Jedan film koji mladi srpski reditelji moraju da pogledaju, jer, kako reče Novak Đoković, "verujte u svoje snove, možda se ostvare"
To da je ovaj film, glumca i reditelja, Sebastiana Schippera, snimljen u jednom kadru (ili, barem, tako izgleda) je najmanje bitno. Ova vrsta ekstremnih zahvata često karakteriše nove nemačke filmove i u tom smislu ovaj film dosta toga nastavlja i duguje Lola rennt, Toma Tykwera. Nisam bio impresioniran time, a ne mislim ni da bi film nešto izgubio da je imao desetine sitnih rezova unutar istog vremenskog raspona. Pitanje je i da li bi ih gledalac primetio i to bi, po mom mišljenju, bio veći kompliment reditelju.
Kvalitet Victorie je u svemu drugom.
Mlada, dvadesetogodišnja Španjolka, Victoria, nakon večeri provedene u klabingu sprijatelji se u kasnim noćnim/ ranim jutarnjim satima sa četiri vesela vršnjaka, "prava Berlinca" (jedan izgleda kao Pakistanac, drugi kao Turčin, treći kao Srbin, a četvrti bi i mogao da bude Nemac), zaljubi se u jednog, a onda odluči da im pomogne u nečemu "što moraju da urade" za neke vrlo sumnjive tipove...
Prva polovina ovog filma je berlinska verzija Before Sunrise. Upoznajemo Victoriju, a potom se iz grupe izdvaja i Sonne, šarmantni, balkanoliki momak, i Schipper dosta vremena posvećuje građenju njihovog odnosa. Ono što Victoriji prija je (ono što prija i svakoj ženi, ispravite me ako grešim) što Sonne ne laže, ne folira se i mahom je neodoljivo iskren. Scena u kojoj Victoria virtuozno odsvira Listov Memphisto Waltz otvara nam njen svet i snažno ih vezuje, deluje, jer su im mladosti slično izranjavane.
U drugom delu filma, koji počinje ubrzo nakon scene sa klavirom, počinje Bonnie-Clydeovska akcija puna simpatičnih i crnohumornih (realističkih) detalja, kojom se produbljuje njihov odnos, ali šire plasira i sliku jedne generacije čiji emocionalni i svaki drugi avanturizam daleko premašuje njihove kapacitete. U isto vreme, ovaj drugi deo filma, pametno i ne toliko očigledno, prebacuje našu pažnju na Victoriju i prikazuje nam promenu kroz koju ona prolazi i/ili nam na površinu izvlači "pravu Victoriju", onu koja je bila u stanju da 12 godina za redom vežba klavir sedam sati dnevno, i na kraju ne bude primljena na konzervatorijum. Ja zagovaram ovu drugu opciju. Jer ovo je film o njoj.
Ono što mi se nije nimalo dopalo je kraj filma tj neznanje gde film treba da završi. Sve do trenutka kada se radnja vrati u klub iz koga je potekla, ja sam bio oduševljen. Pre svega time koliko je Schipper uspeo da napravi frišak osvrt na "novo talasovsku" postavku "cure i bande" i da je nekako učini relevantnom i uverljivom za generaciju kojom se bavi. Neka vrsta pametno dočarane iracionalnosti provejava ovim filmom, i u nekom trenutku postane ljubav. U prvom delu, verujem da smo svi mi brinuli šta će četiri momka da urade naivnoj devojci, jer su nas na to navikli "moderni filmovi". "Novi talas" je bio romantičan na anti-romantične načine. I Victoria je uspela to da oživi.
Ne znam čemu je bila potrebna dobra i hiper-realistička policijska jurnjava, somnabulni segment sa otimanjem deteta (beba koje spava na terasi, neprobuđena pucnjavom i roditelji koji nisu pojurili da je sa te terase sklone od rikošeta?!!) i sve što je usledilo ponovo. Sve što sam tu saznao o Victoriji, znao sam i pre toga. Želeo sam da njihova akcija uspe, bez posledica. Radovao me je adrenalin koji ih je obuzeo. Možda samo neka naznaka "kazne" koja sledi.
Schipper je nepotrebno i neuverljivo survao svoj film u melodramu, donekle i psihopatizujući svoju junakinju, i to nakon što ju je učinio živom i ranjivom. Sasvim nepotrebno. Eventualnim moralisanjem koje kraj priziva ne bih se bavio, jer taj put dovodi smislenost čitave priče, dok onaj jedan, neprekinuti kadar, koji nas je učinio "nedobrovoljnim svedocima" predstavlja omču oko našeg vrata koja nas tera na opredeljivanje prema njihovim postupcima.
SELEKTAH: 7minus/ 10
To da je ovaj film, glumca i reditelja, Sebastiana Schippera, snimljen u jednom kadru (ili, barem, tako izgleda) je najmanje bitno. Ova vrsta ekstremnih zahvata često karakteriše nove nemačke filmove i u tom smislu ovaj film dosta toga nastavlja i duguje Lola rennt, Toma Tykwera. Nisam bio impresioniran time, a ne mislim ni da bi film nešto izgubio da je imao desetine sitnih rezova unutar istog vremenskog raspona. Pitanje je i da li bi ih gledalac primetio i to bi, po mom mišljenju, bio veći kompliment reditelju.
Kvalitet Victorie je u svemu drugom.
Mlada, dvadesetogodišnja Španjolka, Victoria, nakon večeri provedene u klabingu sprijatelji se u kasnim noćnim/ ranim jutarnjim satima sa četiri vesela vršnjaka, "prava Berlinca" (jedan izgleda kao Pakistanac, drugi kao Turčin, treći kao Srbin, a četvrti bi i mogao da bude Nemac), zaljubi se u jednog, a onda odluči da im pomogne u nečemu "što moraju da urade" za neke vrlo sumnjive tipove...
Prva polovina ovog filma je berlinska verzija Before Sunrise. Upoznajemo Victoriju, a potom se iz grupe izdvaja i Sonne, šarmantni, balkanoliki momak, i Schipper dosta vremena posvećuje građenju njihovog odnosa. Ono što Victoriji prija je (ono što prija i svakoj ženi, ispravite me ako grešim) što Sonne ne laže, ne folira se i mahom je neodoljivo iskren. Scena u kojoj Victoria virtuozno odsvira Listov Memphisto Waltz otvara nam njen svet i snažno ih vezuje, deluje, jer su im mladosti slično izranjavane.
U drugom delu filma, koji počinje ubrzo nakon scene sa klavirom, počinje Bonnie-Clydeovska akcija puna simpatičnih i crnohumornih (realističkih) detalja, kojom se produbljuje njihov odnos, ali šire plasira i sliku jedne generacije čiji emocionalni i svaki drugi avanturizam daleko premašuje njihove kapacitete. U isto vreme, ovaj drugi deo filma, pametno i ne toliko očigledno, prebacuje našu pažnju na Victoriju i prikazuje nam promenu kroz koju ona prolazi i/ili nam na površinu izvlači "pravu Victoriju", onu koja je bila u stanju da 12 godina za redom vežba klavir sedam sati dnevno, i na kraju ne bude primljena na konzervatorijum. Ja zagovaram ovu drugu opciju. Jer ovo je film o njoj.
Ono što mi se nije nimalo dopalo je kraj filma tj neznanje gde film treba da završi. Sve do trenutka kada se radnja vrati u klub iz koga je potekla, ja sam bio oduševljen. Pre svega time koliko je Schipper uspeo da napravi frišak osvrt na "novo talasovsku" postavku "cure i bande" i da je nekako učini relevantnom i uverljivom za generaciju kojom se bavi. Neka vrsta pametno dočarane iracionalnosti provejava ovim filmom, i u nekom trenutku postane ljubav. U prvom delu, verujem da smo svi mi brinuli šta će četiri momka da urade naivnoj devojci, jer su nas na to navikli "moderni filmovi". "Novi talas" je bio romantičan na anti-romantične načine. I Victoria je uspela to da oživi.
Ne znam čemu je bila potrebna dobra i hiper-realistička policijska jurnjava, somnabulni segment sa otimanjem deteta (beba koje spava na terasi, neprobuđena pucnjavom i roditelji koji nisu pojurili da je sa te terase sklone od rikošeta?!!) i sve što je usledilo ponovo. Sve što sam tu saznao o Victoriji, znao sam i pre toga. Želeo sam da njihova akcija uspe, bez posledica. Radovao me je adrenalin koji ih je obuzeo. Možda samo neka naznaka "kazne" koja sledi.
Schipper je nepotrebno i neuverljivo survao svoj film u melodramu, donekle i psihopatizujući svoju junakinju, i to nakon što ju je učinio živom i ranjivom. Sasvim nepotrebno. Eventualnim moralisanjem koje kraj priziva ne bih se bavio, jer taj put dovodi smislenost čitave priče, dok onaj jedan, neprekinuti kadar, koji nas je učinio "nedobrovoljnim svedocima" predstavlja omču oko našeg vrata koja nas tera na opredeljivanje prema njihovim postupcima.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Jedan od najboljih filmova iz prošle godine, totalno osveženje, uz sve mane.
ReplyDeleteNa kraju ipak pozitivan utisak ali prvih pola sata, taj berlinski "Before Sunrise", je toliko neoprostivo dosadno uradjen da ni DJ Koze ni Nils Frahm ne pomazu. Ova cetvorica su najdosadniji tipovi u univerzumu! Ko to prezivi izdrzace do kraja. I dalje "Lilja 4-ever" ostaje najbolji u ovoj konkurenciji.
ReplyDeleteer mi veruješ da nikada nisam gledao lilya 4 ever. no reason, jednostavno nisam.
Deleteali teško mi je da poverujem da nisi imao ni malo simpatije za spontano i uverljivo razigran ljubavni odnos dvoje glavnih junaka. meni je delovalo da se stvarno zaljubljuju pred kamerom.
Moram onda da ti napomenem da svaki put posle gledanja "Ljilje" nisam u stanju da komuniciram po par dana sa ljudskom vrstom.
ReplyDeleteSimpatija je bilo naravno ali mene ovde nesto nije odradilo do kraja kako valja. Setio sam se jos jednog filma, cak vrlo slicnog "Viktoriji" (i po duzini trajanja, razvucenosti radnje a i po tome sto je nemacki :) i meni boljeg - "Princeza i ratnik", Toma Tikvera. Vrlo neobicna hemija izmedju glavnih junaka, isto nesvakidasnja pljacka banke i isto suocavanje sa posledicama ali sve to na jedan uvrnutiji nacin. Mislim da "Viktoriji" fali upravo to zrnce fantazije da ga oslobodi tereta "real time" filma i toga sto je "snimljen iz jednog kadra". Mnogo se vodilo racuna o tome a manje o magiji koja je trebalo da bude rezultat celog tog postupka. p.s. ocekujem mnogo od (ej koja slucajnost, opet nemackog!) - "Der Nachtmahr" na predstojecem Festu. :)
https://www.youtube.com/watch?v=xrQkasMhy6Q