Obično ne pišem recenzije* za filmove stare 11 godina, ali sve do kucanja ovog reda bio sam ubeđen da je film iz 2014. Da ne mislite da je nešto drugo...
Ovaj put sam morao da odem i raspitam se o ovom filmu, jer sam glup. I mislim da vam to dugujem. A ne mislim tako inače. Jer ja ove tekstove pišem kao gledalac, a ne kao filmski kritičar (obvijusli!). I znanje koje sam imao pre gledanja filma, i to iskustvo sa filmom, je ono što želim da podelim sa vama. A ne da se izinformišem sa svih strana pre pisanja teksta i sve vam sažmem i kompletiram na jednom mestu. Sve sa svojim vešto plasiranim utiskom.
Go fuck yourselves za tako nešto negde drugde!
Ali ovaj put sam morao. Jer baš ne bih voleo da me neko ispiša komentarom da tako nagledan nikada nisam čuo za japanske kozačake serijale iz sedamdesetih koji su očigledna inspiracija za ovu omnibusnu bunjuelovsku komediju. I naravno da sam se ispalio. Sve sam manje-više solidno skapirao i sam. Ni kozačaki serijali (koji, btw, ni ne postoje), niti kakvi drugi pra-formati nisu poslužili za nastanak ovog filma.
Film su radila (kao reditelj i scenarista) dva nagrađivana japanska advertajzera. Da sam to znao, bilo bi mi dovoljno. I previše.
Napisao sam da je Survive Style 5+ "omnibusna komedija", jer se formalno sastoji od pet priča od kojih neke povremeno svrate u ove druge i naprave haos. Ono što ih drži na okupu i što možda može da nam pomogne da razumemo njihov smisao je pitanje koje unajmljeni plaćeni ubica (koga igra Vinnie Jones kao i u svakom filmu u kome Vinnie Jones igra ubicu)- "Koja je tvoja svrha u životu?" Neophodnost odgovora na kome Vinnie manično insistira važna je, rekao bih, koliko i samo pitanje. Međutim, same priče su samo u najšiiiiiirem mogućem smislu potencijalni odgovori na postavljeno pitanje.
Pre svega, one su stilski i žanrovski potpuno neujednačene. Neke funkcionišu kao apsurdne alegorije (ona u kojoj muškarac neprekidno ubija ženu, koja se nakon što je zakopa u šumi, poput furije vraća i ponovo ga sačekuje u kući), preko apsurdne komedije (gde hipnotisani otac, nakon smrti hipnotizera, ostaje da veruje da je ptica), preko satiričnih komentara japanskog života (o samozaljubljenoj kopirajterki i trojici prijatelja, od kojih dvojica ne znaju da su gejevi) do očiglednih parodija na jakuza filmove (Vinnie Jones kao plaćeni ubica, u društvu prevodioca). Na jednom mestu našao sam da su Gen Sekiguchi i Taku Tada želeli da parodiraju popularne japanske žanrove poput horora i jakuza filmova (možda i romantičnih komedija?), ali kao što vidite oko toga može biti spora.
Razumevanje filma otežava i to što su neke priče scenografski prestilizovane (ubica žene, hipnotizer), pa njihovo mešanje sa više realističkim prosedeima drugih priča ne funkcioniše baš najbolje. I na dramaturškom planu stvari ne stoje bolje- dok je priča o ženo-ubici jasna, ima jasne paralele sa horor tradicijom, i može da se tumači kao kritika mizoginije u japanskom društvu, neke druge deluju potpuno larpurlartistički (otac ptica, uprkos "Birdman momentu" deset godina pre Birdmana), a neke deluju tek započeto (kopirajterka i osveta ljubavniku) ili kao totalni i bespotrebni "fileri" (tri prijatelja provalnika). Ostavljam kao mogućnost da su lokalnom življu jasnije reference na tipove filmova koje parodiraju.
Na početku, brojač će nam obeležiti zasebne priče, nakon čega će se one nizati u proizvoljnom redosledu i količini. U zavisnosti od toga koliko ste otvoreni(ji) za non-storytelling dramaturgiju, koja više funkcioniše kao žongliranje nadrealnih-bunjueloolikih "spotova", toliko ćete i gubiti živce i strpljenje sa ovim filmom. Ja sam izdržao do kraja, ali nije mi bilo lako. I sem "opšteg utiska" da moja/ vaša/ naša svrha na ovom svetu nije fiksirana i nepredvidljivo nam se ukazuje, nikakav precizniji odgovor nisam dobio.
SELEKTAH: 4plus/ 10
*zovimo tako ove tekstove za potrebe podnaslova
Ovaj put sam morao da odem i raspitam se o ovom filmu, jer sam glup. I mislim da vam to dugujem. A ne mislim tako inače. Jer ja ove tekstove pišem kao gledalac, a ne kao filmski kritičar (obvijusli!). I znanje koje sam imao pre gledanja filma, i to iskustvo sa filmom, je ono što želim da podelim sa vama. A ne da se izinformišem sa svih strana pre pisanja teksta i sve vam sažmem i kompletiram na jednom mestu. Sve sa svojim vešto plasiranim utiskom.
Go fuck yourselves za tako nešto negde drugde!
Ali ovaj put sam morao. Jer baš ne bih voleo da me neko ispiša komentarom da tako nagledan nikada nisam čuo za japanske kozačake serijale iz sedamdesetih koji su očigledna inspiracija za ovu omnibusnu bunjuelovsku komediju. I naravno da sam se ispalio. Sve sam manje-više solidno skapirao i sam. Ni kozačaki serijali (koji, btw, ni ne postoje), niti kakvi drugi pra-formati nisu poslužili za nastanak ovog filma.
Film su radila (kao reditelj i scenarista) dva nagrađivana japanska advertajzera. Da sam to znao, bilo bi mi dovoljno. I previše.
Napisao sam da je Survive Style 5+ "omnibusna komedija", jer se formalno sastoji od pet priča od kojih neke povremeno svrate u ove druge i naprave haos. Ono što ih drži na okupu i što možda može da nam pomogne da razumemo njihov smisao je pitanje koje unajmljeni plaćeni ubica (koga igra Vinnie Jones kao i u svakom filmu u kome Vinnie Jones igra ubicu)- "Koja je tvoja svrha u životu?" Neophodnost odgovora na kome Vinnie manično insistira važna je, rekao bih, koliko i samo pitanje. Međutim, same priče su samo u najšiiiiiirem mogućem smislu potencijalni odgovori na postavljeno pitanje.
Pre svega, one su stilski i žanrovski potpuno neujednačene. Neke funkcionišu kao apsurdne alegorije (ona u kojoj muškarac neprekidno ubija ženu, koja se nakon što je zakopa u šumi, poput furije vraća i ponovo ga sačekuje u kući), preko apsurdne komedije (gde hipnotisani otac, nakon smrti hipnotizera, ostaje da veruje da je ptica), preko satiričnih komentara japanskog života (o samozaljubljenoj kopirajterki i trojici prijatelja, od kojih dvojica ne znaju da su gejevi) do očiglednih parodija na jakuza filmove (Vinnie Jones kao plaćeni ubica, u društvu prevodioca). Na jednom mestu našao sam da su Gen Sekiguchi i Taku Tada želeli da parodiraju popularne japanske žanrove poput horora i jakuza filmova (možda i romantičnih komedija?), ali kao što vidite oko toga može biti spora.
Razumevanje filma otežava i to što su neke priče scenografski prestilizovane (ubica žene, hipnotizer), pa njihovo mešanje sa više realističkim prosedeima drugih priča ne funkcioniše baš najbolje. I na dramaturškom planu stvari ne stoje bolje- dok je priča o ženo-ubici jasna, ima jasne paralele sa horor tradicijom, i može da se tumači kao kritika mizoginije u japanskom društvu, neke druge deluju potpuno larpurlartistički (otac ptica, uprkos "Birdman momentu" deset godina pre Birdmana), a neke deluju tek započeto (kopirajterka i osveta ljubavniku) ili kao totalni i bespotrebni "fileri" (tri prijatelja provalnika). Ostavljam kao mogućnost da su lokalnom življu jasnije reference na tipove filmova koje parodiraju.
Na početku, brojač će nam obeležiti zasebne priče, nakon čega će se one nizati u proizvoljnom redosledu i količini. U zavisnosti od toga koliko ste otvoreni(ji) za non-storytelling dramaturgiju, koja više funkcioniše kao žongliranje nadrealnih-bunjueloolikih "spotova", toliko ćete i gubiti živce i strpljenje sa ovim filmom. Ja sam izdržao do kraja, ali nije mi bilo lako. I sem "opšteg utiska" da moja/ vaša/ naša svrha na ovom svetu nije fiksirana i nepredvidljivo nam se ukazuje, nikakav precizniji odgovor nisam dobio.
SELEKTAH: 4plus/ 10
*zovimo tako ove tekstove za potrebe podnaslova
No comments:
Post a Comment