One retke situacije u životu u kojima vas Mađari prijatno iznenade
Kao mnogo puta do sada započinjem recenziju sa "kao mnogo puta do sada" da bih priznao da mi je prethodni opus autora, čiji mi se poslednji film veoma dopao, potpuno nepoznat. Ali, u ovom slučaju barem mogu da najavim Žozefini da su ionako predugačkom spisku neispunjenih želja upravo dodata i dva naslova mog mađarskog vršnjaka Kornela Mundruczoa (Delta i Tender Son).
White God je Kornelovom prošlogodišnji film za koji je u Kanu dobio nagradu u kategoriji "Un certain regard".
White God nije film o belom bogu. Nije festivalski film koji sam očekivao. Nije festivalski film uopšte (čak šta, očekujem da će se više dopasti onima koji, kao i porodica Vujanović, uživaju u The Strain). To je film, kao i najbolje epizode X-Files, otvoren za učitavanja i iščitavanja. Sa nešto prisutnijim društvenim (mada je bolje reći- ljudskim) angažmanom.
Mala Lili (koju Konel nije samo nazvao kao što bi je nazvali mađarski porno stvaraoci, već je povremeno i slika u, ako ne neprimerenim, a ono nedovoljno objašnjenim, scenama oblačenja i skidanja) je prinuđena da dok njena majka nije tu živi kod oca. Koji nema razumevanja za psa, baš kao ni čitava Mađarska, reklo bi se iz Kornelovog scenarija, te pas završava na ulici. Nakon toga, svi mi koji smo bili u paničnom strahu da će Kornelov film biti o još jednoj razrušenoj porodici i naporima da se ona rekonstituiše, odahnućemo kad shvatimo da mladog Mađara više zanima pas nego ljudi.
Iako će, u dosta nejasno postavljenom vremenskom toku (da li su to dva dana ili više nedelja?), Kornel da nam pokazuje kako mala Lili pokušava da nađe psa Hagena, tema White God je ono što se desilo Hagenu, koji će nakon seljenja od mila do nedraga završiti i kao obučeni pas za borbe pasa, potom i u šinteraju, a potom i kao ubica. Ljudi. A potom, logično, i kao neka vrsta planetamajmuna-izovanog psa koji se oslobođenom krdu pasa nameće kao lider, dok seje osvetu svima koji su kumovali njegovoj nesreći.
White God je u tom putešestviju trijumf namišljenog. Od uvodne impresivne, apokaliptične sekvence u kojoj Lili vozi bajs potpuno praznim gradom, dok za njom jure psi, do niza jurnjava, tuča, lajanja, kidanja, klanja i finalne sekvence ("mrtvog ili usnulog orkestra"), Kornel fascinira uloženim trudom i dobijenim rezultatima, na kojima bi u američkom filmu radile barem tri CGI firme. Zvezda ovog filma je pas koji nemilosrdno traži pravdu i uspeva da je ostvari. I na kraju, iz sličnih razloga, kao i ljudi postaje "čovek". Umetnost to budi u njemu. Ili umetnost kao sećanje na lepše dane.
"Beli bog", iz naslova filma, je možda sam pas, koji nije pas, ali je nad-pas. Možda je to autoironično iskorišteni internacionalni naziv za "belce" koji su sebi dali za pravo da prečesto rešavaju tuđe sudbine, uglavnom upropaštavajući ih. Što je i ovde slučaj. A možda "beli bog" ni ne postoji, i neobjašnjiv je kao i ovaj film.
S "ljudske strane" film je mogao da ima koju emocionalnu nijansu više, možda se sa malom glumicom moglo raditi malo više da ne deluje tako tvrdo i hladno ("mađarski"), ali psi su kompenzovali. Nisam neki naročiti fan životinja niti ljubavi prema njima, ali "ta divna stvorenja" ovde su impresionirala svojom saradnjom.
Ne znam kakvu simboliku nosi Listova "Mađarska rapsodija" koja se u filmu muzicira i igra ključnu ulogu na kraju filma, ali njeni rekvijemsko-ciganski miks na momente je izgledao kao plazma sa emocijama koje su prethodno izvučene iz filma.
Obavezno pogledajte.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Kao mnogo puta do sada započinjem recenziju sa "kao mnogo puta do sada" da bih priznao da mi je prethodni opus autora, čiji mi se poslednji film veoma dopao, potpuno nepoznat. Ali, u ovom slučaju barem mogu da najavim Žozefini da su ionako predugačkom spisku neispunjenih želja upravo dodata i dva naslova mog mađarskog vršnjaka Kornela Mundruczoa (Delta i Tender Son).
White God je Kornelovom prošlogodišnji film za koji je u Kanu dobio nagradu u kategoriji "Un certain regard".
White God nije film o belom bogu. Nije festivalski film koji sam očekivao. Nije festivalski film uopšte (čak šta, očekujem da će se više dopasti onima koji, kao i porodica Vujanović, uživaju u The Strain). To je film, kao i najbolje epizode X-Files, otvoren za učitavanja i iščitavanja. Sa nešto prisutnijim društvenim (mada je bolje reći- ljudskim) angažmanom.
Mala Lili (koju Konel nije samo nazvao kao što bi je nazvali mađarski porno stvaraoci, već je povremeno i slika u, ako ne neprimerenim, a ono nedovoljno objašnjenim, scenama oblačenja i skidanja) je prinuđena da dok njena majka nije tu živi kod oca. Koji nema razumevanja za psa, baš kao ni čitava Mađarska, reklo bi se iz Kornelovog scenarija, te pas završava na ulici. Nakon toga, svi mi koji smo bili u paničnom strahu da će Kornelov film biti o još jednoj razrušenoj porodici i naporima da se ona rekonstituiše, odahnućemo kad shvatimo da mladog Mađara više zanima pas nego ljudi.
Iako će, u dosta nejasno postavljenom vremenskom toku (da li su to dva dana ili više nedelja?), Kornel da nam pokazuje kako mala Lili pokušava da nađe psa Hagena, tema White God je ono što se desilo Hagenu, koji će nakon seljenja od mila do nedraga završiti i kao obučeni pas za borbe pasa, potom i u šinteraju, a potom i kao ubica. Ljudi. A potom, logično, i kao neka vrsta planetamajmuna-izovanog psa koji se oslobođenom krdu pasa nameće kao lider, dok seje osvetu svima koji su kumovali njegovoj nesreći.
White God je u tom putešestviju trijumf namišljenog. Od uvodne impresivne, apokaliptične sekvence u kojoj Lili vozi bajs potpuno praznim gradom, dok za njom jure psi, do niza jurnjava, tuča, lajanja, kidanja, klanja i finalne sekvence ("mrtvog ili usnulog orkestra"), Kornel fascinira uloženim trudom i dobijenim rezultatima, na kojima bi u američkom filmu radile barem tri CGI firme. Zvezda ovog filma je pas koji nemilosrdno traži pravdu i uspeva da je ostvari. I na kraju, iz sličnih razloga, kao i ljudi postaje "čovek". Umetnost to budi u njemu. Ili umetnost kao sećanje na lepše dane.
"Beli bog", iz naslova filma, je možda sam pas, koji nije pas, ali je nad-pas. Možda je to autoironično iskorišteni internacionalni naziv za "belce" koji su sebi dali za pravo da prečesto rešavaju tuđe sudbine, uglavnom upropaštavajući ih. Što je i ovde slučaj. A možda "beli bog" ni ne postoji, i neobjašnjiv je kao i ovaj film.
S "ljudske strane" film je mogao da ima koju emocionalnu nijansu više, možda se sa malom glumicom moglo raditi malo više da ne deluje tako tvrdo i hladno ("mađarski"), ali psi su kompenzovali. Nisam neki naročiti fan životinja niti ljubavi prema njima, ali "ta divna stvorenja" ovde su impresionirala svojom saradnjom.
Ne znam kakvu simboliku nosi Listova "Mađarska rapsodija" koja se u filmu muzicira i igra ključnu ulogu na kraju filma, ali njeni rekvijemsko-ciganski miks na momente je izgledao kao plazma sa emocijama koje su prethodno izvučene iz filma.
Obavezno pogledajte.
SELEKTAH: 8plus/ 10
evo sta sam reditelj kaze zasto se film zove white god: " because the idea is coming from the Noble prize winning book, Coetzee’s “Disgrace,” a South African book, and there is a philosophy about the White God as we are from the perspective of a dog who is watching us as God and loves us more than we love ourselves. Actually, Coetzee was one of the literatures that really changed my thoughts about how to be human. The whole topic is really connected to him."
ReplyDeletea film danas mozes gledati i kao metaforu odnosa evrope (ili madjarske) preme izbeglicama. na kraju, uz madjarsku rapsodiju, kada devojcica legne na asfalt i posmatra pse iz iste perspektive kao i oni nju...moguc je zajednicki zivot...kvakvakva...
ReplyDeleteMene je odradio kao simbolična opomena na izdaju najvećih vrednosti. Pas koji je čovekov najbolji prijatelj po definiciji je preverzijom ljudskosti celog društva doveden do superiorne praistorijske zveri, do totema kome se čovek klanja iz straha. Treba prodati sve što vredi u čoveku, a mi to mahom vidimo u psu - bezuslovna ljubav, lojalnost, čednost, naivnost, sreću...a u filmu to čovek prodaje korak po korak, da bi svog najboljeg prijatelja pretvorio u ubicu. Pritom, time se ne uništava samo ljudskost, nego i sama priroda bića koje je iz neobjašnjivih razloga a priori naklonjeno čoveku. Uništava se svetost poretka od prapostanka, i to na kraju slikovito pokazuje orkestar. A možda je ovo sve samo moje učitavanje i ako jeste, hvala mu na tome :)
ReplyDeleteU svakom slučaju, vrlo prijatno iznenađenje.