Šta je bitno kada više ništa nije bitno?
Debitant Laszlo Nemes osmislio je radikalan rediteljski koncept, onda ga je zajahao i uspeo je da ostane u sedlu koliko god se ovaj ritao i pokušavao da mu se otme.
Samo zbog toga ovo je film koji morate da pogledate.
A ima i drugih stvari.
Film počinje slično kao što i završava. Na nekakvom smo šumskom proplanku iz koga izranja junak našeg filma- jevrejski logoraš Šaul. Nemes ga od tog trenutka ne napušta sve do pred kraj filma. Kad kažem ne napušta, mislim bukvalno, kamera je uvek na korak iza Šaula i skoro uvek hvata njegovu "bistu".
Šaul je deo logorskog "nebeskog odreda" (živopisanog u drami Đorđa Lebovića u nas) tj grupe logoraša koja hendluje ostale logoraše dok neminovno ne dođe i njihov trenutak da budu hendlovani. Ovi ljudi za razliku od ostalih logoraša koji smrt vide samo jednom istu gledaju nekoliko puta dnevno, svakog od poslednjih dana svog života. I najstrašnije od svega- bore se za takve dane života po svaku cenu.
Od trenutka kada Šaul izađe pred nas, mi smo neprekidno, kao što rekoh, u stopu za njim. Nemesov film pokriva nekih 10-15 sati logorskog života u kontinuitetu tj Šaulovih logorskih aktivnosti. Šaul dočekuje logoraše u sobi za presvlačanje, pomaže im u skidanju, usmerava ih na "tuširanje", a potom izbacuje leševe iz gasne komore i riba ostatke krvi i izmeta koji ostaju iza njih. Između tog prelaza života u smrti, sa ostalim logorašima sluša dreku, molitve i udaranje logoraša koji ubrzano naslućuju šta ih čeka.
Ono što je najverovatnije u tom procesu je Nemesov "ruski pristup". Stotine glumaca, statista, scenografije, rekvizite angažovano je da maestralno dočara surove trenutke, ali mi ih hvatamo samo okolo Šaula, preko njegovog ramena, ispred ili iza njega, više naslućujemo, nego što vidimo. I Nemes nam ni ne da da sve to gledamo više i duže nego što Šaul "obraća pažnju" na to. Šaul je merilo koliko ćemo se i na čemu zadržati.
A svet koji je Nemes napravio tj naslutio oko Šaula je neverovatan. Nagledao sam se logoraških filmova, ali nigde oni nisu preneli svoj pakleni zanos i neminovnost kao ovde.
Pored pakla, Nemes nas upoznaje i sa paklom u ljudima. "Odredaši" između sebe trguju prokrijumčarenim nakitom koji nisu predali Nemcima i njime kupuju usluge i kuju planove za bekstvo i diverzije . Ta njihova svakodnevica intimnija je strana Šaulove priče i Nemesovog pristupa.
Sama radnja filma vrti se oko Šaulovih očajničkih pokušaja da među logorašima i "odredašima" nađe rabina koji bi mu pomogao da sahrani dečaka za koga tvrdi/ veruje da je njegov sin. Dečaka čije je telo ukrao iz laboratorije nacističkog doktora. Dečaka koji je jedini preživeo "tuširanje" i umro tek kada ga je nemački oficir ručno prigušio.
Taj dečak je možda njegov sin.
Možda je Šaulu potrebno da to bude njegov sin.
Možda je Šaulu potrebno da neko u tom paklu bude sahranjen, a ne spaljen.
Taj dečak je možda anđeo smrti.
Najslabija tačka ovog filma (ili ne) jeste glavni glumac, Geza Rohrig, koji igra Šaula, a izgleda kao da ste pomešali Bekima Fehmijua i Frankenštajna ili Lurcha iz Addams Family. Razumem da je Nemes tražio da glumac ne reaguje ne strahote, da bude toliko srođen sa njima da na licu ima samo neku vrstu kamene maske, ali Rohrig previše deluje kao da i inače ima taj izraz lica. Tj ostavlja utisak da je Šaul i pre nego što je stigao u logor bio teško-uzbudljiva flegma, "od malo reči". Ovaj poslednji utisak znatno kvari potencijal koji bi imao naš sigurniji utisak da je Šaul postao "živi mrtvac", neko koga je dečak vaskrsao iz kolotečine.
Kraj je lep. Iako ne previše veseo.
Ali, da ponovim, hrabrost, koinzistentnost i snaga sa kojom se Nemes uhvatio sa materijalom "o kome je već toliko rečeno" mora biti razlog da ovo obavezno odgledate.
Sumrak srca će već sam uslediti.
SELEKTAH: 9/ 10
Debitant Laszlo Nemes osmislio je radikalan rediteljski koncept, onda ga je zajahao i uspeo je da ostane u sedlu koliko god se ovaj ritao i pokušavao da mu se otme.
Samo zbog toga ovo je film koji morate da pogledate.
A ima i drugih stvari.
Film počinje slično kao što i završava. Na nekakvom smo šumskom proplanku iz koga izranja junak našeg filma- jevrejski logoraš Šaul. Nemes ga od tog trenutka ne napušta sve do pred kraj filma. Kad kažem ne napušta, mislim bukvalno, kamera je uvek na korak iza Šaula i skoro uvek hvata njegovu "bistu".
Šaul je deo logorskog "nebeskog odreda" (živopisanog u drami Đorđa Lebovića u nas) tj grupe logoraša koja hendluje ostale logoraše dok neminovno ne dođe i njihov trenutak da budu hendlovani. Ovi ljudi za razliku od ostalih logoraša koji smrt vide samo jednom istu gledaju nekoliko puta dnevno, svakog od poslednjih dana svog života. I najstrašnije od svega- bore se za takve dane života po svaku cenu.
Od trenutka kada Šaul izađe pred nas, mi smo neprekidno, kao što rekoh, u stopu za njim. Nemesov film pokriva nekih 10-15 sati logorskog života u kontinuitetu tj Šaulovih logorskih aktivnosti. Šaul dočekuje logoraše u sobi za presvlačanje, pomaže im u skidanju, usmerava ih na "tuširanje", a potom izbacuje leševe iz gasne komore i riba ostatke krvi i izmeta koji ostaju iza njih. Između tog prelaza života u smrti, sa ostalim logorašima sluša dreku, molitve i udaranje logoraša koji ubrzano naslućuju šta ih čeka.
Ono što je najverovatnije u tom procesu je Nemesov "ruski pristup". Stotine glumaca, statista, scenografije, rekvizite angažovano je da maestralno dočara surove trenutke, ali mi ih hvatamo samo okolo Šaula, preko njegovog ramena, ispred ili iza njega, više naslućujemo, nego što vidimo. I Nemes nam ni ne da da sve to gledamo više i duže nego što Šaul "obraća pažnju" na to. Šaul je merilo koliko ćemo se i na čemu zadržati.
A svet koji je Nemes napravio tj naslutio oko Šaula je neverovatan. Nagledao sam se logoraških filmova, ali nigde oni nisu preneli svoj pakleni zanos i neminovnost kao ovde.
Pored pakla, Nemes nas upoznaje i sa paklom u ljudima. "Odredaši" između sebe trguju prokrijumčarenim nakitom koji nisu predali Nemcima i njime kupuju usluge i kuju planove za bekstvo i diverzije . Ta njihova svakodnevica intimnija je strana Šaulove priče i Nemesovog pristupa.
Sama radnja filma vrti se oko Šaulovih očajničkih pokušaja da među logorašima i "odredašima" nađe rabina koji bi mu pomogao da sahrani dečaka za koga tvrdi/ veruje da je njegov sin. Dečaka čije je telo ukrao iz laboratorije nacističkog doktora. Dečaka koji je jedini preživeo "tuširanje" i umro tek kada ga je nemački oficir ručno prigušio.
Taj dečak je možda njegov sin.
Možda je Šaulu potrebno da to bude njegov sin.
Možda je Šaulu potrebno da neko u tom paklu bude sahranjen, a ne spaljen.
Taj dečak je možda anđeo smrti.
Najslabija tačka ovog filma (ili ne) jeste glavni glumac, Geza Rohrig, koji igra Šaula, a izgleda kao da ste pomešali Bekima Fehmijua i Frankenštajna ili Lurcha iz Addams Family. Razumem da je Nemes tražio da glumac ne reaguje ne strahote, da bude toliko srođen sa njima da na licu ima samo neku vrstu kamene maske, ali Rohrig previše deluje kao da i inače ima taj izraz lica. Tj ostavlja utisak da je Šaul i pre nego što je stigao u logor bio teško-uzbudljiva flegma, "od malo reči". Ovaj poslednji utisak znatno kvari potencijal koji bi imao naš sigurniji utisak da je Šaul postao "živi mrtvac", neko koga je dečak vaskrsao iz kolotečine.
Kraj je lep. Iako ne previše veseo.
Ali, da ponovim, hrabrost, koinzistentnost i snaga sa kojom se Nemes uhvatio sa materijalom "o kome je već toliko rečeno" mora biti razlog da ovo obavezno odgledate.
Sumrak srca će već sam uslediti.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment