Voleo sam Slowdive i kao mlad momak i volim ih sada kada izgledam kao Brad Pitt (sa bradom!). A voleću ih još više sad kad sam im upoznao ćerku.
Na Pitchforku uvek čitam recenzije albuma koje napljuju i bendova i albuma koje volim. Not To Disappear u određenim trenucima volim više od par sekundi apsolutne tišine.
Evo, kako njihovu muziku (ispravno, moram da priznam) opisuje recenzent(kinja?) Jazz Monroe: "There's a mix of nocturnal indie-pop, gothic post-punk, doomy shoegaze, chest-beating post-rock , and resplendent dream pop..."
Jazz očigledno nije fan.
Jer šugejz (zovite ga u ovom slučaju i "dream pop" ako uz njega možete da sanjate) dugo nije imao ovako emocionalno, konzistentno i dobrim pesmama ispunjeno izdanje.
Naročito ne "žensko". Uprkos dva muškarca u triju.
Daughter su poreklom iz Londona. Iako ja duboko verujem da su negde sa juga Španije, odakle ni poludragi Drugstore (iz devedesetih) također nisu bili. Ima u njihovoj muzici nečega toliko nedoljivo samoubilački smirajnog. Svih deset pesama mi deluju kao da su razastrte po peščanoj plaži dok se sunce lagano davi u horizontu mora. Sa njim i uspomene na protekli dan, leto, i život sam. Kao neko mentalno spaljivanje stvari koje nam više ne trebaju. Kad kažem stvari mislim dana, a kad kažem dana mislim trenutaka, a kad kažem trenutaka krenu mi suze na oči.
Uz Not To Disappear bilo bi lepo sebi oduzeti dan.
Pre tri godine Daughter su objavili album If You Leave koji jedva pamtim. Za moj stvarni susret sa njima daleko je bio bitniji singl Winter/ Feeling Alright gde su uzajamno remiksovali jedni druge, oni i Warpaint. Daughter remiks Feeling Alright mi je bio genijalan. I Warpaint su genijalne. I tu negde počelo je umrežavanje mojih osećanja prema ovim bendovima.
Daughter su, izgleda, puno toga naučile od Warpaint i Not To Disappear može da se sluša kao treći album Warpaint, dok ovaj, nadam se ove godine!, ne stigne.
Not To Disappear je sve ono što je Jazz Monroe napisala o njemu. Ali u Eleni Tonri ovakva muzika ima jednu od najemotivnijih pevačica, sposobnu da u istom vreme donese i jezu, i anksioznost i tugu. A da ne pominjem da na momente od Pale Saints nismo imali ovoliko čudesnih zvukova proizvedenih na gitari. U nizu. Poput jata delfina koje prostruji poput vas.
Za singl Doing The Right Thing (koji je zauzeo mesto broj tri na ovo-godišnjoj listi najboljih pesama Moć Veštica) sam već rekao sve najlepše što sam mogao. Ali nisam napisao. Gitarski solo u ovoj pesmi, propraćen jedva čujni mejzistarastim udaraljkama, zatim lagana gradacija Elenine melanholije, to zavođenje rastuživanjem- put do svačijeg srca. Doing The Right Thing je audio slika svih mojih neuzvraćenih zaljubljenosti i romantičarskih zagledanja u tmurno nebo.
A ovde svaka pesma ima taj potencijal. Možda i tu nameru.
Not To Disappear je folk album, dofilovan raskošnim aranžmanima da intimnom daju epskije dimenzije ne gubeći mu dušu. Elena miluje, momci raspaljuju. Najbolje stvari Explosions In The Sky bi ovako zvučale (kao How, recimo) da je Elena zapevala preko njih. Spektralno, onirično, ali jednostavnim jezikom jecaja i skoro turbofolkerskih priznanja (samo pročitajte tekst jošuvekspavamutvojojmajici pesme Alone/ With You).
A ima i postrokerskijih pesama, poput No Care, istina. Da štrecnu i podsete na Ecstasy and Wine.
Možda bi bilo fer od mene da (vam) priznam da je za mene sve ovo samo Lana Del Rey drugim sredstvima. Erotika vapaja.
Ne umem da odolim.
Neću da odolim.
Ah, da, najgori omot albuma ikada u istoriji 4AD.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Na Pitchforku uvek čitam recenzije albuma koje napljuju i bendova i albuma koje volim. Not To Disappear u određenim trenucima volim više od par sekundi apsolutne tišine.
Evo, kako njihovu muziku (ispravno, moram da priznam) opisuje recenzent(kinja?) Jazz Monroe: "There's a mix of nocturnal indie-pop, gothic post-punk, doomy shoegaze, chest-beating post-rock , and resplendent dream pop..."
Jazz očigledno nije fan.
Jer šugejz (zovite ga u ovom slučaju i "dream pop" ako uz njega možete da sanjate) dugo nije imao ovako emocionalno, konzistentno i dobrim pesmama ispunjeno izdanje.
Naročito ne "žensko". Uprkos dva muškarca u triju.
Daughter su poreklom iz Londona. Iako ja duboko verujem da su negde sa juga Španije, odakle ni poludragi Drugstore (iz devedesetih) također nisu bili. Ima u njihovoj muzici nečega toliko nedoljivo samoubilački smirajnog. Svih deset pesama mi deluju kao da su razastrte po peščanoj plaži dok se sunce lagano davi u horizontu mora. Sa njim i uspomene na protekli dan, leto, i život sam. Kao neko mentalno spaljivanje stvari koje nam više ne trebaju. Kad kažem stvari mislim dana, a kad kažem dana mislim trenutaka, a kad kažem trenutaka krenu mi suze na oči.
Uz Not To Disappear bilo bi lepo sebi oduzeti dan.
Pre tri godine Daughter su objavili album If You Leave koji jedva pamtim. Za moj stvarni susret sa njima daleko je bio bitniji singl Winter/ Feeling Alright gde su uzajamno remiksovali jedni druge, oni i Warpaint. Daughter remiks Feeling Alright mi je bio genijalan. I Warpaint su genijalne. I tu negde počelo je umrežavanje mojih osećanja prema ovim bendovima.
Daughter su, izgleda, puno toga naučile od Warpaint i Not To Disappear može da se sluša kao treći album Warpaint, dok ovaj, nadam se ove godine!, ne stigne.
Not To Disappear je sve ono što je Jazz Monroe napisala o njemu. Ali u Eleni Tonri ovakva muzika ima jednu od najemotivnijih pevačica, sposobnu da u istom vreme donese i jezu, i anksioznost i tugu. A da ne pominjem da na momente od Pale Saints nismo imali ovoliko čudesnih zvukova proizvedenih na gitari. U nizu. Poput jata delfina koje prostruji poput vas.
Za singl Doing The Right Thing (koji je zauzeo mesto broj tri na ovo-godišnjoj listi najboljih pesama Moć Veštica) sam već rekao sve najlepše što sam mogao. Ali nisam napisao. Gitarski solo u ovoj pesmi, propraćen jedva čujni mejzistarastim udaraljkama, zatim lagana gradacija Elenine melanholije, to zavođenje rastuživanjem- put do svačijeg srca. Doing The Right Thing je audio slika svih mojih neuzvraćenih zaljubljenosti i romantičarskih zagledanja u tmurno nebo.
A ovde svaka pesma ima taj potencijal. Možda i tu nameru.
Not To Disappear je folk album, dofilovan raskošnim aranžmanima da intimnom daju epskije dimenzije ne gubeći mu dušu. Elena miluje, momci raspaljuju. Najbolje stvari Explosions In The Sky bi ovako zvučale (kao How, recimo) da je Elena zapevala preko njih. Spektralno, onirično, ali jednostavnim jezikom jecaja i skoro turbofolkerskih priznanja (samo pročitajte tekst jošuvekspavamutvojojmajici pesme Alone/ With You).
A ima i postrokerskijih pesama, poput No Care, istina. Da štrecnu i podsete na Ecstasy and Wine.
Možda bi bilo fer od mene da (vam) priznam da je za mene sve ovo samo Lana Del Rey drugim sredstvima. Erotika vapaja.
Ne umem da odolim.
Neću da odolim.
Ah, da, najgori omot albuma ikada u istoriji 4AD.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Ide mi voda na uši
ReplyDelete