MATT DAMON NAJJAČI: THE MONUMENTS MEN

Not funny cause it's true

The Monuments Men nastavlja George Clooney-evu rediteljsku strategiju bavljenja "ozbiljnim" stvarima koje skreću pozornost na ljude i događaje čije sudbine treba da nas inspirišu da nastavimo da stvaramo bolje društvo. Dobra stvar u vezi sa tim jeste što je delovalo da bi The Monuments Men trebalo da bude najzabavniji Clooney-jev pokušaj da nam upriliči jednu takvu lekciju. Loša stvar je da on očigledno ne ume da se šali sa takvim stvarima.

The Monuments Men je, čini mi se, trebalo da bude ratna komedija. Benignija od standarda koje je promovisao M.A.S.H. ili Kelly's Heroes, a da u isto vreme zadrži nešto od popularnosti Clooney-evih najuspešnijih, sličnih ostvarenja poput Three Kings i Ocean's Eleven. Kao i u svim tim filmovima nemamo glavnog junaka, već tim, potkovan probranim, zvučnim imenima Holivuda. Ovde su to pored Clooney-a neki od njegovih starih znanaca poput Matta Damona i Johna Goodmana, a potom i Bill Murray i Bob Balaban, a "istorijske objektivnosti" radi imamo i jednog Engleza, Hugha Bonnevillea, i jednog Francuza, Jeana Dujardina.

Svi oni su u civilnom životu (bili) kustosi, galeristi, arhitekte, na razne načine povezani sa umetnošću. Kraj rata i činjenica da evropskom kulturnom blagu preti totalno uništenje dovodi do toga da Clooney, tj poručnik Frank Stokes, okuplja tim koji će se iz Amerike prebaciti u Francusku i potom krenuti sa spasavanjem otetih i rasturenih kolekcija. Misija je, dakle, jasna.

Ono što se potom dešava na terenu ono je zbog čega The Monuments Men ne ostavlja nikakav naročit utisak o (istorijskim) ličnostima kojima se bavi i zašto je, u suštini, reč o vrlo slabom filmu- nema nikakve dramske radnje. Clooney šeta od jednog do drugog parčeta svog tima, razasutog po Evropi, i kroz ponekad simpatične epizodice (poput one sa švabom koji od svih engleskih reči zna samo "John Wayne"), a uglavnom kroz situacije usputne i protočne, pokušava da dočara ovu bizarnu misiju najčešće osporavanu konstatacijama da ljudski život vredi više od umetničkih dela.

Dve smrti, i to ne-američke, patetično će i crnohumorno posvedočiti o posvećenosti učesnika, dok će čak i manja zakerala moći da Clooney-ju zamere to što je prikazao Amere kao spasioce i tela i duha Evrope, bez osvrta na to da je njihovo učešće u ratu došlo pet godina kasnije nego što je trebalo, baš kao što je i anticipacija razmera istog bila nešto čime se ne mogu ponositi. O tome da su Rusi prikazani kao nesposobni lopovi, a Francuskinje kao razmažene budale nemam drugog komentara.

Ipak, najveći od svih problema je što Clooney nije odlučio koliko će njegov film biti komičan, kao i koliko će se neozbiljno pozabaviti temom. Deluje da mu je glumljenje u nekoliko filmova braće Coen pružilo inspiraciju da bi i on mogao nešto slično, ali da se u praksi pokazao nedoraslim zadatku. Mislim da se uplašio toga da njegov film neće biti dovoljno dostojanstven portret ljudi kojima se bavi ako njihovo herojstvo svako malo ne dočara nekim smrto ozbiljnim izrazom lica.

A ima i scena u kojoj Matt Damon  na zid kači ukradenu sliku u praznom i napuštenom stanu u zgradi kojoj klecaju kolena, "jer on je došao da vrati stvari njihovim vlasnicima".

SELEKTAH: 3/ 10