Ne toliko emotivno koliko je moglo da bude
Kada vam se jedan (najpoznatiji?) film zove U sobi moga sina, lako je za pretpostaviti da će gledaoci biti zainteresovaniji i sami naslutiti o čemu bi moglo da se radi u filmu koji se zove Moja majka. I neće mnogo pogrešiti. Nanni Moretti, koji je i inače sklon samo-ekranizaciji, kako svog života, tako i pratećih osećanja, strahova, razmišljanja, u ovom filmu problematizuje rastanak sa roditeljima. Onaj definitivni (barem za ateiste).
Iako glumi u ovom filmu, Moretti je sebe izmestio na mesto brata glavne junakinje, čijim se rastankom sa majkom, zapravo, bavimo. Ona, Margherita, je filmska rediteljka, koja upravo privodi kraju film o bogatom američkom industrijalcu (igra ga John Turturro) koji je došao da kupi neku italijansku fabriku i nailazi na snažan otpor od strane radnika koji se plaše otpuštanja (sve sem njihovog otpora zvuči poznato, jel da?). I u njenom privatnom životu odigravaju se slične turbulencije. Margherita je upravo okončala vezu sa glumce iz filma (inače je razvedenica sa ćerkom), ali daleko je više potresa boravak njene majke u bolnici, čiji ishod, kako film odmiče, postaje sve izvesniji.
Moretti je na liniji svog suvog realizma koji je ovde oplemenjen "insertima" iz snova koji 1na1 reflektuju dešavanja u junaku. Povremeni flešbekovi prave emocionalnu žeravicu sadašnjem trenutku i prikazuju nam čega se naša junakinja (a mislim u par navrata i njen brat) sa strepnjom pribojava. Moja majka nije almadovarovski melodramatično "hvala", koliko hronologija suočavanja. I na tom terenu, "poslednjih" kajanja, ljutnji, pokušaja, "trenutaka" Moretti je najubedljiviji. Margharetina majka je "stara" profesorka latinskog, jezika kome niko ne vidi svrhu, a on je, ipak, u osnovi njihovog jezika. Fina metafora roditeljstva, ako mene pitate. Ovaj aspekt filma posebno duguje Giuliji Lazzarini, koja igra mama Adu, zbog fino iznijansiranog opraštanja sa stvarnošću, kroz neku vrstu poetičnog alchajmera (majka umire od neke srčane bolesti, da ne bude zabune).
Stvari daleko lošije stoje u dočaravanju Marghareting profesionalnog plana. Glumica Margherita Buy možda u Morettijevu zamisao jeste utkala trenutke iz svog života, ali mislim da niko ne bi poverovao u njeno rediteljovanje. Ona niti izgleda, niti se ponaša kao reditelj, a ni njen set, sem u slučaju da se Moretti nije sprdao sa istim, ne deluje mnogo ozbiljnije. Možda se i u priči o prodaji fabrike krije neka vrsta opraštanja sa domovinom kakvu Italijani znaju i pamte, a protiv koje su podjednako bespomoćni kao i protiv bolesti i starosti, ali nisam siguran da će iko u sterilnoj Morettijevoj predstavi da prepozna čak i tu (sterilnu) nameru. Jedina stvar koja se izdvaja jeste Margharetin nalog glumcima da pored lika pokušaju da prikažu i sebe. Ni ona sama ne zna šta to znači, niti kako je to moguće, niti oni sami znaju, ali stvar jasno funkcioniše kao signal nama da je nemoguće izmestiti se iz uloge koju vam je život namenio.
A pada mi na pamet da je Moretti neplanirano uspeo da sebe izmesti iz priče koja se njime (ili njegovim životom) evidentno bavi i kroz ulogu relativno neprimetnog brata odstatira sebe dok nam kroz Margheritu prikazuje kako je njemu zapravo bilo.
SELEKTAH: 6/ 10
Kada vam se jedan (najpoznatiji?) film zove U sobi moga sina, lako je za pretpostaviti da će gledaoci biti zainteresovaniji i sami naslutiti o čemu bi moglo da se radi u filmu koji se zove Moja majka. I neće mnogo pogrešiti. Nanni Moretti, koji je i inače sklon samo-ekranizaciji, kako svog života, tako i pratećih osećanja, strahova, razmišljanja, u ovom filmu problematizuje rastanak sa roditeljima. Onaj definitivni (barem za ateiste).
Iako glumi u ovom filmu, Moretti je sebe izmestio na mesto brata glavne junakinje, čijim se rastankom sa majkom, zapravo, bavimo. Ona, Margherita, je filmska rediteljka, koja upravo privodi kraju film o bogatom američkom industrijalcu (igra ga John Turturro) koji je došao da kupi neku italijansku fabriku i nailazi na snažan otpor od strane radnika koji se plaše otpuštanja (sve sem njihovog otpora zvuči poznato, jel da?). I u njenom privatnom životu odigravaju se slične turbulencije. Margherita je upravo okončala vezu sa glumce iz filma (inače je razvedenica sa ćerkom), ali daleko je više potresa boravak njene majke u bolnici, čiji ishod, kako film odmiče, postaje sve izvesniji.
Moretti je na liniji svog suvog realizma koji je ovde oplemenjen "insertima" iz snova koji 1na1 reflektuju dešavanja u junaku. Povremeni flešbekovi prave emocionalnu žeravicu sadašnjem trenutku i prikazuju nam čega se naša junakinja (a mislim u par navrata i njen brat) sa strepnjom pribojava. Moja majka nije almadovarovski melodramatično "hvala", koliko hronologija suočavanja. I na tom terenu, "poslednjih" kajanja, ljutnji, pokušaja, "trenutaka" Moretti je najubedljiviji. Margharetina majka je "stara" profesorka latinskog, jezika kome niko ne vidi svrhu, a on je, ipak, u osnovi njihovog jezika. Fina metafora roditeljstva, ako mene pitate. Ovaj aspekt filma posebno duguje Giuliji Lazzarini, koja igra mama Adu, zbog fino iznijansiranog opraštanja sa stvarnošću, kroz neku vrstu poetičnog alchajmera (majka umire od neke srčane bolesti, da ne bude zabune).
Stvari daleko lošije stoje u dočaravanju Marghareting profesionalnog plana. Glumica Margherita Buy možda u Morettijevu zamisao jeste utkala trenutke iz svog života, ali mislim da niko ne bi poverovao u njeno rediteljovanje. Ona niti izgleda, niti se ponaša kao reditelj, a ni njen set, sem u slučaju da se Moretti nije sprdao sa istim, ne deluje mnogo ozbiljnije. Možda se i u priči o prodaji fabrike krije neka vrsta opraštanja sa domovinom kakvu Italijani znaju i pamte, a protiv koje su podjednako bespomoćni kao i protiv bolesti i starosti, ali nisam siguran da će iko u sterilnoj Morettijevoj predstavi da prepozna čak i tu (sterilnu) nameru. Jedina stvar koja se izdvaja jeste Margharetin nalog glumcima da pored lika pokušaju da prikažu i sebe. Ni ona sama ne zna šta to znači, niti kako je to moguće, niti oni sami znaju, ali stvar jasno funkcioniše kao signal nama da je nemoguće izmestiti se iz uloge koju vam je život namenio.
A pada mi na pamet da je Moretti neplanirano uspeo da sebe izmesti iz priče koja se njime (ili njegovim životom) evidentno bavi i kroz ulogu relativno neprimetnog brata odstatira sebe dok nam kroz Margheritu prikazuje kako je njemu zapravo bilo.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment