Ako imate i momka i devojku. Ako možete da budete i momak i devojka.
Ovo sigurno nije najbolji album među onima koje sam čuo u poslednje vreme. Još manje među onima koje nisam čuo. Ali sam ga najviše slušao. Prija mi ohlađena senzualnost, koja podseća na Jessie Ware, i samoceremonijalizacija koju vešto (i daleko pompeznije) sprovodi Florence + The Machine. Ovaj album nosi se sa svojim ljubavnim bolom elegantno. A to je jedino stanje, pored siromaštva, kada predstavom o sebi morate da pobedite stvarno stanje stvari.
Christine and The Queens je dopimpovana i polovično "prevedena" verzija prošlogodišnjeg debija, Chaleur humaine, dvadesetsedmogodišnje Francuskinje Heloise Letissier koja, baš kao i pomenuta Florence, sebe doživljava kao "ceo bend". Gro pesama i originalni redosled su mahom zadržani, s tim što su neke pesme sada prepevane na engleski, a imamo i dva američka gostovanja- repera Tunji Igea i gej folkera Perfume Geniusa. Najbitnije od svega je da osnovni ton i atmosfera originalnog albuma nisu kompromitovani. Čak možemo da govorimo i o određenom pomaku, koji nebrojana količina francuskih muzičara ostvari svaki put kad prevaziđe inherentnu jezičko-estetsku ksenofobičnost (er sam ovo lepo i jasno sročio?).
Heloise sebe doživljava kao "panseksualku" (iskreno, nisam načisto da li ova imenica ima rodove), u jednom intervjuu izjavila je da svira "freakpop", a ja pretpostavljam da je do ove ideje stigla nakon što je u Londonu kao svoj "bend" uposlila nekoliko trans osoba koje je potom nazvala svojim "Queens". Sve ovo vam kažem zato što pop predstavljen na ovom albumu zaista deluje "pan-" ili "androgeno" ili "bipolno". Barem koliko i neki albumi Bryana Ferry-ja. Ili Lykke Li (sa kojom je nastupala). Ili George Michaela. Seksualnost je ovde proračunata, izračunata, besprekorno upakovana. Elegantna. Ovo je album koji je seksi kao čaša koktela duginih boja niz koju lagano klize kapljice vode i limuna. A ne kao znojavo telo koje se presijava na suncu.
Pretpostavljam da će vam prvo zapeti za uvo, kao i meni, Paradis Perdus ("napušteni raj" kaže moj alchajmerizovani francuski) u kojoj je zagasito plavo inkorporiran deo pesme Heartless, Kanye Westa. Pesma pliva oko vas, kao davljenik. Možete da joj budete ostrvo, ili ne. Mene bi onaj deo "coldest story ever told" pogodio čak i da ga otpeva Ana Bekuta.
Elektrificirana erotika ponekad dobacuje do Robyn, ređe i do Fever Ray (više muzikom, nego pevanjem, kao u uvodnoj iT). Međutim, Christine nije toliko zainteresovana da od svake pesme napravi bombastični hit koliko da kanonu domovinskog šanson-popa ponudi modernu alternativu. Poput Kylie ili Marine (+ The Diamonds), ona gleda da kroz vokalne i instrumentalne detalje oraspoloži utabanu matricu. Naravno, kada stvari dođu do No Harm Is Done (u kojoj gostuje Tunji Ige) imate priliku da uživate u supersenzualnoj erotici dvoje ljudi koji najjjverovatnije nemaju načina da uzbude jedno drugo. Dvougaoni performans.
Možda bi bilo pametno i dobro da spomenem i Mylene Farmer, s obzirom da je ona pionirka i promoterka sličnog androgenog popa, u manje-više istom opsegu osećanja. Christine (još uvek?) nema njen superstar potencijal, ali ni sklonost seljacizaciji upuštanjima u neprimerene i jeftine žanrovske i aranžmanske eksperimente. Christine and The Queens na, opet, elegantan način spaja retro i moderno. Poslušajte samo post-majkldžeksonovsku (Bad/ Dangerous) Narcissus Is Back koja je "crna" i seksi koliko i bilo šta na poslednjem albumu Janet Jackson (a i o njemu bih morao da progovorim).
Utisak ozbiljne autorke (meni) kvari jedino pretposlednja tema, Night 52, gde je neko došao na pogrešnu ideju da se sve ovo dopadne i publici Katy Perry, nešto ispovednijim baladnim tonom i aranžmanom uz koji je moguće zamisliti vatromet, stadion i vatromet na stadionu. Bljak.
Ja prvo slušam "američko", pa originalno "francusko" izdanje. I tako u krug.
SELEKTAH: 8/ 10
Ovo sigurno nije najbolji album među onima koje sam čuo u poslednje vreme. Još manje među onima koje nisam čuo. Ali sam ga najviše slušao. Prija mi ohlađena senzualnost, koja podseća na Jessie Ware, i samoceremonijalizacija koju vešto (i daleko pompeznije) sprovodi Florence + The Machine. Ovaj album nosi se sa svojim ljubavnim bolom elegantno. A to je jedino stanje, pored siromaštva, kada predstavom o sebi morate da pobedite stvarno stanje stvari.
Christine and The Queens je dopimpovana i polovično "prevedena" verzija prošlogodišnjeg debija, Chaleur humaine, dvadesetsedmogodišnje Francuskinje Heloise Letissier koja, baš kao i pomenuta Florence, sebe doživljava kao "ceo bend". Gro pesama i originalni redosled su mahom zadržani, s tim što su neke pesme sada prepevane na engleski, a imamo i dva američka gostovanja- repera Tunji Igea i gej folkera Perfume Geniusa. Najbitnije od svega je da osnovni ton i atmosfera originalnog albuma nisu kompromitovani. Čak možemo da govorimo i o određenom pomaku, koji nebrojana količina francuskih muzičara ostvari svaki put kad prevaziđe inherentnu jezičko-estetsku ksenofobičnost (er sam ovo lepo i jasno sročio?).
Heloise sebe doživljava kao "panseksualku" (iskreno, nisam načisto da li ova imenica ima rodove), u jednom intervjuu izjavila je da svira "freakpop", a ja pretpostavljam da je do ove ideje stigla nakon što je u Londonu kao svoj "bend" uposlila nekoliko trans osoba koje je potom nazvala svojim "Queens". Sve ovo vam kažem zato što pop predstavljen na ovom albumu zaista deluje "pan-" ili "androgeno" ili "bipolno". Barem koliko i neki albumi Bryana Ferry-ja. Ili Lykke Li (sa kojom je nastupala). Ili George Michaela. Seksualnost je ovde proračunata, izračunata, besprekorno upakovana. Elegantna. Ovo je album koji je seksi kao čaša koktela duginih boja niz koju lagano klize kapljice vode i limuna. A ne kao znojavo telo koje se presijava na suncu.
Pretpostavljam da će vam prvo zapeti za uvo, kao i meni, Paradis Perdus ("napušteni raj" kaže moj alchajmerizovani francuski) u kojoj je zagasito plavo inkorporiran deo pesme Heartless, Kanye Westa. Pesma pliva oko vas, kao davljenik. Možete da joj budete ostrvo, ili ne. Mene bi onaj deo "coldest story ever told" pogodio čak i da ga otpeva Ana Bekuta.
Elektrificirana erotika ponekad dobacuje do Robyn, ređe i do Fever Ray (više muzikom, nego pevanjem, kao u uvodnoj iT). Međutim, Christine nije toliko zainteresovana da od svake pesme napravi bombastični hit koliko da kanonu domovinskog šanson-popa ponudi modernu alternativu. Poput Kylie ili Marine (+ The Diamonds), ona gleda da kroz vokalne i instrumentalne detalje oraspoloži utabanu matricu. Naravno, kada stvari dođu do No Harm Is Done (u kojoj gostuje Tunji Ige) imate priliku da uživate u supersenzualnoj erotici dvoje ljudi koji najjjverovatnije nemaju načina da uzbude jedno drugo. Dvougaoni performans.
Možda bi bilo pametno i dobro da spomenem i Mylene Farmer, s obzirom da je ona pionirka i promoterka sličnog androgenog popa, u manje-više istom opsegu osećanja. Christine (još uvek?) nema njen superstar potencijal, ali ni sklonost seljacizaciji upuštanjima u neprimerene i jeftine žanrovske i aranžmanske eksperimente. Christine and The Queens na, opet, elegantan način spaja retro i moderno. Poslušajte samo post-majkldžeksonovsku (Bad/ Dangerous) Narcissus Is Back koja je "crna" i seksi koliko i bilo šta na poslednjem albumu Janet Jackson (a i o njemu bih morao da progovorim).
Utisak ozbiljne autorke (meni) kvari jedino pretposlednja tema, Night 52, gde je neko došao na pogrešnu ideju da se sve ovo dopadne i publici Katy Perry, nešto ispovednijim baladnim tonom i aranžmanom uz koji je moguće zamisliti vatromet, stadion i vatromet na stadionu. Bljak.
Ja prvo slušam "američko", pa originalno "francusko" izdanje. I tako u krug.
SELEKTAH: 8/ 10
Postao si mi neodvojiva asocijacija na naparfemisanog genija, i samo sam čekao kad će i on(a) doći na red; odlepih kad sam prošle godine čuo https://www.youtube.com/watch?v=ZzFYmz2lfT4, nisam siguran da ću skinuti i američko izdanje.. I Najf malo manje volim otkako su šejkovali SAD.
ReplyDeleteAndrogina Jagodina
što kažu mladi +1. kad sam video antrfile i omot, samo je ostalo pitanje u kom redu teksta će brat perfjumara biti pomenut.
DeleteŠto bi Knez rekao, "Moj drug Andro i ja" :)
ReplyDelete