- tinejdžera Arbora i Swifty-ja.
Da, i ja imam utisak da je jedan od deset engleskih (indi) filmova o tome.
Clio Barnard koja se proslavila svojim kvazi/ artsy dokumentarcem The Arbor o spisateljici Andrei Dunbar koja je prerano i tragično skončala svoj život, upropastivši još nekoliko njih kolateralno. Njoj, dakle, bavljenje teškom mašinerijom (ne)radničke Engleske nije strano, a, vidimo, ni mrsko.
The Selfish Giant, nazvan prema priči Oscara Wildea o divu koji je upoznao Hezusa (jedno od mogućih tumačenja) kad je prestao da bude stipsa, kroz 50 nijansi sive slika život u jednom malom mestašcetu u kome između života čoveka i konja nema puno razlike. Arbor živi u rasutrenoj familiji bez oca i sa bratom narkomanom, a njegov najbolji drug Swifty sa majkom koja je dobrano retardizovana (a la Vita jela zelen bor) očevom brutalnošću, i gomilom braće i sestara. Njih dvojica dane provode skupljajući "staro gvožđe" i prodajući ga lokalnom vlasniku otpada, koji je, kako film prikazuje, jedini koji radi nešto, i to uglavnom profitirajući na ljudskoj bedi, pa i dečijoj. To je surova realnost filma. Međutim, ona koja otvara put ka metaforama, poređenjima i poetskijim tumačenjima tiče se ostalih navika vlasnika otpada tj ilegalnih trka konja koje organizuje na (auto?)putu i u kojima učestvuje njegov konj. U tim divljim, gladijatorskim trkama, u kojima deca za sitne pare nastupaju kao džokeji, a životinje prestravljeno jure dok ih iza i oko njih masa pijanih budala u automobilima podstrekuje na pobedu, zapravo vidimo dubinu blata u kome ovi ljudi batrgaju.
Jednom kad se ukažu elektrane, u velelepnim, maglovitim, supersivim kadrovima, i kad se po prvi put spomenu električni kablovi opasni po život svakome ko je gledao makar jedan od onih 1u10 indi filmova biće jasno šta će se kad-tad desiti. I desi se. I nemoguće je ne tretirati taj momenat u Cliinom filmu kao ništa drugo nego kliše. Koji pri tome i prethodne, solidno dočarane "autentične" momente prikazuje kao rutinski redosled elemenata koji kroje veliku sliku: nasilje, droga, siromaštvo, suze, kriminal, beda, neškolovanje... Clio je uglavnom svodeći te momente na jednu scenu uspela da izbegne kompletan kliše-paket slike o ruralnoj i demoliranoj Engleskoj.
Arbor i Swifty (tj glumci koji ih igraju) su vrlo simpatični i njihovo prijateljstvo je očekivano dirljivo i inspirativno, sa tek malecnim provirivanjima mana (ljubomora) koje otvaraju put ne-idiličnom kroju prijateljstva. Preuzeta alegorija od Wilde, u slučaju da tretira vlasnika otpada kao diva, a Arbora kao dečaka, nekako je zbudžena na kraju, i div(ovsk)a žrtva ne uspeva da nas impresionira koliko bi trebalo, jer dejstvuje previše mehanički i nepripremljeno. S druge strane, to da je otpad ta rajska bašta u kojoj se deca igraju i u kojoj je "proleće" daleko je poraznija poruka ovog filma.
Trn. Ali polomljenog vrha.
SELEKTAH: 5/ 10
Engleska socijalna drama, smeštena na sever Engleske, pomalo i o odrastanju dvojice glavnih junaka- tinejdžera Arbora i Swifty-ja.
Da, i ja imam utisak da je jedan od deset engleskih (indi) filmova o tome.
Clio Barnard koja se proslavila svojim kvazi/ artsy dokumentarcem The Arbor o spisateljici Andrei Dunbar koja je prerano i tragično skončala svoj život, upropastivši još nekoliko njih kolateralno. Njoj, dakle, bavljenje teškom mašinerijom (ne)radničke Engleske nije strano, a, vidimo, ni mrsko.
The Selfish Giant, nazvan prema priči Oscara Wildea o divu koji je upoznao Hezusa (jedno od mogućih tumačenja) kad je prestao da bude stipsa, kroz 50 nijansi sive slika život u jednom malom mestašcetu u kome između života čoveka i konja nema puno razlike. Arbor živi u rasutrenoj familiji bez oca i sa bratom narkomanom, a njegov najbolji drug Swifty sa majkom koja je dobrano retardizovana (a la Vita jela zelen bor) očevom brutalnošću, i gomilom braće i sestara. Njih dvojica dane provode skupljajući "staro gvožđe" i prodajući ga lokalnom vlasniku otpada, koji je, kako film prikazuje, jedini koji radi nešto, i to uglavnom profitirajući na ljudskoj bedi, pa i dečijoj. To je surova realnost filma. Međutim, ona koja otvara put ka metaforama, poređenjima i poetskijim tumačenjima tiče se ostalih navika vlasnika otpada tj ilegalnih trka konja koje organizuje na (auto?)putu i u kojima učestvuje njegov konj. U tim divljim, gladijatorskim trkama, u kojima deca za sitne pare nastupaju kao džokeji, a životinje prestravljeno jure dok ih iza i oko njih masa pijanih budala u automobilima podstrekuje na pobedu, zapravo vidimo dubinu blata u kome ovi ljudi batrgaju.
Jednom kad se ukažu elektrane, u velelepnim, maglovitim, supersivim kadrovima, i kad se po prvi put spomenu električni kablovi opasni po život svakome ko je gledao makar jedan od onih 1u10 indi filmova biće jasno šta će se kad-tad desiti. I desi se. I nemoguće je ne tretirati taj momenat u Cliinom filmu kao ništa drugo nego kliše. Koji pri tome i prethodne, solidno dočarane "autentične" momente prikazuje kao rutinski redosled elemenata koji kroje veliku sliku: nasilje, droga, siromaštvo, suze, kriminal, beda, neškolovanje... Clio je uglavnom svodeći te momente na jednu scenu uspela da izbegne kompletan kliše-paket slike o ruralnoj i demoliranoj Engleskoj.
Arbor i Swifty (tj glumci koji ih igraju) su vrlo simpatični i njihovo prijateljstvo je očekivano dirljivo i inspirativno, sa tek malecnim provirivanjima mana (ljubomora) koje otvaraju put ne-idiličnom kroju prijateljstva. Preuzeta alegorija od Wilde, u slučaju da tretira vlasnika otpada kao diva, a Arbora kao dečaka, nekako je zbudžena na kraju, i div(ovsk)a žrtva ne uspeva da nas impresionira koliko bi trebalo, jer dejstvuje previše mehanički i nepripremljeno. S druge strane, to da je otpad ta rajska bašta u kojoj se deca igraju i u kojoj je "proleće" daleko je poraznija poruka ovog filma.
Trn. Ali polomljenog vrha.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment