ARAFAT - Zakuni se (Bassivity)

Ovo je naručena recenzija. Naručio maare za sebe i društvo.

Ako na MMG čitate o hip hopu, pa i o ovom albumu (moje tekstove, moram da napomenem, pošto je i maare napisao nekoliko najčitanijih ikada), vas onda hip hop baš i ne zanima najviše na svetu. Tj imate razumevanja i za Marčela.
maare mi je poslao link za ovaj album i rekao (citiram): "matori, imam jedan lp za tebe koji jedino ti možeš da recenziraš u srbiji".
I dalje ne znam da li me i koliko zajebava (raspitao sam se bez većih saznanja) ili, iz nekog razloga, misli to što je rekao.
Nakon što sam preslušao album, više puta, i dalje ne znam koje je od ta dva i zašto.

Ali, to vam je što vam je.

Na Arafatovu Bassivity stranicu hebeni Bitdefender neće da me pusti. Na njegovoj Facebook stranici piše da mu je "hometown" Podgorica, a na drugom mestu čitam da je u pitanju "karaburmski MC". Nije isključivo da je i jedno i drugo tačno. Radim na tome da saznam istinu.

Na Facebooku sam saznao da je Zakuni se debi album koji se pojavljuje dve godine nakon mikstejpa Cvet, papir, makaze (blejm maare što ne znam za njega.,.). Od pobrojanih bitmejkera ne znam ni jednoga, a među gostima prepoznajem samo Marlona Brutala i Struku. Kažem vam, ovaj prikaz je za vas koji znate još manje od mene o hip hopu.
A da li je i Arafatov album?

Arafat je reper, ali album nije hip hop. Nije samo hip hop. I tek na momente je više od hip hopa.
Što se tema koje okupiraju autora tiče, usuđujem se da kažem da se radi o "standardnim srpskim"- od disovanja onih koji se prave pametni, preko auto-reflektivnih rima o sebi i našem društvu do besno ogorčenih poziva da neko nešto uradi ("ljudi najbrže trče ka sreći kad beže od Srbije", iz Kako bude biće). Svojim žanrovskim šarenilom, pak, Zakuni se ukazuje na različitije afinitete autora, potrebe sredine kojoj se obraća ili je, prosto, posledica (pre)dugog nastajanja unutar koga su se razvijale različite ideje. Drugim rečima, to znači da neke stvari upadljivo iskaču- Amazon, svojom Pharrellovskom apstraktnom matricom (možda najjača ovde), Još, retro-tehno-haus ritmom koji seća na slavne dane "Industrije", Omladina voli rejvove, svojim ironičnim (?) turbo-rejv fazonom, a izdvojio bih i naslovnu temu, koja je četvrta tema u bloku koji okupira srce albuma. Ona ima mračnu matricu koja ide po tankoj liniji koja razdvaja Buriala od vičhausa i prava je šteta što album više nije obitavao u ovoj blago nadrealnoj zoni, unutar koje Arafat funkcioniše kao utvara, ali naše jave.

Kod Arafata je dobro, uprkos toj nezanemarljivoj žanrovskoj "nečistoti", što uspeva da sačuva svoj stil i svoj pristup stvarima, bez mnogo povlađivanja niskim strastima ili publici sa farme. Pa, tako i "najzajebantskija", Omladina voli rejvove, ispravno konstatuje da su ovih dana u Srbijici i roditelji i deca im u sličnoj vrsti indukovanog transa, ovi prvi uz pomoć legalne farmacije, ovi drugi uz pomoć alternativne medicine. I ta stvar je hit. Koliko je i ona Rackovićeva stvar sa Nastićem bila.

Nepomenute pesme me, mahom, ostavljaju ravnodušnim. Ne delim njegovu sentimentalnost prema slikama koje ukrštaju Srbiju i Kolumbiju, ili zvuče kao neki recidiv nostalgije kakva je krasila samomitologizaciju srpskih repera u devedesetim (gde je Srbija služila samo kao povod za daleko kreativnija poređenja sa egzotičnijim krimi lokacijama). A nisam siguran ni da Zakuni se, čak i unutar onog dela srpskog hip hopa koji je meni poznat, predstavlja bitno izdanje. Street fazon ovde stoji neautentičnije od momenata u kojima Arafat daje oduška svojim luđim, neortodoksnijim i psihodeličnijim nastupanjima. A oni su, nažalost, u manjini.

SELEKTAH: 6minus/ 10