10 February 2016

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: IRRATIONAL MAN

Po svim kriterijumima ovo je loš Woody Allenov, ali Woody Allenov, film


Irrational Man je očekivana žrtva Woody Allenovog predsmrtnog tempa koji ne ostavlja mnogo vremena za bavljenje scenarijem, promišljanje i testiranje kasta i konačno samo snimanje filma.

Kao i većina njegovih poslednjih filmova i ovaj ima moralno nepodobnu tezu koju potom razvija u komičnu dramu i ostavlja nas sa jednim od mogućih ishoda. Ovaj put, Allen se bavi pitanjem da li je moralno lišiti svet loše osobe nelegalnim putem ako je to u interesu dobra, i boljitka sveta.
Tim pitanjem bavi se slekerski depresivni profesor filozofije Abe (Joaquin Phoenix) koji sasvim slučajno postaje moralni sudija, a potom i "izvršitelj", što u njegov posustali i impotentni svet donosi novi entuzijazam i seksualnu energiju.
Kao i obično, Allen, opoziciju njegovim delanjima pravi u njegovom emocionalnom izboru, studentkinji Jill (Emma Stone) koja zagovara poštovanje pravila i oštru visokomoralnu politiku. Pored njih dvoje, tu je i Abeova koleginica Rita (Parker Posey) da pravi ljubavni trougao i dosta trapavo potpomaže otkrivanje Abeove krivice.

Allenov film nije zabavan. Tačnije, izvesna formulaičnost u njegovom pravljenju ovde je još više otkrila koliko su zapostavljeni sami junaci, a potom i koliko je film žrtva lošeg kastinga, pre svega u Phoenixu, a potom i u Emmi Stone, koja, uprkos solidnom Hepburnovskom/screwball potencijalu ne uspeva da se nametne kao "Allenov(sk)a heroina". Irrational Man, zatim, kako odmiče, sve ozbiljnije pokazuje da nema nikakav, a nekmoli, dobar "treći čin", pa čitava stvar završava u dosta lošem i nepripremljenom Abeovom potezu, koji, potom, dovodi čitavu (moralnu) konstrukciju filma u pitanje. Jer više nije jasno da li je Abe psihopata, da li je Abe precenio svoje moralne mogućnosti, da li Allen želi da nam pokaže da jedan "podoban" zločin uvek vodi u "nepodoban", ili je uspehu čitave stvari zasmetala jedna razmažena i tvrdoglava studentkinja, koja bi u želji za "savršenim moralnim svetom" prijavila nacistima Anu Frank, jer laganje nije dozvoljeno (što je filozofska teza koja se spominje na početku filma i potom služi kao obrtni momenat celog filma).

Phoenix uopšte ne ume da pronađe allenovski štimung i glumi polu-psihodelično kao da je kod P.T. Andersona, dok Emma ne širi nikakve emocije i deluje potpuno neuverljivo, prvo kao zaljubljena, a potom kao razočarana studentkinja.

Nisam siguran ni da se sve do kraja filma iskristalisalo šta je Allena zanimalo u čitavoj priči. Kao niti koju opciju on (kao) zagovara. Kako je (opet) stvar (moralno) razrešila slučajnost, katarza je izostala u još u većoj meri nego u Match Pointu, koji se na sličan način zaigrao sa "ispravnošću" donesenih odluka.

Bolje propustite.

SELEKTAH: 3plus/ 10

No comments:

Post a Comment