Mogao je ovo biti sasvim neobičan film
Trumbo, baš kao i The Dannish Girl, funkcioniše kao tipični oskarovski biopic koji treba da posluži svom glavnom glumcu da dobije nominaciju, osvoji statuu i akonto toga proda film. I suštinski Trumbo jeste baš to- priča o Daltonu Trumbu, čuvenom holivudskom scenaristi, koji se previše voleo sa komunističkim idejama zbog čega ga je koldvorovska Amerika osudila na "Crnu listu" i zabranila mu rad u Holivudu (za koji je ocenjeno da predstavlja najveće oružje u potencijalnoj mis-edukaciji Amerikanaca). Trumbo je bio prinuđen da scenariše sve i svašta, ali i da pod tuđim imenom osvoji čak dva Oskara. Na kraju je pobedio.
Film ima pretenzije da aktualizuje slične probleme cenzure i podela unutar kojih nečiji rad biva procenjivan isključivo i samo na osnovu opredeljenja ili orijentacije ili boje kože njihovih autora.
Što je no-no.
Dakle, sve 1/1 za Oskara.
Ali, neko je odlučio da čitavu realizaciju ponudi Jayu Roachu, autoru nekoliko sjajnih komedija o Austinu Powersu, nekoliko nesjajnih o Fockerovima i jednog krajnje prosečnog filma (The Campaign) koji je mogao da ga predloži za ovaj posao.
I onda je Roach pomislio da čitavu stvar treba interpretirati sa dosta duha i humora, jer ona danas mora izgledati tragikomično s obzirom na sumanutost okolnosti i, naročito, načina na koji je Trumbo hendlovao sve.
I za te potrebe Louis CK, koji stvarno ne zna da glumi sem Louieja u Louie, je dobio važnu epizodnu ulogu. Michael Stuhlbarg odlučio je da igra kontroverznog glumca Edwarda G. Robinsona kao da je pokisli Johnny Depp, dok se Helen Mirren, kao još kontroverznija antikomunistkinja Hedda Hopper odlučila za imitiaciju Helene Bonham Carter iz Alice In Wonderland. Ovaj seting je napravio mesta i za komičara Alana Tudyka u još jednoj ozbiljnoj ulozi proteranog scenariste.
A onda je neko pozvao Briana Cranstona da igra glavnu ulogu.
I Jay više nije pravio komediju o Trumbu i tim vremenima nego film koji kad nije komičan izgleda kao loša kopija oskarvoske drame.
Ili je bilo nekako drugačije, ali sa istim rezultatom.
Cranston nije želeo da potera svog junaka u karikaturu i za sobom povuče čitav film u jednu humorističnu priču o ozbiljnim stvarima, već ga je neprekidno držao na nišanu ozbiljnosti, čak i kada je sedeo u kadi sa večitom pljugom u ustima i papirićima scenarija svuda oko sebe. Zato je njegov Trumbo pomalo beživotan i sterilan, zakamufliran spoljnim aktivnostima (poput cigarete u ustima) ne bi li prikrio da unutra nema ništa.
Kako Roach manje-više ravnomerno krči put "američke intervencije" i kroz njegov posao i kroz njegovu porodicu još manje je ostalo prostora da film o čuvenom scenaristi i borcu za ljudska prava zaživi nekim osobenim pristupom ili interpretacijom.
Ta vrsta "sigurice" učiniće da ovaj film zaboravimo čim Cranston duboko uzdahne što je pročitano nečije tuđe ime na dodeli.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Trumbo, baš kao i The Dannish Girl, funkcioniše kao tipični oskarovski biopic koji treba da posluži svom glavnom glumcu da dobije nominaciju, osvoji statuu i akonto toga proda film. I suštinski Trumbo jeste baš to- priča o Daltonu Trumbu, čuvenom holivudskom scenaristi, koji se previše voleo sa komunističkim idejama zbog čega ga je koldvorovska Amerika osudila na "Crnu listu" i zabranila mu rad u Holivudu (za koji je ocenjeno da predstavlja najveće oružje u potencijalnoj mis-edukaciji Amerikanaca). Trumbo je bio prinuđen da scenariše sve i svašta, ali i da pod tuđim imenom osvoji čak dva Oskara. Na kraju je pobedio.
Film ima pretenzije da aktualizuje slične probleme cenzure i podela unutar kojih nečiji rad biva procenjivan isključivo i samo na osnovu opredeljenja ili orijentacije ili boje kože njihovih autora.
Što je no-no.
Dakle, sve 1/1 za Oskara.
Ali, neko je odlučio da čitavu realizaciju ponudi Jayu Roachu, autoru nekoliko sjajnih komedija o Austinu Powersu, nekoliko nesjajnih o Fockerovima i jednog krajnje prosečnog filma (The Campaign) koji je mogao da ga predloži za ovaj posao.
I onda je Roach pomislio da čitavu stvar treba interpretirati sa dosta duha i humora, jer ona danas mora izgledati tragikomično s obzirom na sumanutost okolnosti i, naročito, načina na koji je Trumbo hendlovao sve.
I za te potrebe Louis CK, koji stvarno ne zna da glumi sem Louieja u Louie, je dobio važnu epizodnu ulogu. Michael Stuhlbarg odlučio je da igra kontroverznog glumca Edwarda G. Robinsona kao da je pokisli Johnny Depp, dok se Helen Mirren, kao još kontroverznija antikomunistkinja Hedda Hopper odlučila za imitiaciju Helene Bonham Carter iz Alice In Wonderland. Ovaj seting je napravio mesta i za komičara Alana Tudyka u još jednoj ozbiljnoj ulozi proteranog scenariste.
A onda je neko pozvao Briana Cranstona da igra glavnu ulogu.
I Jay više nije pravio komediju o Trumbu i tim vremenima nego film koji kad nije komičan izgleda kao loša kopija oskarvoske drame.
Ili je bilo nekako drugačije, ali sa istim rezultatom.
Cranston nije želeo da potera svog junaka u karikaturu i za sobom povuče čitav film u jednu humorističnu priču o ozbiljnim stvarima, već ga je neprekidno držao na nišanu ozbiljnosti, čak i kada je sedeo u kadi sa večitom pljugom u ustima i papirićima scenarija svuda oko sebe. Zato je njegov Trumbo pomalo beživotan i sterilan, zakamufliran spoljnim aktivnostima (poput cigarete u ustima) ne bi li prikrio da unutra nema ništa.
Kako Roach manje-više ravnomerno krči put "američke intervencije" i kroz njegov posao i kroz njegovu porodicu još manje je ostalo prostora da film o čuvenom scenaristi i borcu za ljudska prava zaživi nekim osobenim pristupom ili interpretacijom.
Ta vrsta "sigurice" učiniće da ovaj film zaboravimo čim Cranston duboko uzdahne što je pročitano nečije tuđe ime na dodeli.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment