Svirepo je da se ovako nešto dešava u XXI veku i to u zemlji koja ima pretenzije da se naziva "evropskom"
Ne znam kako bi Evropa trebalo da postupi i ponaša se. S jedne strane, ja je doživljavam kao bastion ljudskih sloboda. E, sad, ako se te slobode nameću (pridošlicama), da li su to onda slobode ili neslobode? I da li Evropa demonstrira veću liberalnost ako prihvata tuđe običaje i navike, nego ako ih menja?
I šta da radimo ako ti običaji uključuju dogovorene brakove, sa polu-maloletnim devojkama (zovimo ih "devojčice" da bolje osetite o čemu se radi), kojima su i pre toga kastrirane (lepa i slikovita reč) slobode u kojima uživaju njihove vršnjakinje širom Evrope. Srećom, ne govorim o klitorisu, nego o televiziji, muzici, telefonu, kratkoj i šarenoj odeći, druženju sa dečacima itd...
I šta da radimo ako je zemlja u kojoj se sve to dešava, nama (geografski) bliska i sekularna Turska?
Ovaj film se, srećom, ne bavi tim pitanjima.
Njegov angažman na problematizovanju ženskih sloboda (ovde na primeru jedne severnoturske naseobine na obali Crnog mora) je nesporan, zamalo "endžioovski", ali i dalje u granicama poštovanja integriteta priče.
Pet sestara, tinejdžerki (uzrasta od 12 do 16 godina, po mojoj slobodnoj proceni), završava školu. Leto buja svuda oko njih. Zajedno sa dečacima iz odelenja odlaze do mora i tu se zajedno kupaju. Svi obučeni.
To se ne dopadne jednoj komšinici. Koja nosi odeću "tužnih boja". I to postane povod da baka i stric sa kojima žive (roditelji su im nastradali, ne saznamo kako) počnu sa setom dnevnih mora koje će ove nestašne devojčice ("koje su stavljale svoje prepone oko vratova dečaka", dok su im jašile na ramenima u moru, dodajem ja) sačuvati da "nedotaknute" dočekaju svoje ugovorene muževe.
U svom debitantskom ostvarenju, Deniz Gamze Erguven, kontrira skoro perverzno dočarane igre i nestašluke devojčica (koje će sigurno napaliti pedofile u publici) sa surovom rutinom spremanja devojaka za bračne obaveze. Ime filma, možda previše banalno, ali sa dosta divljenja, naslućuje kakve napore društvo čini da bi ih pripitomilo.
Sve devojčice su poput vila, živog duha, mašte, vesele i plemenite. Strogi običaji imaju samo jednu nameru- da zatru šta se može od toga, a ostalo stave pod kontrolu. Negde smo Žozefina i ja našli da je film inspirisan Sofijinim Virgin Suicides, ali koliko se sećam tamo su devojčice stradale od slične vrste (religiozne) opresije kombinovane sa apstraktnim "first world" problemima. U tom kontekstu, Denizin film deluje kao vrlo ciničan i opor komentar Sofijinog, iako oba stoje u odbrani sličnog problema.
Mustang je, uprkos temi, veoma lep, i na momente komičan film. Iako se sve odigrava na obali mora, mi smo neprekidno zatočeni u kuću koja sa svakim narednim nestašlukom devojčica postaje sve više kao zatvor, ali devojčice se neprekidno trude da svojim duhom i postupcima to prevaziđu. Naročito je emocionalna i potresna druga polovina filma u kojoj "banda" počinje da se cepa i mi postajemo svesni dubokih ožiljaka koje neprirodni običaji ostavljaju na devojčice. Deniz je mogla da da još malo prostora poeziji, i da nas pusti dublje u njihovu intimu, pre nego što su se mustanzi oteli svakoj kontroli...
Možda će vama kraj filma izgledati kao da odgovara na gore postavljena pitanja, ali ja imam još jedno za vas- a šta su drugo devojčice mogle da urade?
SELEKTAH: 8plus/ 10
Ne znam kako bi Evropa trebalo da postupi i ponaša se. S jedne strane, ja je doživljavam kao bastion ljudskih sloboda. E, sad, ako se te slobode nameću (pridošlicama), da li su to onda slobode ili neslobode? I da li Evropa demonstrira veću liberalnost ako prihvata tuđe običaje i navike, nego ako ih menja?
I šta da radimo ako ti običaji uključuju dogovorene brakove, sa polu-maloletnim devojkama (zovimo ih "devojčice" da bolje osetite o čemu se radi), kojima su i pre toga kastrirane (lepa i slikovita reč) slobode u kojima uživaju njihove vršnjakinje širom Evrope. Srećom, ne govorim o klitorisu, nego o televiziji, muzici, telefonu, kratkoj i šarenoj odeći, druženju sa dečacima itd...
I šta da radimo ako je zemlja u kojoj se sve to dešava, nama (geografski) bliska i sekularna Turska?
Ovaj film se, srećom, ne bavi tim pitanjima.
Njegov angažman na problematizovanju ženskih sloboda (ovde na primeru jedne severnoturske naseobine na obali Crnog mora) je nesporan, zamalo "endžioovski", ali i dalje u granicama poštovanja integriteta priče.
Pet sestara, tinejdžerki (uzrasta od 12 do 16 godina, po mojoj slobodnoj proceni), završava školu. Leto buja svuda oko njih. Zajedno sa dečacima iz odelenja odlaze do mora i tu se zajedno kupaju. Svi obučeni.
To se ne dopadne jednoj komšinici. Koja nosi odeću "tužnih boja". I to postane povod da baka i stric sa kojima žive (roditelji su im nastradali, ne saznamo kako) počnu sa setom dnevnih mora koje će ove nestašne devojčice ("koje su stavljale svoje prepone oko vratova dečaka", dok su im jašile na ramenima u moru, dodajem ja) sačuvati da "nedotaknute" dočekaju svoje ugovorene muževe.
U svom debitantskom ostvarenju, Deniz Gamze Erguven, kontrira skoro perverzno dočarane igre i nestašluke devojčica (koje će sigurno napaliti pedofile u publici) sa surovom rutinom spremanja devojaka za bračne obaveze. Ime filma, možda previše banalno, ali sa dosta divljenja, naslućuje kakve napore društvo čini da bi ih pripitomilo.
Sve devojčice su poput vila, živog duha, mašte, vesele i plemenite. Strogi običaji imaju samo jednu nameru- da zatru šta se može od toga, a ostalo stave pod kontrolu. Negde smo Žozefina i ja našli da je film inspirisan Sofijinim Virgin Suicides, ali koliko se sećam tamo su devojčice stradale od slične vrste (religiozne) opresije kombinovane sa apstraktnim "first world" problemima. U tom kontekstu, Denizin film deluje kao vrlo ciničan i opor komentar Sofijinog, iako oba stoje u odbrani sličnog problema.
Mustang je, uprkos temi, veoma lep, i na momente komičan film. Iako se sve odigrava na obali mora, mi smo neprekidno zatočeni u kuću koja sa svakim narednim nestašlukom devojčica postaje sve više kao zatvor, ali devojčice se neprekidno trude da svojim duhom i postupcima to prevaziđu. Naročito je emocionalna i potresna druga polovina filma u kojoj "banda" počinje da se cepa i mi postajemo svesni dubokih ožiljaka koje neprirodni običaji ostavljaju na devojčice. Deniz je mogla da da još malo prostora poeziji, i da nas pusti dublje u njihovu intimu, pre nego što su se mustanzi oteli svakoj kontroli...
Možda će vama kraj filma izgledati kao da odgovara na gore postavljena pitanja, ali ja imam još jedno za vas- a šta su drugo devojčice mogle da urade?
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment