... u njemu caruje drugarstvo
Sarah Records je izdavačka kuća koju su 1987. osnovali Clare Wadd i Matt Haynes, u to vreme momak i devojka, oboje fanovi Jesus And Mary Chain i autori fanzina, dobri i pasionirani ljudi. Sarah Records je dobila žensko ime, jer su njeni osnivači želeli da uguraju "ženu" u svet muške, muzičke industrije. Jedan od dogovora koji su napravili bilo je da nikada ne koriste lik žene na omotima izdanja ili u promotivne svrhe, "jer žene vulgarno prodaju sve ostale proizvode". O nivou njihove posvećenosti muzici koju su izdavali govori i to da su vrlo često provodili sate ispisujući privatne poruke na papiriće koje su potom ubacivali u singl izdanja kako bi svaki kupac imao svoj lični, "personalizovani" doživljaj sa izdanjem i muzikom. A ponekad su morali da se kriju iza sofa u svom ofisu od fanova koji bi voleli da svraćaju do svog omiljenog izdavača na čaj, jer nisu uvek imali vremena za njih i nisu želeli da im povrede osećanja. Sarah Records je sinonim za "povređena osećanja", oko njihovih izdanja se najčešće vrzmala prezrena reč "twee", a novinari NME-ija i Melody Makera često su se takmičili ko će brutalnije da podjebava bendove i izdanja sa ove etikete. Uprkos svemu Sarah Records je uspela da objavi gomilu ploča, a najponosniji su na svoju seriju od 99 sedmoinčnih singlova i fanzina.
Ovo su neki od bendova koji su objavljivali za Sarah Records: The Field Mice, Blueboy, Brighter, Heavenly, The Hit Parade, Even As We Speak, The Sugargliders, Action Painting!, Secret Shine, The Harvest Ministers, Boyracer, The Sea Urchins, 14 Iced Bears, Another Sunny Day, The Orchids, Cristine's Cat, Gentle Despite, The Golden Dawn, Tramway, The Sweetest Ache, The Springfields... Najviše ih je, naravno, bilo iz Britanije. Ali ponekad su pristizali i iz Australije i Amerike, ili iz Britanije preko Japana. I skoro svi su svirali "taj neki gitar-fuzzy-jangly-pop" natopljen neposredno iskazanim osećanjima, stidljiv, naivan, introvertan, nežan. Foto-robot "klasične žrtve" nekog bulija.
Sam film, koji je režirala fanovka (fanica? fankinja?) Lucy Dawkins, pravljen je tokom četiri godine istom onom požrtvovanošću osnivača etikete, bendova i, što je najvažnije, drugih fanova koji su darežljivo i besplatno donirali svoju memorabiliju i snimke za nastanak filma. Na indi terenu mi je teško da zamislim neku drugu etiketu kojoj bi bio ukazan isti nivo pažnje. O koliko se blesavom ostvarenju radi, govori i to da je sam naziv filma dobio ime po singlu The Golden Dawn, My Secret World, koji je svojim suvim nju vejv pank zvukom (jedini?) značajno odskakao od preostalih singlova i "zvuka" koji se vremenom samodefinisao kao "zvuk Sarah Records".
Sam film koncpiran je kao hronološki prolaz kroz tih "100 izdanja" (100 i poslednje bila je kompilacija There And Back Again Lane) tokom koga nas Clare i Matt upoznaju sa etapama u razvoju etikete, delimično i sa razvojem svog odnosa, ali najveći deo priče potrošen je na izdanja odnosno na bendove iza njih. Isprva, to mi se učinilo kao odveć neoriginalno rešenje, ali onda, kako je film odmicao, shvatio sam da i ovaj film, baš kao i čitava epoha "Sarah Records", još jednom stoji na usluzi bendovima i omiljenoj muzici i njih stavlja u prvi plan. Za mnoge od njih ovo će biti prvo i jedino "osećanje slavnim" (ogroman eufemizam), ali retkost je i vrlina da svi od reda o bivstvovanju na Sarah Records govore sa dosta topline i simpatije, nijednog trenutka ne kriveći izdavača što nisu postali zvezde i prodali milione. A dirljivo je da Clare i Matt za mnoge od njih komentarišu da se radilo o tako očiglednim pop talentima, za koje su bili ubeđeni da će prodati "desetine hiljada ploča". Zablude, optimizam i entuzijazam ovde idu ruku pod ruku.
Godinama već obećavam sebi da ću zaroniti u svet Sarah Records (koji sam sporadično ispratio dok je bio aktuelan) i čini mi se da sam ovim filmom ušao na prava vrata da razumem i zavolim čitavu stvar.
A i mlađi sam nego ikada.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Sarah Records je izdavačka kuća koju su 1987. osnovali Clare Wadd i Matt Haynes, u to vreme momak i devojka, oboje fanovi Jesus And Mary Chain i autori fanzina, dobri i pasionirani ljudi. Sarah Records je dobila žensko ime, jer su njeni osnivači želeli da uguraju "ženu" u svet muške, muzičke industrije. Jedan od dogovora koji su napravili bilo je da nikada ne koriste lik žene na omotima izdanja ili u promotivne svrhe, "jer žene vulgarno prodaju sve ostale proizvode". O nivou njihove posvećenosti muzici koju su izdavali govori i to da su vrlo često provodili sate ispisujući privatne poruke na papiriće koje su potom ubacivali u singl izdanja kako bi svaki kupac imao svoj lični, "personalizovani" doživljaj sa izdanjem i muzikom. A ponekad su morali da se kriju iza sofa u svom ofisu od fanova koji bi voleli da svraćaju do svog omiljenog izdavača na čaj, jer nisu uvek imali vremena za njih i nisu želeli da im povrede osećanja. Sarah Records je sinonim za "povređena osećanja", oko njihovih izdanja se najčešće vrzmala prezrena reč "twee", a novinari NME-ija i Melody Makera često su se takmičili ko će brutalnije da podjebava bendove i izdanja sa ove etikete. Uprkos svemu Sarah Records je uspela da objavi gomilu ploča, a najponosniji su na svoju seriju od 99 sedmoinčnih singlova i fanzina.
Ovo su neki od bendova koji su objavljivali za Sarah Records: The Field Mice, Blueboy, Brighter, Heavenly, The Hit Parade, Even As We Speak, The Sugargliders, Action Painting!, Secret Shine, The Harvest Ministers, Boyracer, The Sea Urchins, 14 Iced Bears, Another Sunny Day, The Orchids, Cristine's Cat, Gentle Despite, The Golden Dawn, Tramway, The Sweetest Ache, The Springfields... Najviše ih je, naravno, bilo iz Britanije. Ali ponekad su pristizali i iz Australije i Amerike, ili iz Britanije preko Japana. I skoro svi su svirali "taj neki gitar-fuzzy-jangly-pop" natopljen neposredno iskazanim osećanjima, stidljiv, naivan, introvertan, nežan. Foto-robot "klasične žrtve" nekog bulija.
Sam film, koji je režirala fanovka (fanica? fankinja?) Lucy Dawkins, pravljen je tokom četiri godine istom onom požrtvovanošću osnivača etikete, bendova i, što je najvažnije, drugih fanova koji su darežljivo i besplatno donirali svoju memorabiliju i snimke za nastanak filma. Na indi terenu mi je teško da zamislim neku drugu etiketu kojoj bi bio ukazan isti nivo pažnje. O koliko se blesavom ostvarenju radi, govori i to da je sam naziv filma dobio ime po singlu The Golden Dawn, My Secret World, koji je svojim suvim nju vejv pank zvukom (jedini?) značajno odskakao od preostalih singlova i "zvuka" koji se vremenom samodefinisao kao "zvuk Sarah Records".
Sam film koncpiran je kao hronološki prolaz kroz tih "100 izdanja" (100 i poslednje bila je kompilacija There And Back Again Lane) tokom koga nas Clare i Matt upoznaju sa etapama u razvoju etikete, delimično i sa razvojem svog odnosa, ali najveći deo priče potrošen je na izdanja odnosno na bendove iza njih. Isprva, to mi se učinilo kao odveć neoriginalno rešenje, ali onda, kako je film odmicao, shvatio sam da i ovaj film, baš kao i čitava epoha "Sarah Records", još jednom stoji na usluzi bendovima i omiljenoj muzici i njih stavlja u prvi plan. Za mnoge od njih ovo će biti prvo i jedino "osećanje slavnim" (ogroman eufemizam), ali retkost je i vrlina da svi od reda o bivstvovanju na Sarah Records govore sa dosta topline i simpatije, nijednog trenutka ne kriveći izdavača što nisu postali zvezde i prodali milione. A dirljivo je da Clare i Matt za mnoge od njih komentarišu da se radilo o tako očiglednim pop talentima, za koje su bili ubeđeni da će prodati "desetine hiljada ploča". Zablude, optimizam i entuzijazam ovde idu ruku pod ruku.
Godinama već obećavam sebi da ću zaroniti u svet Sarah Records (koji sam sporadično ispratio dok je bio aktuelan) i čini mi se da sam ovim filmom ušao na prava vrata da razumem i zavolim čitavu stvar.
A i mlađi sam nego ikada.
SELEKTAH: 8plus/ 10
kako doci do ovog filma?
ReplyDelete