Pretpostavljam da je jednom davno Love Story otvorio put za filmove poput ovoga. A onda je Gus Van Sant sa Restless napravio neuspešnu verziju za arthaus publiku (proverite, nisam gledao), da bi Josh Boone sa Fault In Our Stars apdejtovao staru premisu za novu i uspešnu komercijalnu eksploataciju (proverite, nisam gledao), a onda je došao Teksašanin Alfonso Gomez-Rejon i pokušao da tu apdejtovanu verziju preradi za arthaus publiku. I proverio sam- nije uspeo.
Me and Earl and The Dying Girl, pobednik poslednjeg Sandens festivala (i kod publike i kod žirija), sasvim odgovara sve gorem profilu ovog festivala- na oko provokativno, muze suzu patetikom i muti i prosipa već poznate priče, likove i poruke.
U Me... imamo Grega, koji je namazani i pametni klinac koji konfrontacije sa svim mogućim grupama u svojoj srednjoj školi rešava doziranim interesovanjem koje glumi dobrosusedske odnose, a zapravo ga drži na distanci od čitave stvari. Njegov jedini drug je Earl, Afro-Amerikanac iz siromašnijeg susedstva, sa kojim Greg od malena snima "uvrnute" verzije poznatih indi klasika na koje ih je navukao Gregov otac, psihijatar koji je i sam postao "psihijatrijski slučaj". Cura koja umire, iz naslova, je Rachel. Ona ima leukemiju. I uprkos tome što će Greg u više navrata tokom filma reći da ne brinemo, jer će Rachel preživeti, ja vam kažem da neće- umreće. U sceni koja jedina vredi u ovom filmu.
Predvidljivo, Me... je film o tome kako je život lep, i jači od smrti, sem kad nije. Rachel prihvata svoju presudu mirno i staloženo, ali kada dah smrti oduva sve moguće bulšite koje je život kreirao da terminalno bolovanje tj umiranje učini kul, ona će shvatiti da sad ima pravo da umire, kako njoj odgovara. Kao što se umire. Bez sjaja u očima.
U tu nesporno jezivu tragediju, Alfonso je ugurao svoj tanki, isprazni i dosadni film o Gregu, koji na majčino insistiranje, počinje da se druži sa Rachel u teškim danima i onda mu/ im to druženje promeni život. "A kako i ne bi?", s pravom se pitate vi. A druženje se sastoji iz: jednom smo jeli sladoled na stepenicama, iksto puta je Rachel sa/ pored Grega gledala filmove iz njegove i Earlove produkcije i jednom je Rachel odlučila da Grega uključi u stvarni život srednje škole. Sve sprovedeno sa istim samozadovoljavajućim osećajem da nešto bitno gledamo. I emotivno. A ne gledamo.
Earl, koji je sazidan prema Earlu Sweatshirtu, kunem se, isprva mami simpatije svojim hiperflegmatskim odnosom prema životu, i Gregu, ali u trenutku kad konačno izađe na scenu da odradi ulogu koju mu je Alfonso namenio, to će biti trenutak u kome će on sasuti svom drugu u lice gomilu fraza i reći mu isto ono što je svima nama bilo očigledno- da u društvu devojke koja umire ne može da misli na svoja osećanja.
Kad Rachel umre, Greg u njenoj sobi shvata svu dubinu njene dubine, najviše zbog toga da bi nas zapitao- pa šta si koji kurac radio čitav film sa njom?! I ti i Alfonso. A nama je žao, jer niko nije zaslužio da umre kao Rachel, u čudesnoj sceni u kojoj joj Greg prikazuje film namenjen samo njoj- film koji počinje sa Warholovskim crno-belim portretima četiri osobe (ona, mama joj, Greg i Earl) koji se potom rastapaju u pulsirajući kolaž tekstura i boja. Predvidljivo apstraktnu nepoznanicu koja se odaziva na reč "smrt". Rachel shvata. Najviše od svega- Gregovu nemoć da joj stvori neki drugi film, koji bi u tim trenucima imao više smisla. Možda čak ima i izvesne zahvalnosti na njenom licu, jer ju je neko konačno razumeo.
Ali to je samo jedna scena. Pre i posle toga je film mračnjikav, pa mračan i sve vreme glup kao noć.
SELEKTAH: 1/ 10
Me and Earl and The Dying Girl, pobednik poslednjeg Sandens festivala (i kod publike i kod žirija), sasvim odgovara sve gorem profilu ovog festivala- na oko provokativno, muze suzu patetikom i muti i prosipa već poznate priče, likove i poruke.
U Me... imamo Grega, koji je namazani i pametni klinac koji konfrontacije sa svim mogućim grupama u svojoj srednjoj školi rešava doziranim interesovanjem koje glumi dobrosusedske odnose, a zapravo ga drži na distanci od čitave stvari. Njegov jedini drug je Earl, Afro-Amerikanac iz siromašnijeg susedstva, sa kojim Greg od malena snima "uvrnute" verzije poznatih indi klasika na koje ih je navukao Gregov otac, psihijatar koji je i sam postao "psihijatrijski slučaj". Cura koja umire, iz naslova, je Rachel. Ona ima leukemiju. I uprkos tome što će Greg u više navrata tokom filma reći da ne brinemo, jer će Rachel preživeti, ja vam kažem da neće- umreće. U sceni koja jedina vredi u ovom filmu.
Predvidljivo, Me... je film o tome kako je život lep, i jači od smrti, sem kad nije. Rachel prihvata svoju presudu mirno i staloženo, ali kada dah smrti oduva sve moguće bulšite koje je život kreirao da terminalno bolovanje tj umiranje učini kul, ona će shvatiti da sad ima pravo da umire, kako njoj odgovara. Kao što se umire. Bez sjaja u očima.
U tu nesporno jezivu tragediju, Alfonso je ugurao svoj tanki, isprazni i dosadni film o Gregu, koji na majčino insistiranje, počinje da se druži sa Rachel u teškim danima i onda mu/ im to druženje promeni život. "A kako i ne bi?", s pravom se pitate vi. A druženje se sastoji iz: jednom smo jeli sladoled na stepenicama, iksto puta je Rachel sa/ pored Grega gledala filmove iz njegove i Earlove produkcije i jednom je Rachel odlučila da Grega uključi u stvarni život srednje škole. Sve sprovedeno sa istim samozadovoljavajućim osećajem da nešto bitno gledamo. I emotivno. A ne gledamo.
Earl, koji je sazidan prema Earlu Sweatshirtu, kunem se, isprva mami simpatije svojim hiperflegmatskim odnosom prema životu, i Gregu, ali u trenutku kad konačno izađe na scenu da odradi ulogu koju mu je Alfonso namenio, to će biti trenutak u kome će on sasuti svom drugu u lice gomilu fraza i reći mu isto ono što je svima nama bilo očigledno- da u društvu devojke koja umire ne može da misli na svoja osećanja.
Kad Rachel umre, Greg u njenoj sobi shvata svu dubinu njene dubine, najviše zbog toga da bi nas zapitao- pa šta si koji kurac radio čitav film sa njom?! I ti i Alfonso. A nama je žao, jer niko nije zaslužio da umre kao Rachel, u čudesnoj sceni u kojoj joj Greg prikazuje film namenjen samo njoj- film koji počinje sa Warholovskim crno-belim portretima četiri osobe (ona, mama joj, Greg i Earl) koji se potom rastapaju u pulsirajući kolaž tekstura i boja. Predvidljivo apstraktnu nepoznanicu koja se odaziva na reč "smrt". Rachel shvata. Najviše od svega- Gregovu nemoć da joj stvori neki drugi film, koji bi u tim trenucima imao više smisla. Možda čak ima i izvesne zahvalnosti na njenom licu, jer ju je neko konačno razumeo.
Ali to je samo jedna scena. Pre i posle toga je film mračnjikav, pa mračan i sve vreme glup kao noć.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment