Bojim se da se ovaj horor uplašio od toga da bude posve jasan
Ich seh, ich seh i ponavljanjem u naslovu aludira na to da su nam glavni akteri blizanci. A možda je to stih ili igra reči ili neka dečija igra poznatija austrijskom življu nego nama. Goodnight Mommy je, kao u slučaju mnogih evropskih produkcija, daleko bolje izabran naslov, i odnosi se na reči uspavanke kojima je majka uspavljivala svoje blizance kad su bili mali.
Priča je jednostavna. Ali nije baš najjasnija. Svi njeni momenti su vrlo ambivalentni i otuda gledalac na kraju nije siguran šta je tačno odgledao, kakav odnos treba prema tome da ima, niti koje je značenje ili poruka filma? Možda ste vi to i očekivali od "produkcije Ulrich Seidla".
Debitantsko ostvarenje austrijskog dvojca koji čine Severin Fiala i Veronika Franz nosi nešto od poetične fotografije novog (baš sad sam ga tako nazvao) "Emo-horora" o kome sam pisao pišući o It Follows i Spring. Kao i u njima, i ovde je radnja utemeljena u savremenom, realističkom prosedeu, naša upletenost u živote junaka i, naročito, njihova osećanja je pojačana, a jedino čega nema je jasan, nadrealni motiv da filmu udahne stvaran horor život. Umesto toga, slično trileroznijim varijantama žanra poput Psycho, Sixth Sense ili The Others uvučeni smo u neku vrstu "lažne predstave".
Fiala i Franz su napravili nesporno lepizgledajući film smešten na atraktivnoj lokaciji moderne vile na samoj obali jezera. Ali od početka, Ich seh, Ich seh dramaturški kuburi sa svojim propozicijama. U većini recenzija kaže se da dva brata blizanca (uzrasta 10-11 godina), po povratku svoje majke sa (neimenovane) estetske hirurgije lica, odbijaju da prihvate da je to stvarno njihova majka i od te premise lagano se raspliće horor. Koji neki porede i sa sjajnim francuskim filmom Les yeux sans visage (1960). Iako takvo viđenje filma odgovara onome što gledamo, bojim se da je poreklo tog "nesporazuma" sasvim drugačije prirode.
Prvo, na početku filma vidimo dva dečaka u igri. Nakon toga vidimo kako se spremaju da uđu u mračnu pećinu. Jedan ide prvi. Zatim imamo rez i na mirnom smo jezeru, jedan od dečaka leži na dušeku i doziva drugog, a deluje kao da je ovaj drugi zaronio i nikako da izroni... I ta i prethodna slika deluju podjednako zlokobno. I nejasno.
Nakon toga, odnekuda se vraća majka. Ona ima zavoje oko lica, sa prorezima za oči i usta. Deluje kao da je bila na estetskoj hirurgiji, jer za nešto ozbiljnije, pretpostavljam da bi neka rodbina ili, barem, "emigrantska pomoć" trebalo da se skupi da je dočeka. Majka je od samog starta hladna i neočekivano ne-prijateljska prema deci, a kada u jednoj sceni sa društvenom igrom postane očigledno da se drugo dete ignoriše, više nema dileme oko toga zašto se to dešava. Er treba da vam kažem?
Slede još veći spojleri.
Od tog trenutka propozicije i tumačenja se samo gomilaju. Da li je majka oduvek hladna i neprijateljska? Da li je majka poznata TV voditeljka? Da li je ona bila na plastičnoj hirurgiji? Da li je ona samozaokupljena sobom? Da li je majka kriva za smrt jednog deteta? Da li je samo drugo dete krivi zbog toga? Da li je drugo dete krivo za smrt prvoga? Da li je drugo dete poremećeno i usled toga krivo za smrt prvog deteta i sve ostalo što se u ovom filmu dešava? Da li majka zaista ima sestru bliznakinju? Zašto su deca posle operacije (koja načinom na koji nam je prikazana deluje kao rutinska) odlučila da majku doživljavaju kao strano telo? Svako od ovih pitanja lako se pretvara u tezu i podjednako ostaje bez odgovora na kraju filma. Fiala i Franz vode radnju tako da ona pogoduje svim mogućim teorijama, ali gledaoca ta multiopcionalnost samo frustrira i na kraju rezultira posve konfuznim stanjem i osećanjima.
Jedna Seidlovski ironična scena (sa radnicima "Crvenog krsta") prethodi nekoj vrsti "paklene pomorandže"-u-potkošuljama koja kulminira u "film osvete", koji to možda i nije. Posebno iritira i poslednja scena u kojoj se deca (iz vazda zlokobnog) kukuruza pridružuju svojoj majci u postmortem raju i zajedničkom pevanju uspavanke. Deluje da je ceo film vodio uspostavljanju tog balansa. Iako nije.
Ich seh, Ich seh, pre svega u liku majke, a onda i dece, ne pravi naročito dobre psihologije junaka, a na kraju se upinje da bude namazan "psihološki horor". I svako ko ga tako primi i dočeka, odšetaće dobrano razočaran.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Ich seh, ich seh i ponavljanjem u naslovu aludira na to da su nam glavni akteri blizanci. A možda je to stih ili igra reči ili neka dečija igra poznatija austrijskom življu nego nama. Goodnight Mommy je, kao u slučaju mnogih evropskih produkcija, daleko bolje izabran naslov, i odnosi se na reči uspavanke kojima je majka uspavljivala svoje blizance kad su bili mali.
Priča je jednostavna. Ali nije baš najjasnija. Svi njeni momenti su vrlo ambivalentni i otuda gledalac na kraju nije siguran šta je tačno odgledao, kakav odnos treba prema tome da ima, niti koje je značenje ili poruka filma? Možda ste vi to i očekivali od "produkcije Ulrich Seidla".
Debitantsko ostvarenje austrijskog dvojca koji čine Severin Fiala i Veronika Franz nosi nešto od poetične fotografije novog (baš sad sam ga tako nazvao) "Emo-horora" o kome sam pisao pišući o It Follows i Spring. Kao i u njima, i ovde je radnja utemeljena u savremenom, realističkom prosedeu, naša upletenost u živote junaka i, naročito, njihova osećanja je pojačana, a jedino čega nema je jasan, nadrealni motiv da filmu udahne stvaran horor život. Umesto toga, slično trileroznijim varijantama žanra poput Psycho, Sixth Sense ili The Others uvučeni smo u neku vrstu "lažne predstave".
Fiala i Franz su napravili nesporno lepizgledajući film smešten na atraktivnoj lokaciji moderne vile na samoj obali jezera. Ali od početka, Ich seh, Ich seh dramaturški kuburi sa svojim propozicijama. U većini recenzija kaže se da dva brata blizanca (uzrasta 10-11 godina), po povratku svoje majke sa (neimenovane) estetske hirurgije lica, odbijaju da prihvate da je to stvarno njihova majka i od te premise lagano se raspliće horor. Koji neki porede i sa sjajnim francuskim filmom Les yeux sans visage (1960). Iako takvo viđenje filma odgovara onome što gledamo, bojim se da je poreklo tog "nesporazuma" sasvim drugačije prirode.
Prvo, na početku filma vidimo dva dečaka u igri. Nakon toga vidimo kako se spremaju da uđu u mračnu pećinu. Jedan ide prvi. Zatim imamo rez i na mirnom smo jezeru, jedan od dečaka leži na dušeku i doziva drugog, a deluje kao da je ovaj drugi zaronio i nikako da izroni... I ta i prethodna slika deluju podjednako zlokobno. I nejasno.
Nakon toga, odnekuda se vraća majka. Ona ima zavoje oko lica, sa prorezima za oči i usta. Deluje kao da je bila na estetskoj hirurgiji, jer za nešto ozbiljnije, pretpostavljam da bi neka rodbina ili, barem, "emigrantska pomoć" trebalo da se skupi da je dočeka. Majka je od samog starta hladna i neočekivano ne-prijateljska prema deci, a kada u jednoj sceni sa društvenom igrom postane očigledno da se drugo dete ignoriše, više nema dileme oko toga zašto se to dešava. Er treba da vam kažem?
Slede još veći spojleri.
Od tog trenutka propozicije i tumačenja se samo gomilaju. Da li je majka oduvek hladna i neprijateljska? Da li je majka poznata TV voditeljka? Da li je ona bila na plastičnoj hirurgiji? Da li je ona samozaokupljena sobom? Da li je majka kriva za smrt jednog deteta? Da li je samo drugo dete krivi zbog toga? Da li je drugo dete krivo za smrt prvoga? Da li je drugo dete poremećeno i usled toga krivo za smrt prvog deteta i sve ostalo što se u ovom filmu dešava? Da li majka zaista ima sestru bliznakinju? Zašto su deca posle operacije (koja načinom na koji nam je prikazana deluje kao rutinska) odlučila da majku doživljavaju kao strano telo? Svako od ovih pitanja lako se pretvara u tezu i podjednako ostaje bez odgovora na kraju filma. Fiala i Franz vode radnju tako da ona pogoduje svim mogućim teorijama, ali gledaoca ta multiopcionalnost samo frustrira i na kraju rezultira posve konfuznim stanjem i osećanjima.
Jedna Seidlovski ironična scena (sa radnicima "Crvenog krsta") prethodi nekoj vrsti "paklene pomorandže"-u-potkošuljama koja kulminira u "film osvete", koji to možda i nije. Posebno iritira i poslednja scena u kojoj se deca (iz vazda zlokobnog) kukuruza pridružuju svojoj majci u postmortem raju i zajedničkom pevanju uspavanke. Deluje da je ceo film vodio uspostavljanju tog balansa. Iako nije.
Ich seh, Ich seh, pre svega u liku majke, a onda i dece, ne pravi naročito dobre psihologije junaka, a na kraju se upinje da bude namazan "psihološki horor". I svako ko ga tako primi i dočeka, odšetaće dobrano razočaran.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment