Shyamalanu je teško osporiti da je neke stvari uradio bolje od drugih
The Visit fino i uverljivo elaborira svoj dokumentaristički pristup (obećao sam sebi da više nikada u recenziji neću napisati f**d f*****e). I od te fine i elaborirane uverljivosti razvija se kasnije neobično živ, neočekivano topao i posve prihvatljiv ton celog filma.
Becca i Tyler su deca razvedenih roditelja koji žive sa majkom, i još uvek žale za ocem (o čemu je ovaj film zapravo). Jednoga dana od majčinih roditelja, sa kojima ona ne priča već 15 godina, stiže apel da ih "barem" njena deca posete. Deca pristaju, a starija, tinejdžerka, Becca odlučuje da o tom "susretu" snimi film (kakve su nekad snimali kad su bili četvoročlana porodica).
I dok deca odlaze kod bake i deke, mama, sa novim momkom odlazi na krstarenje. Taman dovoljno daleko da im ne bude dostupna kad horor zakuca na vrata.
Kad deca dođu kod bake, već prve večeri se u kući, nakon što se krene na počinak, dešavaju čudne stvari. A potom sve čudnije. I čudnije.
Da vam ne otkrivam...
Iako je i on morao da se dovija i dobrano lažira kako je i zašto kamera (pa još dve u isto vreme u nekim slučajevima) bila uključena (recimo scena "žmruke" ispod trema kuće), Shymalan je zapravo potrebu za snimanjem opravdao s jedne strane dosadom na koju su deca u suprotnom osuđena kod bake i deke bez tevea, signala, vršnjaka... A s druge, očiglednom potrebom mladih ljudi da snime sve oko sebe. Uvek. U svakom trenutku. Naročito, ako taj trenutak i nije za snimanje.
The Visit je zabavan. Ne pati od klasične boljke sličnih dokumentarističkih filmova tokom kojih brojimo brojanicu "dok je dan" i čekamo da padne noć i konačno! se nešto ne desi. Shymalan je odličan psiholog i zna kako da ugodi gledaocu, pa ovaj film ima podjednako "štrec!" scene i po danu i po noći (pomenuta "žmurka" ispod trema je još i najnapetiji deo filma).
Sad već, trejdmarkovski predvidljivo, Shyamalan na kraju isporučuje "tvist" koji možda i nećete anticipirati (ja moram da priznam da nisam, jer sam navijao da su baka i deka polaznici satanističke sekte), ali ćete ga svakako prihvatiti kao logičan, uverljiv i zabavan. A i na emocionalnom planu Shyamalan će složiti kockice tako da film urami kao melodramu, što svi njegovi filmovi (manje-više) uvek jesu. Kroz obračun sa jednim mrakom Becca i Tyler će izaći iz porodičnog mraka koga možda i nisu ni bili svesni.
Shyamalan, koga simpatišem od početka njegove karijere, a čija je zvezda već duži niz godina ozbiljno bez sjaja, već je ove godine na TV-u napravio ubedljiv mini-kambek sa serijom Wayward Pines (kojoj je egzekjutivno kumovao), a tek će ga komercijalni uspeh The Visit dodatno izbaciti iz bule u koju su ga The Last Air Bender i After Earth ubacili. Radujem se tome. Jer on očigledno ima smisla za humor koji sličnim autorima u Holivudu ozbiljno manjka.
SELEKTAH: 7plus/ 10
The Visit fino i uverljivo elaborira svoj dokumentaristički pristup (obećao sam sebi da više nikada u recenziji neću napisati f**d f*****e). I od te fine i elaborirane uverljivosti razvija se kasnije neobično živ, neočekivano topao i posve prihvatljiv ton celog filma.
Becca i Tyler su deca razvedenih roditelja koji žive sa majkom, i još uvek žale za ocem (o čemu je ovaj film zapravo). Jednoga dana od majčinih roditelja, sa kojima ona ne priča već 15 godina, stiže apel da ih "barem" njena deca posete. Deca pristaju, a starija, tinejdžerka, Becca odlučuje da o tom "susretu" snimi film (kakve su nekad snimali kad su bili četvoročlana porodica).
I dok deca odlaze kod bake i deke, mama, sa novim momkom odlazi na krstarenje. Taman dovoljno daleko da im ne bude dostupna kad horor zakuca na vrata.
Kad deca dođu kod bake, već prve večeri se u kući, nakon što se krene na počinak, dešavaju čudne stvari. A potom sve čudnije. I čudnije.
Da vam ne otkrivam...
Iako je i on morao da se dovija i dobrano lažira kako je i zašto kamera (pa još dve u isto vreme u nekim slučajevima) bila uključena (recimo scena "žmruke" ispod trema kuće), Shymalan je zapravo potrebu za snimanjem opravdao s jedne strane dosadom na koju su deca u suprotnom osuđena kod bake i deke bez tevea, signala, vršnjaka... A s druge, očiglednom potrebom mladih ljudi da snime sve oko sebe. Uvek. U svakom trenutku. Naročito, ako taj trenutak i nije za snimanje.
The Visit je zabavan. Ne pati od klasične boljke sličnih dokumentarističkih filmova tokom kojih brojimo brojanicu "dok je dan" i čekamo da padne noć i konačno! se nešto ne desi. Shymalan je odličan psiholog i zna kako da ugodi gledaocu, pa ovaj film ima podjednako "štrec!" scene i po danu i po noći (pomenuta "žmurka" ispod trema je još i najnapetiji deo filma).
Sad već, trejdmarkovski predvidljivo, Shyamalan na kraju isporučuje "tvist" koji možda i nećete anticipirati (ja moram da priznam da nisam, jer sam navijao da su baka i deka polaznici satanističke sekte), ali ćete ga svakako prihvatiti kao logičan, uverljiv i zabavan. A i na emocionalnom planu Shyamalan će složiti kockice tako da film urami kao melodramu, što svi njegovi filmovi (manje-više) uvek jesu. Kroz obračun sa jednim mrakom Becca i Tyler će izaći iz porodičnog mraka koga možda i nisu ni bili svesni.
Shyamalan, koga simpatišem od početka njegove karijere, a čija je zvezda već duži niz godina ozbiljno bez sjaja, već je ove godine na TV-u napravio ubedljiv mini-kambek sa serijom Wayward Pines (kojoj je egzekjutivno kumovao), a tek će ga komercijalni uspeh The Visit dodatno izbaciti iz bule u koju su ga The Last Air Bender i After Earth ubacili. Radujem se tome. Jer on očigledno ima smisla za humor koji sličnim autorima u Holivudu ozbiljno manjka.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment