Grčevito držanje za formulu dalo je neočekivano dobre rezultate
Sada kada je i sama planeta počela da aktivnije daje svoj doprinos samouništenju, teško je naći interesantan i nov pristup bavljenju tom temom. O čemu najbolje govori činjenica da se i kum ovog žanra, Roland Emmerich, vratio van-zemaljskim temama (prvo Stargate, potom Independence Day kombom). Brad Payton, čovek koji je Rocku pružio sigurno komercijalno utočište nastavkom serijala Journey (treći deo se već sprema), zajedno sa svojim scenaristima bacio se na ono što im je svima bilo pred očima, tj pod nogama- činjenicu da čitava Kalifornija leži na dva tektonska basena (or whatever) koja svakih 150 godina krenu da se miču, uz razorne posledice. A seizmolog Paul Giamatti nas u filmu informiše da poslednje micanje kasni 100 godina, te ga treba očekivati svakog dana.
I tako i bi.
San Andreas je priča o razornom zemljotresu duž sanadreaskog pojasa (or whatever) koji se proteže od Eleja do San Franciska. Događaje povezuje napor tate Rocka i mame Emme da putujući iz jednog u drugi grad, dok čitavu teritoriju potresa serija zemljotresa, spasu svoju jedinicu Blake. Dramski bekgraund satkan je od sledećih elemenata: tata Rock je bivši vojnik koji sada radi kao helikopterizovani spasilac u okviru elejske jedinice i jedina osoba koju nije spasio bila je njegova mlađa ćerka koja se udavila dok su bili na raftingu, mama Emma se upravo razvodi sa Rockom, jer više ne može da podnese njegov nemi osećaj krivice za to, a njihova druga ćerka putuje u Frisko sa maminim novim izabranikom, bogatim građevinarom Danielom, i tamo slučajno upoznaje Britanca Bena i njegovog brata Olly-ja.
Ne znam da li se Brad Payton uplašio da više nikada neće dobiti ove pare i ovakvu priliku, ili je totalno odlepio pred mogućnostima koje su mu se ukazale, ali San Andreas muze svaku akcionu sekvencu do maksimuma. I u zavisnosti od toga koliko ste od onih koji cokću na "nerealnosti" u akcionim filmovima, to ovde može da bude ozbiljniji problem. Jer od uvodne scene, u kojoj Rock spasava devojku iz automobila koji visi na ivici provalije (mnogo luđe nego što možete da zamislite) do poslednje u kojoj ne odustaje od spasavanja svoje ćerke, Payton kontinuirano produžava svaku akcionu scenu upumpavajući joj još neverovatnija dešavanja. Što za film koji ste došli da gledate jer vas zanima na koji bi način, recimo, ogromni interkontinentalni kruzer mogao da se nošen talasom zakuca u neki neboder, sasvim odgovarajući pristup.
Payton se patološki drži žanrovskih konvencija i, praktično, jedine inovacije pravi tom impozantnom žanrovskom disciplinom i hiperboličnim uobličavanjem svih ključnih trenutaka u kojima Rock, obiman i fizičkom spremom i glumačkim talentom, leti, lomi, trči, roni, pliva kao Laurence Olivier. U Paytonovom filmu junaci su dobili dovoljno prilika da sopstvenim "akcijama" pariraju spektakularnim CGI egzibicijama prirode, i u tom balansu krije se još jedna, oldskulovski kvalitet filma.
San Andreas je, na izvestan način, za ovaj žanr blokbastera katastrofe, konzervativan i osvežavajući koliko je i Taken bio za "last action hero" žanr. Otuda i uspeh, rekao bih.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Sada kada je i sama planeta počela da aktivnije daje svoj doprinos samouništenju, teško je naći interesantan i nov pristup bavljenju tom temom. O čemu najbolje govori činjenica da se i kum ovog žanra, Roland Emmerich, vratio van-zemaljskim temama (prvo Stargate, potom Independence Day kombom). Brad Payton, čovek koji je Rocku pružio sigurno komercijalno utočište nastavkom serijala Journey (treći deo se već sprema), zajedno sa svojim scenaristima bacio se na ono što im je svima bilo pred očima, tj pod nogama- činjenicu da čitava Kalifornija leži na dva tektonska basena (or whatever) koja svakih 150 godina krenu da se miču, uz razorne posledice. A seizmolog Paul Giamatti nas u filmu informiše da poslednje micanje kasni 100 godina, te ga treba očekivati svakog dana.
I tako i bi.
San Andreas je priča o razornom zemljotresu duž sanadreaskog pojasa (or whatever) koji se proteže od Eleja do San Franciska. Događaje povezuje napor tate Rocka i mame Emme da putujući iz jednog u drugi grad, dok čitavu teritoriju potresa serija zemljotresa, spasu svoju jedinicu Blake. Dramski bekgraund satkan je od sledećih elemenata: tata Rock je bivši vojnik koji sada radi kao helikopterizovani spasilac u okviru elejske jedinice i jedina osoba koju nije spasio bila je njegova mlađa ćerka koja se udavila dok su bili na raftingu, mama Emma se upravo razvodi sa Rockom, jer više ne može da podnese njegov nemi osećaj krivice za to, a njihova druga ćerka putuje u Frisko sa maminim novim izabranikom, bogatim građevinarom Danielom, i tamo slučajno upoznaje Britanca Bena i njegovog brata Olly-ja.
Ne znam da li se Brad Payton uplašio da više nikada neće dobiti ove pare i ovakvu priliku, ili je totalno odlepio pred mogućnostima koje su mu se ukazale, ali San Andreas muze svaku akcionu sekvencu do maksimuma. I u zavisnosti od toga koliko ste od onih koji cokću na "nerealnosti" u akcionim filmovima, to ovde može da bude ozbiljniji problem. Jer od uvodne scene, u kojoj Rock spasava devojku iz automobila koji visi na ivici provalije (mnogo luđe nego što možete da zamislite) do poslednje u kojoj ne odustaje od spasavanja svoje ćerke, Payton kontinuirano produžava svaku akcionu scenu upumpavajući joj još neverovatnija dešavanja. Što za film koji ste došli da gledate jer vas zanima na koji bi način, recimo, ogromni interkontinentalni kruzer mogao da se nošen talasom zakuca u neki neboder, sasvim odgovarajući pristup.
Payton se patološki drži žanrovskih konvencija i, praktično, jedine inovacije pravi tom impozantnom žanrovskom disciplinom i hiperboličnim uobličavanjem svih ključnih trenutaka u kojima Rock, obiman i fizičkom spremom i glumačkim talentom, leti, lomi, trči, roni, pliva kao Laurence Olivier. U Paytonovom filmu junaci su dobili dovoljno prilika da sopstvenim "akcijama" pariraju spektakularnim CGI egzibicijama prirode, i u tom balansu krije se još jedna, oldskulovski kvalitet filma.
San Andreas je, na izvestan način, za ovaj žanr blokbastera katastrofe, konzervativan i osvežavajući koliko je i Taken bio za "last action hero" žanr. Otuda i uspeh, rekao bih.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment