Festivalski filmovi kakve mrzim
Muke kolumbijskih berača trske. Ako ste gledali onaj solidni Tanovićev film o mukama supruge berača željeza, onda vam je raspon nemila do nedraga poznat.
U debitantskom ostvarenju Cesara Augusta Acevade pratimo život na jednoj farmici (oni je zovu tako, ne znam zašto) okruženoj poljima trske. Pater familias, koji je bio u dobrovoljnom egzilu, vraća se zato što mu je sin bolestan. I dok ga snaja i unuk dočekuju kao dragocenu ispomoć, njegova supruga i dalje je besna na njega što ih je napustio. Sin, Herardo, mahom leži u klaustrofobičnoj spavaćoj sobi, jer zbog "bolesti u plućima" ne sme da se izlaže prašini i pepelu koji neprekidno leti naokolo. Čim se prvi put nakašljao, jasno je da umire. I da će umreti. I da to nije nikakav spojler.
Acevadin film preplitanje je prizora napornog rada berače trske (snaja i baba su tu aktivne) sa kliešiziranim scenama eksploatacije od strane nevidljivih industrijskih šefova. Film je nešto autentičniji kada radnice dođu kući i kada pratimo intimnu melodramu ukućana. Siromaštvo, bezizlaznost, poneki dečiji zmaj kao poklon, san o konju (koga jednom imaše) kao nostalgična seta za farmom i životom kojih evidentno više nema. U nekim momentima, naročito u drugom delu filma, počeće da se kristališe da se ovaj film (i njegove senke) ozbiljnije tiču odnosa oca i majke, tj deobi krivice oko toga ko je kriv što je sin bolestan tj zašto se mnogo ranije nije odselio zajedno sa porodicom u zdravije krajeve.
Majka koja na kraju filma ostaje, opustošena i sama, kao farma, kao zemlja oko nje, kao Kolumbija pred industralizacijom, u isto vreme demonstrira i nemoć da se otrgne starim načinima života, ali i prihvatanjem krivice i samim tim samokažnjavanjem ostajanjem u tom paklu. To je lepo i plemenito od nje, ali Cevadin film, u svim svojim statičnim kadrovima/scenama i tromom ritmu, deluje kalkulantski poetično, kalkulantski angažovano i kalkulantski emocionalno. Što je prava šteta, jer šaka naturščika koje je muški izmuzao za svoj film vredi koliko pola srpskih glumaca (naročito mi je teško palo iživljavanje na unuku u mučnim scenama).
Pogledajte u avionu.
Koji se ruši.
SELEKTAH: 3minus/ 10
Muke kolumbijskih berača trske. Ako ste gledali onaj solidni Tanovićev film o mukama supruge berača željeza, onda vam je raspon nemila do nedraga poznat.
U debitantskom ostvarenju Cesara Augusta Acevade pratimo život na jednoj farmici (oni je zovu tako, ne znam zašto) okruženoj poljima trske. Pater familias, koji je bio u dobrovoljnom egzilu, vraća se zato što mu je sin bolestan. I dok ga snaja i unuk dočekuju kao dragocenu ispomoć, njegova supruga i dalje je besna na njega što ih je napustio. Sin, Herardo, mahom leži u klaustrofobičnoj spavaćoj sobi, jer zbog "bolesti u plućima" ne sme da se izlaže prašini i pepelu koji neprekidno leti naokolo. Čim se prvi put nakašljao, jasno je da umire. I da će umreti. I da to nije nikakav spojler.
Acevadin film preplitanje je prizora napornog rada berače trske (snaja i baba su tu aktivne) sa kliešiziranim scenama eksploatacije od strane nevidljivih industrijskih šefova. Film je nešto autentičniji kada radnice dođu kući i kada pratimo intimnu melodramu ukućana. Siromaštvo, bezizlaznost, poneki dečiji zmaj kao poklon, san o konju (koga jednom imaše) kao nostalgična seta za farmom i životom kojih evidentno više nema. U nekim momentima, naročito u drugom delu filma, počeće da se kristališe da se ovaj film (i njegove senke) ozbiljnije tiču odnosa oca i majke, tj deobi krivice oko toga ko je kriv što je sin bolestan tj zašto se mnogo ranije nije odselio zajedno sa porodicom u zdravije krajeve.
Majka koja na kraju filma ostaje, opustošena i sama, kao farma, kao zemlja oko nje, kao Kolumbija pred industralizacijom, u isto vreme demonstrira i nemoć da se otrgne starim načinima života, ali i prihvatanjem krivice i samim tim samokažnjavanjem ostajanjem u tom paklu. To je lepo i plemenito od nje, ali Cevadin film, u svim svojim statičnim kadrovima/scenama i tromom ritmu, deluje kalkulantski poetično, kalkulantski angažovano i kalkulantski emocionalno. Što je prava šteta, jer šaka naturščika koje je muški izmuzao za svoj film vredi koliko pola srpskih glumaca (naročito mi je teško palo iživljavanje na unuku u mučnim scenama).
Pogledajte u avionu.
Koji se ruši.
SELEKTAH: 3minus/ 10
No comments:
Post a Comment