National, Geographic
Evo šta Gugl kaže da znači fraza iz naslova ovog filma:
the salt of the earth
1. a person or group of people of great kindness, reliability or honesty
"your old man was the salt of the earth"
Rečeno- učinjeno, od strane Wima Wendersa i, sina čoveka kojim se ovaj film bavi, Juliana Ribeira Salgada.
The Salt of the Earth bavi se i likom i delom Sebastiaoa Salgada, fotografa, čija je skoro pedesetogodišnja karijera obeležila popularnu, i ne toliko moju, kulturu. Wenders je očigledno fan. A i Sebastiaov sin se trudi iz petnih žila.
Wenders nas na početku upoznaje sa Sebastiaovim fotografijama neke iskopine zlata koja izgleda kao mravinjak pun ljudi ili Vavilon, što i sam Wenders primećuje. Iako slikane šezdesetih fotke deluju kao da pripadaju nekom dobu Asteka i sličnih polu-mitskih naroda koji su se masovno upuštali u sumanute projekte. Pretpostavljam da je ovo mesto gde se Wim zaljubio u Sebastiaov rad, a meni svakako ostaje najimpresivniji momenat njegove karijere.
Kroz miks razgovara sa njim i Sebastiaove monološke prezentacije sopstvenih radova, Wenders nam priča o životnim prilikama čuvenog fotografa, dok nam u hronološki složenim celinama priča o njegovom delu, kao i o idejama, emocijama, situacijama koje su odlučivale kojom temom će da se bavi.
Porodična priča nije baš najveselija i uglavnom ćemo dosta često čuti koliko je nedelja, meseci, pa i godina Sebastiao zbog posla odsustvovao, a iz priče neprimetno nestaje i Sebastiaov mlađi sin koji je rođen sa Daunovim sindromom. S druge strane, Sebastiaova veza sa rodnim Brazilom i ono što su on i njegova žena uradili sa zemljom koju je ovaj nasledio od svoga oca postaje neka vrsta njegovog drugog životnog projekta/ poziva. Prilika da na još jedan način pokaže da njegova misija da ovu planetu učini lepšim mestom ne ostaje samo na rečima. I fotografijama.
Salgado je, ako nije, izmislio ono što ja zamislim kad kažem "National Geographic". Crno-bele fotke slatko-gorkog života nekih tamo naroda, neretko i plemena, koje nam pokazuju da na ovoj našoj planeti ima svakakvih muka i veselja. Salgado je u početku karijeru gradio na konfliktnim područjima, ali je živce i dušu izgubio beležeči masakre u Somaliji, nakon čega je odlučio da se malo više bavi drugom vrstom životinja i prirodom, i postao je neka vrsta ekološkog beležnika života oko nas.
Wenders, retko, koristi bilo šta više od power-pointa da nam prikaže Salgadove radove, tek povremeno pretapajući njegovo lice preko slika stvarajući vrlo čudan "Ozovski" doživljaj materijala.
Iako Salgadov umetnički i aktivistički doprinos zaslužuje svu našu pažnju i aplauz, film o tome ostavio mi je utisak disciplinovanog i preglednog ostvarenja koje svojim stilom i formatom na bizaran način najbolje odgovara utisku koji je Salgado ostavio na mene.
Uprkos svemu.
SELEKTAH: 6/ 10
Evo šta Gugl kaže da znači fraza iz naslova ovog filma:
the salt of the earth
1. a person or group of people of great kindness, reliability or honesty
"your old man was the salt of the earth"
Rečeno- učinjeno, od strane Wima Wendersa i, sina čoveka kojim se ovaj film bavi, Juliana Ribeira Salgada.
The Salt of the Earth bavi se i likom i delom Sebastiaoa Salgada, fotografa, čija je skoro pedesetogodišnja karijera obeležila popularnu, i ne toliko moju, kulturu. Wenders je očigledno fan. A i Sebastiaov sin se trudi iz petnih žila.
Wenders nas na početku upoznaje sa Sebastiaovim fotografijama neke iskopine zlata koja izgleda kao mravinjak pun ljudi ili Vavilon, što i sam Wenders primećuje. Iako slikane šezdesetih fotke deluju kao da pripadaju nekom dobu Asteka i sličnih polu-mitskih naroda koji su se masovno upuštali u sumanute projekte. Pretpostavljam da je ovo mesto gde se Wim zaljubio u Sebastiaov rad, a meni svakako ostaje najimpresivniji momenat njegove karijere.
Kroz miks razgovara sa njim i Sebastiaove monološke prezentacije sopstvenih radova, Wenders nam priča o životnim prilikama čuvenog fotografa, dok nam u hronološki složenim celinama priča o njegovom delu, kao i o idejama, emocijama, situacijama koje su odlučivale kojom temom će da se bavi.
Porodična priča nije baš najveselija i uglavnom ćemo dosta često čuti koliko je nedelja, meseci, pa i godina Sebastiao zbog posla odsustvovao, a iz priče neprimetno nestaje i Sebastiaov mlađi sin koji je rođen sa Daunovim sindromom. S druge strane, Sebastiaova veza sa rodnim Brazilom i ono što su on i njegova žena uradili sa zemljom koju je ovaj nasledio od svoga oca postaje neka vrsta njegovog drugog životnog projekta/ poziva. Prilika da na još jedan način pokaže da njegova misija da ovu planetu učini lepšim mestom ne ostaje samo na rečima. I fotografijama.
Salgado je, ako nije, izmislio ono što ja zamislim kad kažem "National Geographic". Crno-bele fotke slatko-gorkog života nekih tamo naroda, neretko i plemena, koje nam pokazuju da na ovoj našoj planeti ima svakakvih muka i veselja. Salgado je u početku karijeru gradio na konfliktnim područjima, ali je živce i dušu izgubio beležeči masakre u Somaliji, nakon čega je odlučio da se malo više bavi drugom vrstom životinja i prirodom, i postao je neka vrsta ekološkog beležnika života oko nas.
Wenders, retko, koristi bilo šta više od power-pointa da nam prikaže Salgadove radove, tek povremeno pretapajući njegovo lice preko slika stvarajući vrlo čudan "Ozovski" doživljaj materijala.
Iako Salgadov umetnički i aktivistički doprinos zaslužuje svu našu pažnju i aplauz, film o tome ostavio mi je utisak disciplinovanog i preglednog ostvarenja koje svojim stilom i formatom na bizaran način najbolje odgovara utisku koji je Salgado ostavio na mene.
Uprkos svemu.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment