Film čija se poruka otprilike svodi na- bolje sprečiti, nego lečiti
S jedne strane možda je lepše da gledate ovaj film lišeni saznanja kuda on tačno vodi, a s druge, s obzirom da je baš u tome poenta (kuda on vodi), možda bi bilo zgodno da sve što se dešava pratite "opterećeni" time. Kako sam ja za mir u svetu, opteretiću vas ovim drugim- godine 2004. u Kazablanci (u Maroku) na pet popularnih lokacija 12 bombaša-samoubica uspešno je krenulo put 72 device. Film Les chevaux de dieu (termim "božji pastuvi" odnosi se na polaznike ovakvih akcija) prikazuje nam desetak godina iz života četiri momka koja su se odazvala Alahovom pozivu.
Telop na kraju filma informiše nas i da su svi bombaši poreklom bili iz siromašnog predgrađa Kazablanke koje izgleda kao "Belvil" varijanta beogradskog "Karton sitija". Sa junacima se upoznajemo kao dečacima koji vole da igraju fudbal na obližnjem terenu/ smetlištu, vole da se šibaju sa drugim dečacima i, što baš i ne bi očekivali, vole da "za kaznu" sodomizuju jedni druge. Ovaj poslednji "detalj" je tako dat u prvom, najranijem segmentu priče, kao da je to deo rutine ili "običaja" tamošnjeg življa, ali u svesti gledaoca urezaće se (neplanirano) više nego bilo šta drugo u nastavku filma. Silovani momak biće sve do kraja filma "neautovani" gej, dok će silovateljev mlađi brat postati njegov dobar drug. Četvrti momak u priči je njihov zajednički prijatelj i van dramskog fokusa je veći deo vremena.
Osnovna priča vrti se oko dva brata, koji u kući žive sa majkom, ocem (reklo bi se) obolelim od Alchajmera i trećim bratom koji je slabijih mentalnih kapaciteta. Stariji brat je (videli smo) "silovatelj", huligan i mamin miljenik. U drugom segmentu priče videćemo i da je alkos i narkoman, jedan od onih čiju ranu smrt ili očekujete ili priželjkujete. Njegov mlađi brat je skoro sve suprotno. Ali, braća se uzajamno vole i to je nesporno.
Kada stariji brat bude uhapšen u jednoj policijskoj raciji, posle par godina kući se vraća kao preporođeni vernik i simpatizer lokalnog ogranka Alkaide. Na njegovo insistiranje i mlađi brat će se pridružiti "timu" i vrlo brzo steći simpatije vođe, pre svega svojim iskrenim entuzijazmom. Ovo bratovo učlanjenje u Alkaidu otprilike će se poklopiti sa trenutkom u kome su on i "gej" prijatelj ubili mehaničara kod koga su radili i koji je pokušao da siluje "gej" momka (i ovaj momenat će ostati podjednako "nerazjašnjen"), a njegov stariji brat i "Alkaiđani" su im pomogli da leš i ubistvo "nestanu".
Ključni emotivni trenutak u priči je onaj u kome stariji brat, pre svega vođen brigom za mlađeg, shvata opasnost i besmislenost akcije za koju se spremaju. On pokušava da svog brata poštedi i ohladi od "ideje", ali kasno je za to, pa na kraju ispada i "kukavica" u njegovim očima.
Nabil Ayouch se trudi da stvari predstavi objektivno (siromaštvo s jedne strane- kakav takav smisao s druge) i ono što je "za pohvalu" jeste da njegova priča obitava isključivo među običnim Marokancima, sa tek posrednim uplivom Alkaidinih propagandnih filmova u drilovanju regruta. Nabil uzroke i posledice drži u svojoj zemlji. Izvesnu, gorko ironičnu, simboliku nosi i činjenica da "vesti iz sveta" prati jedino mentalno zaostali brat, na svom vokmenu, dok "van situacije" i sa izvesnim prezirom za aktere ostaje ćutljivi, bolesni otac, poput "mumificiranog" simbola prošlih, sekularnih vremena.
Paradise Now i Day In, Day Out su se na sličan način bavili genezom bombaša-samoubice uz prikaze njihovih "poslednjih dana", sa ciljem da nas upoznaju sa tipom "ljudskosti" koji stoji iza njih. Les chevaux de Dieu možda najduže od svih prati kako je do svega/ njih došlo i na najromaneskniji način pristupa tome. Najveći utisak ostavlja izvesna neminovnost prikazanog procesa, činjenica da čak i ovakve stvari teku svojim tokom kao mnoge druge.
SELEKTAH: 7minus/ 10
S jedne strane možda je lepše da gledate ovaj film lišeni saznanja kuda on tačno vodi, a s druge, s obzirom da je baš u tome poenta (kuda on vodi), možda bi bilo zgodno da sve što se dešava pratite "opterećeni" time. Kako sam ja za mir u svetu, opteretiću vas ovim drugim- godine 2004. u Kazablanci (u Maroku) na pet popularnih lokacija 12 bombaša-samoubica uspešno je krenulo put 72 device. Film Les chevaux de dieu (termim "božji pastuvi" odnosi se na polaznike ovakvih akcija) prikazuje nam desetak godina iz života četiri momka koja su se odazvala Alahovom pozivu.
Telop na kraju filma informiše nas i da su svi bombaši poreklom bili iz siromašnog predgrađa Kazablanke koje izgleda kao "Belvil" varijanta beogradskog "Karton sitija". Sa junacima se upoznajemo kao dečacima koji vole da igraju fudbal na obližnjem terenu/ smetlištu, vole da se šibaju sa drugim dečacima i, što baš i ne bi očekivali, vole da "za kaznu" sodomizuju jedni druge. Ovaj poslednji "detalj" je tako dat u prvom, najranijem segmentu priče, kao da je to deo rutine ili "običaja" tamošnjeg življa, ali u svesti gledaoca urezaće se (neplanirano) više nego bilo šta drugo u nastavku filma. Silovani momak biće sve do kraja filma "neautovani" gej, dok će silovateljev mlađi brat postati njegov dobar drug. Četvrti momak u priči je njihov zajednički prijatelj i van dramskog fokusa je veći deo vremena.
Osnovna priča vrti se oko dva brata, koji u kući žive sa majkom, ocem (reklo bi se) obolelim od Alchajmera i trećim bratom koji je slabijih mentalnih kapaciteta. Stariji brat je (videli smo) "silovatelj", huligan i mamin miljenik. U drugom segmentu priče videćemo i da je alkos i narkoman, jedan od onih čiju ranu smrt ili očekujete ili priželjkujete. Njegov mlađi brat je skoro sve suprotno. Ali, braća se uzajamno vole i to je nesporno.
Kada stariji brat bude uhapšen u jednoj policijskoj raciji, posle par godina kući se vraća kao preporođeni vernik i simpatizer lokalnog ogranka Alkaide. Na njegovo insistiranje i mlađi brat će se pridružiti "timu" i vrlo brzo steći simpatije vođe, pre svega svojim iskrenim entuzijazmom. Ovo bratovo učlanjenje u Alkaidu otprilike će se poklopiti sa trenutkom u kome su on i "gej" prijatelj ubili mehaničara kod koga su radili i koji je pokušao da siluje "gej" momka (i ovaj momenat će ostati podjednako "nerazjašnjen"), a njegov stariji brat i "Alkaiđani" su im pomogli da leš i ubistvo "nestanu".
Ključni emotivni trenutak u priči je onaj u kome stariji brat, pre svega vođen brigom za mlađeg, shvata opasnost i besmislenost akcije za koju se spremaju. On pokušava da svog brata poštedi i ohladi od "ideje", ali kasno je za to, pa na kraju ispada i "kukavica" u njegovim očima.
Nabil Ayouch se trudi da stvari predstavi objektivno (siromaštvo s jedne strane- kakav takav smisao s druge) i ono što je "za pohvalu" jeste da njegova priča obitava isključivo među običnim Marokancima, sa tek posrednim uplivom Alkaidinih propagandnih filmova u drilovanju regruta. Nabil uzroke i posledice drži u svojoj zemlji. Izvesnu, gorko ironičnu, simboliku nosi i činjenica da "vesti iz sveta" prati jedino mentalno zaostali brat, na svom vokmenu, dok "van situacije" i sa izvesnim prezirom za aktere ostaje ćutljivi, bolesni otac, poput "mumificiranog" simbola prošlih, sekularnih vremena.
Paradise Now i Day In, Day Out su se na sličan način bavili genezom bombaša-samoubice uz prikaze njihovih "poslednjih dana", sa ciljem da nas upoznaju sa tipom "ljudskosti" koji stoji iza njih. Les chevaux de Dieu možda najduže od svih prati kako je do svega/ njih došlo i na najromaneskniji način pristupa tome. Najveći utisak ostavlja izvesna neminovnost prikazanog procesa, činjenica da čak i ovakve stvari teku svojim tokom kao mnoge druge.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment