Najbolji film koji Terrence Malick nije snimio
Pre nego što počnem priču o ovom filmu da ne zaboravim (opet) da vam kažem nešto- vama je, jel da, jasno da svi ovi filmovi u "It's Horror Time!" rubrici nisu striktno "horori". Pa tako ni ovaj.
Priznajem, sve je obećavalo još jedan Švarcijev post-gubernatorski promašaj. On, izboran i zabrađen, igra oca koji provodi poslednje dane sa svojom ćerkom koja treba da se pretvori u zombija. Nju igra "mala mis sanšajn" koja mi ni tamo, a ni kasnije, nije bila izvor naročitih simpatija. Film su osmislili debitanti Henry Hobson i John Scott 3 (baš tako, kao "treći nastavak") i sve miriše na nekakav "indi" pokušaj pametovanja nad trenutno vrlo popularnim trešom.
Da nisam pogledao, silno bih se kajao.
Jer ovo poslednje rečeno je u potpunosti tačno i izvedeno na neverovatno lukav način.
Ako niste "zagriženi" fan zombija kao nosioca Sudnjeg dana, koji nam, istina, još samo nisu iskočili iz Žikine šarenice, onda ćete, bojim se, ostati uskraćeni za jedan bitan i nezaobilazan kvalitet ovog filma. Maggie, naime, u kontekstu raznoraznih povampirenja svih mogućih geografskih, istorijskih i žanrovskih interpretacija "...of the Dead" osnove stoji kao neverovatno originalan, ozbiljan i "umetnički" impresivan film.
Prvo je Scott u scenario uveo inovaciju koju do sada nisam video ni u jednom zombi filmu- on je vreme "pretvaranja" u zombije (tzv "turn") produžio na čak nekoliko nedelja i na taj način ovom, inače, manje-više instantnom, treš trenutku dao zlokobnost (melo)dramskog "bolovanja" od raka ili Side. Prethodno se nešto emotivnije i ozbiljnije tretmanom ove "konverzije" pozabavio tek Walking Dead i to najviše u epizodi sa malom Sofijom (u drugoj sezoni), da bi kasnije tek povremeno zombiji bivali neprijatna "živa uspomena" na prošle ljude i prošla vremena. Nikada do sada, nismo ovako sporo uplovljavali u njihov svet. Maggie je usporio trenutak konverzije i pustio nas da upoznamo sav bol rastanka od života. Za sve upletene. Scott nas upoznaje i sa mikro-planom, pa tako u Love Story fazonu gledamo kako se mladi ljudi pripremaju za nešto tako apsurdno kao što je smrt. Dok na makro-planu, vidimo kako društvo nemilosrdno improvizuje u bavljenju sa takvim slučajevima nehumano ih tretirajući samo kao potencijalnu opasnost po druge.
Takvoj priči, Hobson prilazi sa vizuelnim apetitom jednog Malicka. Njegov film, sem kad se seća živopisne prošlosti, sav je u sepija tonovima i bojama mrtvačnice. Film je režiran sa indi senzibilitetom, sa likovima vazda decentriranim u kadru i brojnim "fotografičnim" kadrovima u kojima osećamo samo kako minuti bespoštedno prolaze. Kastovanjem male Abigail Breslin (koja je, ne zaboravimo, imala ulogu i u popkorn verziji čitavog setapa u Zombieland) Hobson očigledno želi glumicu sposobnu da u okolnostima koje ovih dana surovo rabe najraznolikiji treš filmovi nađe dubinu i slojeve nikad prikazane. I ona u svemu tome uspeva.
Konačno, anagažovanje Arnolda Schwarzeneggera se pokazalo kao totalni trijumf. U koliko je ovaj filmova pored sveta, spasavao nečije ili svoje dete, u koliko njih je to bila baš ćerka? Nemogućnost da to i ovde uradi, metafilmski je vozdignuta kontekstom njegovih najpoznatijih uloga. S druge strane, Hobson hvata Švarcija kao fizičku i emocionalnu ruinu, i, bojim se, da ovaj nikada nije postigao veću dramskost i ozbiljnost lika koga je igrao. Ne znam gde je Arnold našao muda da sa ovoliko prisebnosti dočara da mu dete umire pod toliko bizarnim okolnostima. On je pobeđeni poslednji akcioni heroj. Samo takav!
Maggie u vrlo sporom tempu raspakuje sve ono što junaci znaju da ih čeka. Pruža nam "privju" toga, pušta nam različite vizure gledanja na to, i možda, baš na samom kraju, nepotrebno zaglibi u šaterstok patetiku Maggienim flešbekovima, ali u kontekstu scene u kojoj se to dešava, ja sam i to oprostio.
Teško mi je da poverujem da vreme neće iskristalisati (možda čak i brže nego što mislim) Maggie kao jedan od ultimativnih zombi filmova i jedan od najpoetičnijih horora svih vremena.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Pre nego što počnem priču o ovom filmu da ne zaboravim (opet) da vam kažem nešto- vama je, jel da, jasno da svi ovi filmovi u "It's Horror Time!" rubrici nisu striktno "horori". Pa tako ni ovaj.
Priznajem, sve je obećavalo još jedan Švarcijev post-gubernatorski promašaj. On, izboran i zabrađen, igra oca koji provodi poslednje dane sa svojom ćerkom koja treba da se pretvori u zombija. Nju igra "mala mis sanšajn" koja mi ni tamo, a ni kasnije, nije bila izvor naročitih simpatija. Film su osmislili debitanti Henry Hobson i John Scott 3 (baš tako, kao "treći nastavak") i sve miriše na nekakav "indi" pokušaj pametovanja nad trenutno vrlo popularnim trešom.
Da nisam pogledao, silno bih se kajao.
Jer ovo poslednje rečeno je u potpunosti tačno i izvedeno na neverovatno lukav način.
Ako niste "zagriženi" fan zombija kao nosioca Sudnjeg dana, koji nam, istina, još samo nisu iskočili iz Žikine šarenice, onda ćete, bojim se, ostati uskraćeni za jedan bitan i nezaobilazan kvalitet ovog filma. Maggie, naime, u kontekstu raznoraznih povampirenja svih mogućih geografskih, istorijskih i žanrovskih interpretacija "...of the Dead" osnove stoji kao neverovatno originalan, ozbiljan i "umetnički" impresivan film.
Prvo je Scott u scenario uveo inovaciju koju do sada nisam video ni u jednom zombi filmu- on je vreme "pretvaranja" u zombije (tzv "turn") produžio na čak nekoliko nedelja i na taj način ovom, inače, manje-više instantnom, treš trenutku dao zlokobnost (melo)dramskog "bolovanja" od raka ili Side. Prethodno se nešto emotivnije i ozbiljnije tretmanom ove "konverzije" pozabavio tek Walking Dead i to najviše u epizodi sa malom Sofijom (u drugoj sezoni), da bi kasnije tek povremeno zombiji bivali neprijatna "živa uspomena" na prošle ljude i prošla vremena. Nikada do sada, nismo ovako sporo uplovljavali u njihov svet. Maggie je usporio trenutak konverzije i pustio nas da upoznamo sav bol rastanka od života. Za sve upletene. Scott nas upoznaje i sa mikro-planom, pa tako u Love Story fazonu gledamo kako se mladi ljudi pripremaju za nešto tako apsurdno kao što je smrt. Dok na makro-planu, vidimo kako društvo nemilosrdno improvizuje u bavljenju sa takvim slučajevima nehumano ih tretirajući samo kao potencijalnu opasnost po druge.
Takvoj priči, Hobson prilazi sa vizuelnim apetitom jednog Malicka. Njegov film, sem kad se seća živopisne prošlosti, sav je u sepija tonovima i bojama mrtvačnice. Film je režiran sa indi senzibilitetom, sa likovima vazda decentriranim u kadru i brojnim "fotografičnim" kadrovima u kojima osećamo samo kako minuti bespoštedno prolaze. Kastovanjem male Abigail Breslin (koja je, ne zaboravimo, imala ulogu i u popkorn verziji čitavog setapa u Zombieland) Hobson očigledno želi glumicu sposobnu da u okolnostima koje ovih dana surovo rabe najraznolikiji treš filmovi nađe dubinu i slojeve nikad prikazane. I ona u svemu tome uspeva.
Konačno, anagažovanje Arnolda Schwarzeneggera se pokazalo kao totalni trijumf. U koliko je ovaj filmova pored sveta, spasavao nečije ili svoje dete, u koliko njih je to bila baš ćerka? Nemogućnost da to i ovde uradi, metafilmski je vozdignuta kontekstom njegovih najpoznatijih uloga. S druge strane, Hobson hvata Švarcija kao fizičku i emocionalnu ruinu, i, bojim se, da ovaj nikada nije postigao veću dramskost i ozbiljnost lika koga je igrao. Ne znam gde je Arnold našao muda da sa ovoliko prisebnosti dočara da mu dete umire pod toliko bizarnim okolnostima. On je pobeđeni poslednji akcioni heroj. Samo takav!
Maggie u vrlo sporom tempu raspakuje sve ono što junaci znaju da ih čeka. Pruža nam "privju" toga, pušta nam različite vizure gledanja na to, i možda, baš na samom kraju, nepotrebno zaglibi u šaterstok patetiku Maggienim flešbekovima, ali u kontekstu scene u kojoj se to dešava, ja sam i to oprostio.
Teško mi je da poverujem da vreme neće iskristalisati (možda čak i brže nego što mislim) Maggie kao jedan od ultimativnih zombi filmova i jedan od najpoetičnijih horora svih vremena.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Sjajan film.
ReplyDeletekukuuuuu!
ReplyDelete