Pođimo samo od toga koliko je ime albuma genijalno...
Fears Trending je nastavak, mrtvorođeni brat blizanac prošlogodišnjeg Strange Friend. Ako u plejlistu ubacite prvo taj album i kad stignete do poslednje pesme, Galapagos, nadovežete ovaj novi imaćete savršen prelaz. Na onu stranu. Mračnjikavi, psihodelični, tinderstiksični Galapagos rasplinuće se u Tender Castle čiji interstelarni početak iskreno najavljuje psihodelični, post-hardrokerski, zdravoseljački, kurčeviti trip koji sledi.
Kao prvi Black Mountain.
Sa Chris Martinovom vizijom Kraftwerk folka.
Ili ovo nije trebalo da vam kažem.
Koji je kurac tu kurčevit? S pravom se pitate.
Fears Trending je muški album. Viski i biftek fazon. Autoput. Soundgarden. Muškarci imaju mnogo veću potrebu za privatnošću od žena. Tako mi se čini. Ovo je privatan album. Poput ortaka, Harlija, pomenute čaše viskija, on sedi i sluša vas.
Phantom Band poznajem od prvog izdanja. U Moć veštica su nastupali kao deo paketa koji stiže iz, vrlo drage škotske izdavačke kuće, Chemikal Underground. Nisam imao neke posebne simpatije prema njima. Možda su mi čak inicijalno delovali kao da bi želeli da budu novi Aereogramme. Ili Pavement. Ili oboje, otuda odsustvo simpatija. I zanemarivanje. Sekstet iz Glazgova, inače. Glazgov zamišljam kao grad u koji dolaziš da se baviš umetnošću, ali prvo moraš da prođeš kroz tuču u pabu.
Intuicija je izabrala Fears Trending prvo, iako je Strange Friend sigurno prošle godine prošao kroz moje uši, ali tek ove godine sam mu se retroaktivno vratio. I to je dobra ploča. Ali Fears Trending je fenomenalna.
Samo nemojte da mi/ ikome pričate o post-grandžu. I spominjete Pearl Jam ili Soundgarden. I kako bi oni danas zvučali da valjaju.
Black Mountain su, kao i Nirvana, ili Mudhoney, ili Pearl Jam počeli od Led Zeppelin. Tako i The Phantom Band.
Ali u njihovom zvuku ima nešto od folka-za-sirene kome je kumovao Tim Buckley, organskog krautovanja koji su baš skoro muzicirali Follakzoid (sjajan drugi album, na Sacred Bones etiketi) ili Holy Mountain i (neverovatni) King's Daughters and Sons (koji dele etiketu sa The Phantom Band), a sve je pitko i spremno za stadione kao da su u pitanju jebeni Creed.
Odlične pesme. I nema ih mnogo, samo sedam. I iako bi mogle i iako se niko ne bi bunio da je drugačije, one ne traju duže od 7 i po minuta (u jednom slučaju). Ali osećaj monolitnosti je ono što impresionira, kao i uvek u ovim jedan-album-jedna-ljubav slučajevima. Srođenost muškarca i mašine, snova i autoputa, jezika i viskija.
Ne mogu da zamislim da vam uz ovaj album treba žena, ili muškarac. Sami ste sebi dovoljni. Iako zvuči seksi, ovo je album za masturbiranje.
A možda su mi samo misli i emocije kraut, ponesene epskom audio raskoši.
Neko u Kragujevcu ne pravi ovakav album u ovom trenutku.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Fears Trending je nastavak, mrtvorođeni brat blizanac prošlogodišnjeg Strange Friend. Ako u plejlistu ubacite prvo taj album i kad stignete do poslednje pesme, Galapagos, nadovežete ovaj novi imaćete savršen prelaz. Na onu stranu. Mračnjikavi, psihodelični, tinderstiksični Galapagos rasplinuće se u Tender Castle čiji interstelarni početak iskreno najavljuje psihodelični, post-hardrokerski, zdravoseljački, kurčeviti trip koji sledi.
Kao prvi Black Mountain.
Sa Chris Martinovom vizijom Kraftwerk folka.
Ili ovo nije trebalo da vam kažem.
Koji je kurac tu kurčevit? S pravom se pitate.
Fears Trending je muški album. Viski i biftek fazon. Autoput. Soundgarden. Muškarci imaju mnogo veću potrebu za privatnošću od žena. Tako mi se čini. Ovo je privatan album. Poput ortaka, Harlija, pomenute čaše viskija, on sedi i sluša vas.
Phantom Band poznajem od prvog izdanja. U Moć veštica su nastupali kao deo paketa koji stiže iz, vrlo drage škotske izdavačke kuće, Chemikal Underground. Nisam imao neke posebne simpatije prema njima. Možda su mi čak inicijalno delovali kao da bi želeli da budu novi Aereogramme. Ili Pavement. Ili oboje, otuda odsustvo simpatija. I zanemarivanje. Sekstet iz Glazgova, inače. Glazgov zamišljam kao grad u koji dolaziš da se baviš umetnošću, ali prvo moraš da prođeš kroz tuču u pabu.
Intuicija je izabrala Fears Trending prvo, iako je Strange Friend sigurno prošle godine prošao kroz moje uši, ali tek ove godine sam mu se retroaktivno vratio. I to je dobra ploča. Ali Fears Trending je fenomenalna.
Samo nemojte da mi/ ikome pričate o post-grandžu. I spominjete Pearl Jam ili Soundgarden. I kako bi oni danas zvučali da valjaju.
Black Mountain su, kao i Nirvana, ili Mudhoney, ili Pearl Jam počeli od Led Zeppelin. Tako i The Phantom Band.
Ali u njihovom zvuku ima nešto od folka-za-sirene kome je kumovao Tim Buckley, organskog krautovanja koji su baš skoro muzicirali Follakzoid (sjajan drugi album, na Sacred Bones etiketi) ili Holy Mountain i (neverovatni) King's Daughters and Sons (koji dele etiketu sa The Phantom Band), a sve je pitko i spremno za stadione kao da su u pitanju jebeni Creed.
Odlične pesme. I nema ih mnogo, samo sedam. I iako bi mogle i iako se niko ne bi bunio da je drugačije, one ne traju duže od 7 i po minuta (u jednom slučaju). Ali osećaj monolitnosti je ono što impresionira, kao i uvek u ovim jedan-album-jedna-ljubav slučajevima. Srođenost muškarca i mašine, snova i autoputa, jezika i viskija.
Ne mogu da zamislim da vam uz ovaj album treba žena, ili muškarac. Sami ste sebi dovoljni. Iako zvuči seksi, ovo je album za masturbiranje.
A možda su mi samo misli i emocije kraut, ponesene epskom audio raskoši.
Neko u Kragujevcu ne pravi ovakav album u ovom trenutku.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Bash roka. Podseca malo na The Twilight Sad.
ReplyDeleteja sam na ime phantom band negde iz podsvesti izronio neku pesmu folksong oblivion sa prvog albuma i setio se da mi je to zvucalo recimo kao losiji i okasneli beta band. mada, beta band su svakako bolja referenca nego twilight sad. probacu.
ReplyDeleteŠto baš u Kragujevcu, ako smem da znam?
ReplyDeletene smeš.
Deleteala ti umes da se raskenjas :D
ReplyDeletekao što vidiš ne čistim ja klonju
Deleteniko nije kriv al je neko zaje bo bo bo bo bo bo bom
ReplyDelete