Nešto kao pametan horor
U ovom trenutku The Babadook na metaskoru ima ocenu 90/100, što je skoro duplo više u odnosu na prosečnu ocenu koju horor filmovi dobijaju. A na plakatu piše da je bio i u oficijelnoj selekciji na Sundanceu.
Takve stvari ne mogu, a da vam ne skrenu pažnju.
Prvo sam mislio da ne treba da napišem recenziju filma. A onda sam shvatio da je moj blog, moje selo, moja pravila, ja sam Vučić i mogu šta god namislim!
Ful diskložur: U nekoliko navrata tokom gledanja filma gubio sam svest usled abnormalne pospanosti. Naročito pri kraju.
S tim u vezi, možda sam propustio par slasnih detalja, ali problem koji se uglavio između mene i filma učinio je to još dok sam mu bio potpuno posvećen.
Ali, da se obezbedim na vreme, bez obzira na dalji tekst i ocenu ispod, ovo je film koji pre treba da pogledate nego da zaobiđete. 'kej?
U ovom australijskom filmu glumice Jennifer Kent bavimo se mamom i sinom u čiji dom se useljava "Babaduk"- muško, babarogasto stvorenje, vrlo zlih namera. Baš kao i u svakom pametnom hororu, teren je pažljivo pripremljen za taj dolazak. Mama Amelija rodila je sina Sema u vrlo turobnim okolnostima- na putu do bolnice, imali su saobraćajnu nesreću u kojoj je tata poginuo. Nekih sedam-osam godina kasnije, mama Amelija radi u staračkom domu, ali muku muči sa nesanicom, samoćom i problemima koje joj priređuje sve nestašniji sin Samuel, koji ima neku svoju fiksaciju na borbu sa monstrumima koja prečesto rezultira neplaniranim "žrtvama". Dakle, za Ameliju horor je već u toku, pre nego što se za nas pojavi.
A onda se pravo niotkuda pojavljuje "3D" slikovnica o Babaduku, koja inicira seriju neobjašnjivih dešavanja, a potom se pokazuje i kao neuništiva. Međutim, Kentova lukavo prepliće noćne horor epizode sa dnevnim horor epizodama u kojima Amelija sve ubrzanije gubi kontrolu nad Semom i svojim životom. Potom se pojavljuje i Babaduk.
I tu ja i The Babadook počinjemo da se razilazimo, jer ja ne volim sednje na dve stolice, iako Žozefina kaže da istog nije bilo.
Dakle, meni je OK da, s obzirom da se radi o hororu, postoje raznorazne babaroge i žabaroge koje nas plaše, kao elementi nadrealnog. A OK mi je i da se kreiraju okolnosti koje sve vreme ostaju realne, samo njihov intenzitet kreira horor atmosferu. A nemam i ništa protiv kad se te dve stvari iskombinuju pa nadrealno pokrene realno ludilo koje potom nastavi da kotrlja i nadrealne i realne stvari. Ali ne volim kada reditelj ne zna šta bi tj kada pažljivo cupka od jedne do druge stvari zaokupljen više time šta će nam manje biti dosadno tj glupo, pre svega okupiran željom da sam ne ispadne glup.
Onog trenutka kada mi je postalo nejasno da li Babduk stvarno postoji ili je plod napetih životnih okolnosti za majku i sina, ili se, pošto ima i ta opcija, radi o ne-umrlom duhu oca čije odsustvo kreira "pakleni" pritisak na majku i sina, tada sam izgubio simpatije za ovaj film. Pored toga, stilizacija Babaduka previše me je podsećala na Burtonov Beetle Juice i trovala je moju percepciju radnje nepotrebnim crno-humornim raspoloženjem. Umesto strahom.
Na kraju Kentin Babaduk možda jeste stvaran u sada već ozbiljno isčašenoj percepciji majke i sina (ali kako baš kod oboje?), a možda se radi o metafori očeve smrti koja ne prestaje da ih proganja, što nekako nema smisla jer čitav film se u tom kontekstu bavi frontalnim sudarom sa tim problemom, te je glupo da svi iz njega izlaze sa nekom vrstom kompromisnog rešenja.
Sitne duše zameriće Kentovoj da joj film nevešto prikriva skroman budžet, da unutar kuće više deluje kao stilizacija nego kad junaci izađu iz nje, da je s obzirom na to da je glumica još malo mogla da poradi sa ekipom, kao i da joj saspens prerano udara u plafon, te stoga poslednji deo filma nema načina da nas dodatno razbuca.
Ali, gledaću ponovo. Pa se čujemo.
SELEKTAH: 6/ 10
U ovom trenutku The Babadook na metaskoru ima ocenu 90/100, što je skoro duplo više u odnosu na prosečnu ocenu koju horor filmovi dobijaju. A na plakatu piše da je bio i u oficijelnoj selekciji na Sundanceu.
Takve stvari ne mogu, a da vam ne skrenu pažnju.
Prvo sam mislio da ne treba da napišem recenziju filma. A onda sam shvatio da je moj blog, moje selo, moja pravila, ja sam Vučić i mogu šta god namislim!
Ful diskložur: U nekoliko navrata tokom gledanja filma gubio sam svest usled abnormalne pospanosti. Naročito pri kraju.
S tim u vezi, možda sam propustio par slasnih detalja, ali problem koji se uglavio između mene i filma učinio je to još dok sam mu bio potpuno posvećen.
Ali, da se obezbedim na vreme, bez obzira na dalji tekst i ocenu ispod, ovo je film koji pre treba da pogledate nego da zaobiđete. 'kej?
U ovom australijskom filmu glumice Jennifer Kent bavimo se mamom i sinom u čiji dom se useljava "Babaduk"- muško, babarogasto stvorenje, vrlo zlih namera. Baš kao i u svakom pametnom hororu, teren je pažljivo pripremljen za taj dolazak. Mama Amelija rodila je sina Sema u vrlo turobnim okolnostima- na putu do bolnice, imali su saobraćajnu nesreću u kojoj je tata poginuo. Nekih sedam-osam godina kasnije, mama Amelija radi u staračkom domu, ali muku muči sa nesanicom, samoćom i problemima koje joj priređuje sve nestašniji sin Samuel, koji ima neku svoju fiksaciju na borbu sa monstrumima koja prečesto rezultira neplaniranim "žrtvama". Dakle, za Ameliju horor je već u toku, pre nego što se za nas pojavi.
A onda se pravo niotkuda pojavljuje "3D" slikovnica o Babaduku, koja inicira seriju neobjašnjivih dešavanja, a potom se pokazuje i kao neuništiva. Međutim, Kentova lukavo prepliće noćne horor epizode sa dnevnim horor epizodama u kojima Amelija sve ubrzanije gubi kontrolu nad Semom i svojim životom. Potom se pojavljuje i Babaduk.
I tu ja i The Babadook počinjemo da se razilazimo, jer ja ne volim sednje na dve stolice, iako Žozefina kaže da istog nije bilo.
Dakle, meni je OK da, s obzirom da se radi o hororu, postoje raznorazne babaroge i žabaroge koje nas plaše, kao elementi nadrealnog. A OK mi je i da se kreiraju okolnosti koje sve vreme ostaju realne, samo njihov intenzitet kreira horor atmosferu. A nemam i ništa protiv kad se te dve stvari iskombinuju pa nadrealno pokrene realno ludilo koje potom nastavi da kotrlja i nadrealne i realne stvari. Ali ne volim kada reditelj ne zna šta bi tj kada pažljivo cupka od jedne do druge stvari zaokupljen više time šta će nam manje biti dosadno tj glupo, pre svega okupiran željom da sam ne ispadne glup.
Onog trenutka kada mi je postalo nejasno da li Babduk stvarno postoji ili je plod napetih životnih okolnosti za majku i sina, ili se, pošto ima i ta opcija, radi o ne-umrlom duhu oca čije odsustvo kreira "pakleni" pritisak na majku i sina, tada sam izgubio simpatije za ovaj film. Pored toga, stilizacija Babaduka previše me je podsećala na Burtonov Beetle Juice i trovala je moju percepciju radnje nepotrebnim crno-humornim raspoloženjem. Umesto strahom.
Na kraju Kentin Babaduk možda jeste stvaran u sada već ozbiljno isčašenoj percepciji majke i sina (ali kako baš kod oboje?), a možda se radi o metafori očeve smrti koja ne prestaje da ih proganja, što nekako nema smisla jer čitav film se u tom kontekstu bavi frontalnim sudarom sa tim problemom, te je glupo da svi iz njega izlaze sa nekom vrstom kompromisnog rešenja.
Sitne duše zameriće Kentovoj da joj film nevešto prikriva skroman budžet, da unutar kuće više deluje kao stilizacija nego kad junaci izađu iz nje, da je s obzirom na to da je glumica još malo mogla da poradi sa ekipom, kao i da joj saspens prerano udara u plafon, te stoga poslednji deo filma nema načina da nas dodatno razbuca.
Ali, gledaću ponovo. Pa se čujemo.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment