Virdžine našeg doba
Mislim da je engleski naziv ovog filma, Girlhood, mnogo bolji od francuskog, iako francuski ima nečeg buntovno francuskog u sebi, čak i kad se bavi poslednjom generacijom Afro-Francuza.
Celine Sciamma produbljuje i ovim filmom svoje bavljenje "coming of age" pričama u kojima seksualna (dez)orijentacija igra ozbiljnu ulogu. Nakon Tomboy, koga sam, sad vidim, prilično prezreo nakon gledanja (pamtim ga samo kao beživotnog i ravnog), ona se bavi životima četiri tinejdžerke (a, zapravo, samo jednom).
Njih četiri očigledno su deca ili, u najboljem slučaju, unuci afričkih emigranata. Kako je to slikovito opisao britanski zvaničnik u poslednjoj epizodi Vice- kao i većina (islamskih) emigranata oni žive u predgrađima velikih gradova (ovde Pariza), u getoima koji su na svaki način, naročito lošim saobraćajnim vezama, nepovezani sa gradom. Nezaposlenost i besmislenost u njima je ogromna, a svaki od tih zapećaka aktivno regrutuje radikalne islamiste, jer se religija nameće kao jedna jedina stvar koja ih prihvata oberučke. Za Sciammin film važi sve to, s tim što je religija misteriozno izvučena iz kontesta (ili se radi o emigrantskoj populaciji koja nije toliko pod religijskom šapom, a ja, seljak, ne znam) ili zakamuflirana snažnim patrijarhalnim oblicima ponašanja.
Naša junakinja, Marieme, kako saopštava svojoj učiteljici, želi samo da "živi normalno". Ali se tome, kako je Žozefina lukavo primetila, neprekidno opire. Na početku filma vidimo je da je deo školskog
"ragbi" tima. Nešto kasnije priznaće nam da ne voli da uči, a ni da ima nameru da završi kao njena majka- kao čistačica u hotelu. Niti kao napumpana suprugica sa detetom. Ona je daleko voljnija da se bavi "muškim" stvarima, da se pošiba, da se oblači kao muško i prodaje gudru za lokalnog dilera.
Ali, sad treba reći, ove travestije nisu posledica nekih prigušenih seksualnih orijentacija. Naprotiv. Marieme je "strejt" koliko se može. Ali za nju, u okruženju u kome živi, silom prilika, sloboda i "muške stvari" su se izjednačile. Ona raste u društvu koje je pod neprekidnom prismotrom muškaraca (u njenom slučaju bahatog brata "burazera"), koji shodno sopstvenim nazorima i šovinističkim kodovima odlučuju šta je ok (da se pošiba sa devojkom) ili nije (da spava sa momkom).
Marieme, kako nam film prikazuje, nešto malo slobode i sreće vidi u druženju sa svoje tri ortakinje, koje slično njoj više idu "ispred škole", nego u nju. Njih četiri vole da bleje po Parizu, testiraju strpljenje "ksenofobiji sklonih" prodavaca, vole da otimaju pare za užinu i troše je na rentiranje soba u kojima potom žurkare sebi za dušu. Iskrenost, intimnost i dirljivost scene u kojoj ove četiri devojke đuskaju i pevaju uz (celu) Rihanninu Diamonds jeste jedan od najlepših delova ovog filma. Mahom i zbog toga što otkriva u kojoj meri je odličan kasting rešio pola ovog filma. Marieme tj Karidja Toure u sebi nosi istu meru nežnosti i pregaženosti, skoro kao da nije ni primetila koliko liči na junakinju koju igra.
Bande De Filles će svojim blokovskim ugođajem i tvrdim curama, u senci pete muškarca, podsetiti na Fishtank Andree Arnold, s tim što Marieme daleko više deluje i biva žrtva svojom voljom tj svojom bezvoljnošću da u životu odabere put koji je vodi negde dalje od materijalnog i mentalnog geta u kome živi. I u toj pasivnoagresivnoj igri sa samom sobom krije se najinteresantniji aspekt ovog filma.
SELEKTAH: 8/ 10
Mislim da je engleski naziv ovog filma, Girlhood, mnogo bolji od francuskog, iako francuski ima nečeg buntovno francuskog u sebi, čak i kad se bavi poslednjom generacijom Afro-Francuza.
Celine Sciamma produbljuje i ovim filmom svoje bavljenje "coming of age" pričama u kojima seksualna (dez)orijentacija igra ozbiljnu ulogu. Nakon Tomboy, koga sam, sad vidim, prilično prezreo nakon gledanja (pamtim ga samo kao beživotnog i ravnog), ona se bavi životima četiri tinejdžerke (a, zapravo, samo jednom).
Njih četiri očigledno su deca ili, u najboljem slučaju, unuci afričkih emigranata. Kako je to slikovito opisao britanski zvaničnik u poslednjoj epizodi Vice- kao i većina (islamskih) emigranata oni žive u predgrađima velikih gradova (ovde Pariza), u getoima koji su na svaki način, naročito lošim saobraćajnim vezama, nepovezani sa gradom. Nezaposlenost i besmislenost u njima je ogromna, a svaki od tih zapećaka aktivno regrutuje radikalne islamiste, jer se religija nameće kao jedna jedina stvar koja ih prihvata oberučke. Za Sciammin film važi sve to, s tim što je religija misteriozno izvučena iz kontesta (ili se radi o emigrantskoj populaciji koja nije toliko pod religijskom šapom, a ja, seljak, ne znam) ili zakamuflirana snažnim patrijarhalnim oblicima ponašanja.
Naša junakinja, Marieme, kako saopštava svojoj učiteljici, želi samo da "živi normalno". Ali se tome, kako je Žozefina lukavo primetila, neprekidno opire. Na početku filma vidimo je da je deo školskog
"ragbi" tima. Nešto kasnije priznaće nam da ne voli da uči, a ni da ima nameru da završi kao njena majka- kao čistačica u hotelu. Niti kao napumpana suprugica sa detetom. Ona je daleko voljnija da se bavi "muškim" stvarima, da se pošiba, da se oblači kao muško i prodaje gudru za lokalnog dilera.
Ali, sad treba reći, ove travestije nisu posledica nekih prigušenih seksualnih orijentacija. Naprotiv. Marieme je "strejt" koliko se može. Ali za nju, u okruženju u kome živi, silom prilika, sloboda i "muške stvari" su se izjednačile. Ona raste u društvu koje je pod neprekidnom prismotrom muškaraca (u njenom slučaju bahatog brata "burazera"), koji shodno sopstvenim nazorima i šovinističkim kodovima odlučuju šta je ok (da se pošiba sa devojkom) ili nije (da spava sa momkom).
Marieme, kako nam film prikazuje, nešto malo slobode i sreće vidi u druženju sa svoje tri ortakinje, koje slično njoj više idu "ispred škole", nego u nju. Njih četiri vole da bleje po Parizu, testiraju strpljenje "ksenofobiji sklonih" prodavaca, vole da otimaju pare za užinu i troše je na rentiranje soba u kojima potom žurkare sebi za dušu. Iskrenost, intimnost i dirljivost scene u kojoj ove četiri devojke đuskaju i pevaju uz (celu) Rihanninu Diamonds jeste jedan od najlepših delova ovog filma. Mahom i zbog toga što otkriva u kojoj meri je odličan kasting rešio pola ovog filma. Marieme tj Karidja Toure u sebi nosi istu meru nežnosti i pregaženosti, skoro kao da nije ni primetila koliko liči na junakinju koju igra.
Bande De Filles će svojim blokovskim ugođajem i tvrdim curama, u senci pete muškarca, podsetiti na Fishtank Andree Arnold, s tim što Marieme daleko više deluje i biva žrtva svojom voljom tj svojom bezvoljnošću da u životu odabere put koji je vodi negde dalje od materijalnog i mentalnog geta u kome živi. I u toj pasivnoagresivnoj igri sa samom sobom krije se najinteresantniji aspekt ovog filma.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment