Po svim kriterijumima ovo je loš Woody Allenov, ali Woody Allenov, film
Irrational Man je očekivana žrtva Woody Allenovog predsmrtnog tempa koji ne ostavlja mnogo vremena za bavljenje scenarijem, promišljanje i testiranje kasta i konačno samo snimanje filma.
Kao i većina njegovih poslednjih filmova i ovaj ima moralno nepodobnu tezu koju potom razvija u komičnu dramu i ostavlja nas sa jednim od mogućih ishoda. Ovaj put, Allen se bavi pitanjem da li je moralno lišiti svet loše osobe nelegalnim putem ako je to u interesu dobra, i boljitka sveta.
Tim pitanjem bavi se slekerski depresivni profesor filozofije Abe (Joaquin Phoenix) koji sasvim slučajno postaje moralni sudija, a potom i "izvršitelj", što u njegov posustali i impotentni svet donosi novi entuzijazam i seksualnu energiju.
Kao i obično, Allen, opoziciju njegovim delanjima pravi u njegovom emocionalnom izboru, studentkinji Jill (Emma Stone) koja zagovara poštovanje pravila i oštru visokomoralnu politiku. Pored njih dvoje, tu je i Abeova koleginica Rita (Parker Posey) da pravi ljubavni trougao i dosta trapavo potpomaže otkrivanje Abeove krivice.
Allenov film nije zabavan. Tačnije, izvesna formulaičnost u njegovom pravljenju ovde je još više otkrila koliko su zapostavljeni sami junaci, a potom i koliko je film žrtva lošeg kastinga, pre svega u Phoenixu, a potom i u Emmi Stone, koja, uprkos solidnom Hepburnovskom/screwball potencijalu ne uspeva da se nametne kao "Allenov(sk)a heroina". Irrational Man, zatim, kako odmiče, sve ozbiljnije pokazuje da nema nikakav, a nekmoli, dobar "treći čin", pa čitava stvar završava u dosta lošem i nepripremljenom Abeovom potezu, koji, potom, dovodi čitavu (moralnu) konstrukciju filma u pitanje. Jer više nije jasno da li je Abe psihopata, da li je Abe precenio svoje moralne mogućnosti, da li Allen želi da nam pokaže da jedan "podoban" zločin uvek vodi u "nepodoban", ili je uspehu čitave stvari zasmetala jedna razmažena i tvrdoglava studentkinja, koja bi u želji za "savršenim moralnim svetom" prijavila nacistima Anu Frank, jer laganje nije dozvoljeno (što je filozofska teza koja se spominje na početku filma i potom služi kao obrtni momenat celog filma).
Phoenix uopšte ne ume da pronađe allenovski štimung i glumi polu-psihodelično kao da je kod P.T. Andersona, dok Emma ne širi nikakve emocije i deluje potpuno neuverljivo, prvo kao zaljubljena, a potom kao razočarana studentkinja.
Nisam siguran ni da se sve do kraja filma iskristalisalo šta je Allena zanimalo u čitavoj priči. Kao niti koju opciju on (kao) zagovara. Kako je (opet) stvar (moralno) razrešila slučajnost, katarza je izostala u još u većoj meri nego u Match Pointu, koji se na sličan način zaigrao sa "ispravnošću" donesenih odluka.
Bolje propustite.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Irrational Man je očekivana žrtva Woody Allenovog predsmrtnog tempa koji ne ostavlja mnogo vremena za bavljenje scenarijem, promišljanje i testiranje kasta i konačno samo snimanje filma.
Kao i većina njegovih poslednjih filmova i ovaj ima moralno nepodobnu tezu koju potom razvija u komičnu dramu i ostavlja nas sa jednim od mogućih ishoda. Ovaj put, Allen se bavi pitanjem da li je moralno lišiti svet loše osobe nelegalnim putem ako je to u interesu dobra, i boljitka sveta.
Tim pitanjem bavi se slekerski depresivni profesor filozofije Abe (Joaquin Phoenix) koji sasvim slučajno postaje moralni sudija, a potom i "izvršitelj", što u njegov posustali i impotentni svet donosi novi entuzijazam i seksualnu energiju.
Kao i obično, Allen, opoziciju njegovim delanjima pravi u njegovom emocionalnom izboru, studentkinji Jill (Emma Stone) koja zagovara poštovanje pravila i oštru visokomoralnu politiku. Pored njih dvoje, tu je i Abeova koleginica Rita (Parker Posey) da pravi ljubavni trougao i dosta trapavo potpomaže otkrivanje Abeove krivice.
Allenov film nije zabavan. Tačnije, izvesna formulaičnost u njegovom pravljenju ovde je još više otkrila koliko su zapostavljeni sami junaci, a potom i koliko je film žrtva lošeg kastinga, pre svega u Phoenixu, a potom i u Emmi Stone, koja, uprkos solidnom Hepburnovskom/screwball potencijalu ne uspeva da se nametne kao "Allenov(sk)a heroina". Irrational Man, zatim, kako odmiče, sve ozbiljnije pokazuje da nema nikakav, a nekmoli, dobar "treći čin", pa čitava stvar završava u dosta lošem i nepripremljenom Abeovom potezu, koji, potom, dovodi čitavu (moralnu) konstrukciju filma u pitanje. Jer više nije jasno da li je Abe psihopata, da li je Abe precenio svoje moralne mogućnosti, da li Allen želi da nam pokaže da jedan "podoban" zločin uvek vodi u "nepodoban", ili je uspehu čitave stvari zasmetala jedna razmažena i tvrdoglava studentkinja, koja bi u želji za "savršenim moralnim svetom" prijavila nacistima Anu Frank, jer laganje nije dozvoljeno (što je filozofska teza koja se spominje na početku filma i potom služi kao obrtni momenat celog filma).
Phoenix uopšte ne ume da pronađe allenovski štimung i glumi polu-psihodelično kao da je kod P.T. Andersona, dok Emma ne širi nikakve emocije i deluje potpuno neuverljivo, prvo kao zaljubljena, a potom kao razočarana studentkinja.
Nisam siguran ni da se sve do kraja filma iskristalisalo šta je Allena zanimalo u čitavoj priči. Kao niti koju opciju on (kao) zagovara. Kako je (opet) stvar (moralno) razrešila slučajnost, katarza je izostala u još u većoj meri nego u Match Pointu, koji se na sličan način zaigrao sa "ispravnošću" donesenih odluka.
Bolje propustite.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment