Jednostavno je teško. Jednostavno nije lako.
Bile jednom dve sestre. I umre im majka. I one počnu da žive samo sa ocem. I starija mlađoj pred spavanje čitala Bibliju, ali je interpretirala kao bajku. I onda otac nestane u (Drugom svetskom) ratu. I njih dve nastave da žive same. Starija izraste u krojačicu sa agorafobijom. Mlađa izraste u osamnaestogodišnjakinju. Od svega što nam rediteljski par, Juanfer Andres i Esteban Roel, kao njihov odnos, najupečatljivije je mahnito "Kerijasto" kažnjavanje mlađe sestre, a od strane starije, zbog grešnih misli i intencija spram svojih muških vršnjaka.
A onda u njihov život uđe zgodni komšija.
I više iz njega ne može da izađe.
O tome je, manje-više, horor. U ovoj drami. Čuj mene trileru- drami. Čuj mene hororu- drami. Čuj mene drami- melodrami. Čuj mene filmu- solidnoj ideji.
Ne znam gde je i kako je Musaranas pokupio ono hvalospevne recenzije zbog kojih sam ga preko reda (kao što to uvek činim sa horor-ičnim ostvarenjima) stavio na TV meni, ali radi se o još jednom evropskom razočaranju (vidi Ich seh, Ich seh) dočekanom sa velikim očekivanjima.
Postavljena priča je lepa i interesantna. Ali egzekucija je katastrofa. Film ne može da se odluči kom žanru pripada i čini se da podjednako beži od svih. Pokušaj baziranja u "psihološkoj drami" je verovatno najpogrešniji. Pretpostavljam da bi Psycho ili neki sličan "hičkokovski" triler mogao da posluži kao reper za ono što bi Musaranas u najboljem slučaju i najluđim snovima mogao da bude. Međutim, Andres i Roel nisu dorasli takvom zadatku. Pre svega njihov film nije uverljiv. Ni na nivou ispričanog, ni na nivou postavljenih junakinja.
Prelazak mlađe sestre iz devojčice u ženu, prikazan kroz koketiranja sa muškarcima, trebalo bi da bude "preloman", ali kazna koja je stiže prikazana je kao deo rutinskog tipa sankcionisanja u njihovoj kući. Nije jasno ni što je jedna sestra postala bogoljupka, a druga nije tj šta je ovu drugu inhibiralo u tom procesu kad ova prva ima više razloga za to. Zatim, dok je mlađa sestra isprazna i maltene funkcionalna samo za tvist na kraju, starija je preopterećena sadržajem- od smrti majke, dijaboličnog oca (koji joj se šizofreno prikazuje), preko agorafobije (zašto, kako?!) do ozbiljne psihopatologije.
Sama radnja ne barata naročitim smislom, odnosi se uspostavljaju neuverljivo i mehanički, u nekim drugima krupne stvari se prihvataju zdravo za gotovo (recimo činjenica da je komšijina verenica trudna) i bez planiranih emocionalnih reperkusija.
"Gore" finale na kraju odvući će film (opet neplanirano) u smeru horor-komedije (produkcijski upliv Alexa de la Iglesiasa, na čije filmove "ovo" najviše liči), umesto u jezivi šok krvavog pira na kraju intrigantne psihološke drame.
Kako god, bilo kojih od onih sjajnih trilera sa Bettie Davis ovo nikako nije.
SELEKTAH: 1/ 10
Bile jednom dve sestre. I umre im majka. I one počnu da žive samo sa ocem. I starija mlađoj pred spavanje čitala Bibliju, ali je interpretirala kao bajku. I onda otac nestane u (Drugom svetskom) ratu. I njih dve nastave da žive same. Starija izraste u krojačicu sa agorafobijom. Mlađa izraste u osamnaestogodišnjakinju. Od svega što nam rediteljski par, Juanfer Andres i Esteban Roel, kao njihov odnos, najupečatljivije je mahnito "Kerijasto" kažnjavanje mlađe sestre, a od strane starije, zbog grešnih misli i intencija spram svojih muških vršnjaka.
A onda u njihov život uđe zgodni komšija.
I više iz njega ne može da izađe.
O tome je, manje-više, horor. U ovoj drami. Čuj mene trileru- drami. Čuj mene hororu- drami. Čuj mene drami- melodrami. Čuj mene filmu- solidnoj ideji.
Ne znam gde je i kako je Musaranas pokupio ono hvalospevne recenzije zbog kojih sam ga preko reda (kao što to uvek činim sa horor-ičnim ostvarenjima) stavio na TV meni, ali radi se o još jednom evropskom razočaranju (vidi Ich seh, Ich seh) dočekanom sa velikim očekivanjima.
Postavljena priča je lepa i interesantna. Ali egzekucija je katastrofa. Film ne može da se odluči kom žanru pripada i čini se da podjednako beži od svih. Pokušaj baziranja u "psihološkoj drami" je verovatno najpogrešniji. Pretpostavljam da bi Psycho ili neki sličan "hičkokovski" triler mogao da posluži kao reper za ono što bi Musaranas u najboljem slučaju i najluđim snovima mogao da bude. Međutim, Andres i Roel nisu dorasli takvom zadatku. Pre svega njihov film nije uverljiv. Ni na nivou ispričanog, ni na nivou postavljenih junakinja.
Prelazak mlađe sestre iz devojčice u ženu, prikazan kroz koketiranja sa muškarcima, trebalo bi da bude "preloman", ali kazna koja je stiže prikazana je kao deo rutinskog tipa sankcionisanja u njihovoj kući. Nije jasno ni što je jedna sestra postala bogoljupka, a druga nije tj šta je ovu drugu inhibiralo u tom procesu kad ova prva ima više razloga za to. Zatim, dok je mlađa sestra isprazna i maltene funkcionalna samo za tvist na kraju, starija je preopterećena sadržajem- od smrti majke, dijaboličnog oca (koji joj se šizofreno prikazuje), preko agorafobije (zašto, kako?!) do ozbiljne psihopatologije.
Sama radnja ne barata naročitim smislom, odnosi se uspostavljaju neuverljivo i mehanički, u nekim drugima krupne stvari se prihvataju zdravo za gotovo (recimo činjenica da je komšijina verenica trudna) i bez planiranih emocionalnih reperkusija.
"Gore" finale na kraju odvući će film (opet neplanirano) u smeru horor-komedije (produkcijski upliv Alexa de la Iglesiasa, na čije filmove "ovo" najviše liči), umesto u jezivi šok krvavog pira na kraju intrigantne psihološke drame.
Kako god, bilo kojih od onih sjajnih trilera sa Bettie Davis ovo nikako nije.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment