Da danas pravim godišnju listu albuma ovo bi bio album godine. Ali samo danas!
Možda je pank bio samo najradikalniji oblik tinejdžerstva, kao relevantne društvene kategorije, u njegovoj genezi od pedesetih na ovamo. Barem dok milenijalsi nisu ušli u to doba...ehm.
Možda je svako tinejdžerstvo (ne samo u suštini?) pank. Samo je ono u vreme panka bilo obučeno kao pank(eri).
Neka muzika podstiče na razmišljanje.
Consumer Electronics su pank.
Ne umeju da sviraju. Nemaju ni instrumente. Imaju buku. I par aparata da je modeluju.
Imaju histeriju. Energiju. I želju da jedno modeluju drugim.
Consumer Electronics su, na ovom albumu, a i inače, poslednja slušljiva tačka do koje bi došli ekstremizovanjem milenijumskog zvuka The Fall.
Ili kao Death Grips, samo bez želje da se ikome dopadnu.
Ili kao The Prodigy destilirani na osnovne sastojke, a potom zračeni i zračeni i zračeni dok mutacije nisu krenule na mutacijama.
Voleo sam njihov album Estuary English koji je The Quietus nazvao "jednim od najbrutalnijih, najbeskompromisnijih i najbučnijih izdanja koji su se pojavili u Engleskoj u poslednje vreme".
Njihova karijera dobacuje i do početaka osamdesetih. Znači, oni i meni mogu da budu roditelji. A tek tinejdžerima... Kako je onda ovo pank?
Neka muzika podstiče na razmišljanje.
Consumer Electronics su Philip Best i njegova supruga Sarah Froelich. I Russell Haswell, kao producent.
Philip Best je član Whitehouse. Oni su izmislili nojz. Dobro, jedan od.
Consumer Electronics su ono što ostane kada baciš nuklearku na neki baš dobar bend sa Digital Hardcore etikete.
Šta ja imam zajedničko sa njima?
(Neka muzika podstiče na razmišljanje)
Oni vrište, krešte, menikstritpričeruju, urlaju, povikuju repetišn repetišn repetišn, agituju protiv Camerona i njegovih desnih ruku.
Sasvim politički korektno. To rade.
Neslušljivo korektno.
Ovu muziku moraš da želiš da slušaš, da želiš da te muči, da želiš da te izluđuje, da bi uživao u njoj. Da bi učestvovao sa njom.
Sa pankom te sijamski spaja zajednički prišt na dupetu koji boli.
Šta ja imam zajedničko sa njima?
Sve što njima smeta, a u mom dvorištu na to liči, ja uglavnom samo prolazim pored toga. Prošlo (me) je vreme kada sam građansku neposlušnost osećao kao građansku obavezu. Sad levitiram u crnom i ladnom kosmosu sa sve manje, ali i dalje dovoljno, kiseonika.
Consumer Electronics su za mene instalacija. Buka i bes zarobljeni u digitalnoj krletki. Audio book u koju je ušao demon.
Sa njima imam zajedničko samo "tinejdžerstvo" iz koga je sve to poteklo. Želju da (makar povremeno) uznemiravam. Da i kad je dobro ne deluje kao da će trajati večno. Nekmoli, kad je loše.
Iskreno, žao mi je što nema ovakvih srpskih, pa makar i matorih, projekata. Parača ušiju. E, to! PARAČA UŠIJU!
Osećam neprijatnost slobode dok ovo slušam.
SELEKTAH: 250/ 250
Možda je pank bio samo najradikalniji oblik tinejdžerstva, kao relevantne društvene kategorije, u njegovoj genezi od pedesetih na ovamo. Barem dok milenijalsi nisu ušli u to doba...ehm.
Možda je svako tinejdžerstvo (ne samo u suštini?) pank. Samo je ono u vreme panka bilo obučeno kao pank(eri).
Neka muzika podstiče na razmišljanje.
Consumer Electronics su pank.
Ne umeju da sviraju. Nemaju ni instrumente. Imaju buku. I par aparata da je modeluju.
Imaju histeriju. Energiju. I želju da jedno modeluju drugim.
Consumer Electronics su, na ovom albumu, a i inače, poslednja slušljiva tačka do koje bi došli ekstremizovanjem milenijumskog zvuka The Fall.
Ili kao Death Grips, samo bez želje da se ikome dopadnu.
Ili kao The Prodigy destilirani na osnovne sastojke, a potom zračeni i zračeni i zračeni dok mutacije nisu krenule na mutacijama.
Voleo sam njihov album Estuary English koji je The Quietus nazvao "jednim od najbrutalnijih, najbeskompromisnijih i najbučnijih izdanja koji su se pojavili u Engleskoj u poslednje vreme".
Njihova karijera dobacuje i do početaka osamdesetih. Znači, oni i meni mogu da budu roditelji. A tek tinejdžerima... Kako je onda ovo pank?
Neka muzika podstiče na razmišljanje.
Consumer Electronics su Philip Best i njegova supruga Sarah Froelich. I Russell Haswell, kao producent.
Philip Best je član Whitehouse. Oni su izmislili nojz. Dobro, jedan od.
Consumer Electronics su ono što ostane kada baciš nuklearku na neki baš dobar bend sa Digital Hardcore etikete.
Šta ja imam zajedničko sa njima?
(Neka muzika podstiče na razmišljanje)
Oni vrište, krešte, menikstritpričeruju, urlaju, povikuju repetišn repetišn repetišn, agituju protiv Camerona i njegovih desnih ruku.
Sasvim politički korektno. To rade.
Neslušljivo korektno.
Ovu muziku moraš da želiš da slušaš, da želiš da te muči, da želiš da te izluđuje, da bi uživao u njoj. Da bi učestvovao sa njom.
Sa pankom te sijamski spaja zajednički prišt na dupetu koji boli.
Šta ja imam zajedničko sa njima?
Sve što njima smeta, a u mom dvorištu na to liči, ja uglavnom samo prolazim pored toga. Prošlo (me) je vreme kada sam građansku neposlušnost osećao kao građansku obavezu. Sad levitiram u crnom i ladnom kosmosu sa sve manje, ali i dalje dovoljno, kiseonika.
Consumer Electronics su za mene instalacija. Buka i bes zarobljeni u digitalnoj krletki. Audio book u koju je ušao demon.
Sa njima imam zajedničko samo "tinejdžerstvo" iz koga je sve to poteklo. Želju da (makar povremeno) uznemiravam. Da i kad je dobro ne deluje kao da će trajati večno. Nekmoli, kad je loše.
Iskreno, žao mi je što nema ovakvih srpskih, pa makar i matorih, projekata. Parača ušiju. E, to! PARAČA UŠIJU!
Osećam neprijatnost slobode dok ovo slušam.
SELEKTAH: 250/ 250
perača ušiju...
ReplyDelete