OK je ako vas nešto ponese. I to ne potraje. Čak ni koliko ste se nadali da hoće (da ne govorimo o večnosti). Bitno je da vas je ponelo.
Roots Manuva je Tricky-jev sestrić. On je deo Outkast porodice koja nije napustila Englesku i preko okeana stigla do Atlante. On je unuk Gil Scott-Herona. On je engleska ispostava Disposable Heroes of Hiphoprisy.
Tako mi se čini. A nešto je možda i istina.
Bleeds je neveseo i nešaljiv. Bleeds krvari, ali sa unutrašnje strane. Ni samom mi nije jasno kako mogu da me obraduju i ponesu takve stvari. Ali, od prvog slušanja, od prvog slušanja ovo je bio album koji želim da u životu čujem još hiljadu puta. Jer to je taj neki bluz koji (glumim da) osećam.
Roots nikada nije bio ovako... kompaktan. Deset pesama u sličnom, "bristolski sunčanom" raspoloženju. Vrlo fit. Vrlo slojevito. Vrlo moderno. Vrlo melodično. Vrlo vrlo.
Roots ima 43 godine. Kako ono beše, to je 70 u reperskim godinama. Možda zato Bleeds zvuči kao moderan bluz, sa destiliranim čemerom i rezigniranošću. Skoro kao da obavlja neku vrstu auto-opela izgubljenim, bolje rečeno- nedobijenim, bitkama. Vrlo elegično. Jebote, skoro mi je preko usta preletelo ime Chris Reae!... Bleeds je monstruozno usamljeno izdanje. Vrlo moderno, ali nezainteresovano za trendove. I nekako nastavlja ono zbog čega sam Rootsa isprva i zavoleo- on se trka i nadmeće samo sa sobom.
Sad je trenutak da vi sve rečeno povežete sa Radiohead...
Pročitao sam da je Adrian Sherwood radio na tri pesme, Switch iz Major Lazer na jednoj, za Kierana i njegovu produkciju na Facety 2:11 znamo već mesecima (i ova stvar najviše štrči svojim nebeznadežnim mehaničkim fankom). Ne znam ko još. Ali to je manje bitno od utiska da Roots bez mnogo problema nameće sebe kao najupečatljiviji momenat, i jedino ćete možda u nekom trenutku (ja jesam!) pogledati da li sigurno Michael Franti ne gostuje na nekoj od pesama.
Od početka do kraja Rootsov duboki vokal vodi nas kroz svoj privatni vestern, mračnim ulicama, kasnim satima, uz po koju himnu polu ljudi. Me Up! se najdirektnije oslanja na Burialovu grobljansku atmosferu (pun intended), unakaženim glasom koji u refrenu deluje kao karaoke Čoveka Slona. Stepping Hard je tek za par nijansi manje mračna, plus sempl pokojnog (ili "novog") Barry Whitea u refrenu. Zona sumraka je domintna šetačka maršruta najboljih Rootsovih albuma i pesme poput Crying i Cargo zlehudim semplovima to samo potvrđuju. Don't Breathe Out je retko mesto kojim teče topla krv i skoro da bi mogli da pričamo o izvesnoj vedrini i soul muzici...
One Thing je najbolja Tricky-jeva stvar od kada je Tricky objavio poslednju dobru stvar. I Know Your Place mi se (kao) najmanje dopada, jer je nivo samo-mitologizacije najlažniji, a i sve sam nešto strepeo da čujem Chrisa Martina gde mu nikako nije mesto. Ali svejedno, atmosfera je tražila ovu vrstu kulminacije i skoro crkvenog, pafdedijevski overthetop ratosiljanja od greha.
Poslednja stvar, Fighting For, produbljuje taj novouspostavljeni borbeni duh, vozdizanje heroja koji je napaćen borbama i izboran ranama upravo prošao kroz božje zeleno. Kao i I Know Your Face, u nekim drugim okolnostima, ova stvar bi delovala malo više "čizi" nego što treba, ali na kraju albuma ona je konsolidujući zrak zalazećeg sunca.
Na koji izbijate iz mračnog tunela.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Roots Manuva je Tricky-jev sestrić. On je deo Outkast porodice koja nije napustila Englesku i preko okeana stigla do Atlante. On je unuk Gil Scott-Herona. On je engleska ispostava Disposable Heroes of Hiphoprisy.
Tako mi se čini. A nešto je možda i istina.
Bleeds je neveseo i nešaljiv. Bleeds krvari, ali sa unutrašnje strane. Ni samom mi nije jasno kako mogu da me obraduju i ponesu takve stvari. Ali, od prvog slušanja, od prvog slušanja ovo je bio album koji želim da u životu čujem još hiljadu puta. Jer to je taj neki bluz koji (glumim da) osećam.
Roots nikada nije bio ovako... kompaktan. Deset pesama u sličnom, "bristolski sunčanom" raspoloženju. Vrlo fit. Vrlo slojevito. Vrlo moderno. Vrlo melodično. Vrlo vrlo.
Roots ima 43 godine. Kako ono beše, to je 70 u reperskim godinama. Možda zato Bleeds zvuči kao moderan bluz, sa destiliranim čemerom i rezigniranošću. Skoro kao da obavlja neku vrstu auto-opela izgubljenim, bolje rečeno- nedobijenim, bitkama. Vrlo elegično. Jebote, skoro mi je preko usta preletelo ime Chris Reae!... Bleeds je monstruozno usamljeno izdanje. Vrlo moderno, ali nezainteresovano za trendove. I nekako nastavlja ono zbog čega sam Rootsa isprva i zavoleo- on se trka i nadmeće samo sa sobom.
Sad je trenutak da vi sve rečeno povežete sa Radiohead...
Pročitao sam da je Adrian Sherwood radio na tri pesme, Switch iz Major Lazer na jednoj, za Kierana i njegovu produkciju na Facety 2:11 znamo već mesecima (i ova stvar najviše štrči svojim nebeznadežnim mehaničkim fankom). Ne znam ko još. Ali to je manje bitno od utiska da Roots bez mnogo problema nameće sebe kao najupečatljiviji momenat, i jedino ćete možda u nekom trenutku (ja jesam!) pogledati da li sigurno Michael Franti ne gostuje na nekoj od pesama.
Od početka do kraja Rootsov duboki vokal vodi nas kroz svoj privatni vestern, mračnim ulicama, kasnim satima, uz po koju himnu polu ljudi. Me Up! se najdirektnije oslanja na Burialovu grobljansku atmosferu (pun intended), unakaženim glasom koji u refrenu deluje kao karaoke Čoveka Slona. Stepping Hard je tek za par nijansi manje mračna, plus sempl pokojnog (ili "novog") Barry Whitea u refrenu. Zona sumraka je domintna šetačka maršruta najboljih Rootsovih albuma i pesme poput Crying i Cargo zlehudim semplovima to samo potvrđuju. Don't Breathe Out je retko mesto kojim teče topla krv i skoro da bi mogli da pričamo o izvesnoj vedrini i soul muzici...
One Thing je najbolja Tricky-jeva stvar od kada je Tricky objavio poslednju dobru stvar. I Know Your Place mi se (kao) najmanje dopada, jer je nivo samo-mitologizacije najlažniji, a i sve sam nešto strepeo da čujem Chrisa Martina gde mu nikako nije mesto. Ali svejedno, atmosfera je tražila ovu vrstu kulminacije i skoro crkvenog, pafdedijevski overthetop ratosiljanja od greha.
Poslednja stvar, Fighting For, produbljuje taj novouspostavljeni borbeni duh, vozdizanje heroja koji je napaćen borbama i izboran ranama upravo prošao kroz božje zeleno. Kao i I Know Your Face, u nekim drugim okolnostima, ova stvar bi delovala malo više "čizi" nego što treba, ali na kraju albuma ona je konsolidujući zrak zalazećeg sunca.
Na koji izbijate iz mračnog tunela.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment