Life's a bitch i onda dođe Charlie Kaufman
Ako ste gledali bilo koje od ostvarenja kojima je autorski kumovao Charlie Kaufman (Being John Malkovich, Adaptation, Confessions Of A Dangerous Minds, Eternal Sunshine Of The Spotless Mind i, naročito, Synecdoche, New York) onda znate da se radi o lako razumevajućim, optimističkim ostvarenjima nakon kojih čovek rado ode u McDonald's i još radije nastavi svoj život. Takav slučaj je i sa Anomalisa.
Ova prva Kaufmanova stop-motion animacija, nastala prema istoimenoj lutkarskoj predstavi, ko-režirana je sa mlađanim animatorom Duke Johnsonom, koji iza sebe ima par kratkih animiranih ostvarenja. Ali, ovo je bez sumnje "Kaufmanov film".
Jer šta, manje-više, čini Kaufmanov film? Sagledavanje života u kontekstu izvesne i približavajuće smrti? O, da. Ljubav, kao jedini smisao svih stvari i jedina stvar sa kojom čovek neće pogrešiti? Da. Muškarac u svom zrelom dobu zapitan nad sopstvenom prošlošću koliko i nad sopstvenom budućnošću? Da. Neka vrsta psihološkog poremećaja koja je potom razigrana kroz priču i/ili scenografiju? Mhm. Trunčica nade i trijumf monotonije besmisla? Aha. Osećaj da nešto slično ili dugo niste gledali? Da. Sem ako niste verni pratilac Kaufmanovog rada, jer ćete u tom slučaju imati blag osećaj da ste sve pobrojano već negde/ već više puta videli.
Anomalisa se bavi jednom hotelskom noći (dobro, i jutrom) Michaela Stone, konsultanta za prodaju i "customer service", koji dolazi u hotel Fregoli, u Sinsinatiju da održi predavanje na konferenciji. Zahvaljujući svom stručnom bestseleru on je neka vrsta idola među tim svetom. Michael Stone ima više od pedeset godina, suprugu i sinčića, jednu usahlu ljubav iz Sinsinatija (sa kojom bezsupešno pokušava da reanimira odnos (pun intended)) i neočekivanu priliku da neočekivano promeni svoj život sa telefonskom prodavačicom Lisom koju upoznaje u hotelu. I baš kao što nam autori plastično elaboriraju ona je "anomalija" u njegovom životu, otuda i njen novi nadimak "Anomalisa".
Pročitao sam u triviji za ovaj film da je ime hotela, "Fregoli", medicinski termin za poremćaj tokom koga ljudi imaju utisak da su svi ljudi oko njih jedna te ista osoba. To objašnjava zašto su sem Michaela i Lise, svi ljudi koje vidimo imaju isto lice i isti glas. Ali, čak i ako to ne znate, jasno je šta Kaufman želi da kaže izdvajanjem svojih ljubavnika iz tog samoreprizirajućeg sveta.
Čini mi se da je stop-motion adaptacija, tj "lutkastost" pripovedanja još više pojačala te nevidljive žice koje nas pokreću i kojima ne možemo da se otrgnemo dok čvrsto verujemo da držimo svoj život u svojim rukama, i koncima. U nekoliko navrata film razbija sopstvenu realnost i našu iluziju da su junaci ljudi, već ih prikazuje kao lutke/ robote, što samo dodatno doprinosi uvrnutoj atmosferi i generalnom doživljaju priče.
Kaufman i Johnson su se maestralno potrudili da svoje junake "ožive" kroz niz detalja koji markiraju karaktere, ponašanja, mane, gafove, "ljudskosti" ljudi i ta "borba" "lutke" Michaela Stone sa sopstvenom ljudskošću je najimpresivniji deo filma. Sam kraj deluje malo zbrzano, kao da se više udovoljavalo metafori i poruci filma, nego priči, koja je nakon pozmašnog uvoda i razrade ostala uskraćena za isto tako elaboriran kraj.
I dobila neki koji možda više udovoljava epizodi Zone sumraka, nego visokoestetizovanoj Kaufmanovoj paraboli.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Ako ste gledali bilo koje od ostvarenja kojima je autorski kumovao Charlie Kaufman (Being John Malkovich, Adaptation, Confessions Of A Dangerous Minds, Eternal Sunshine Of The Spotless Mind i, naročito, Synecdoche, New York) onda znate da se radi o lako razumevajućim, optimističkim ostvarenjima nakon kojih čovek rado ode u McDonald's i još radije nastavi svoj život. Takav slučaj je i sa Anomalisa.
Ova prva Kaufmanova stop-motion animacija, nastala prema istoimenoj lutkarskoj predstavi, ko-režirana je sa mlađanim animatorom Duke Johnsonom, koji iza sebe ima par kratkih animiranih ostvarenja. Ali, ovo je bez sumnje "Kaufmanov film".
Jer šta, manje-više, čini Kaufmanov film? Sagledavanje života u kontekstu izvesne i približavajuće smrti? O, da. Ljubav, kao jedini smisao svih stvari i jedina stvar sa kojom čovek neće pogrešiti? Da. Muškarac u svom zrelom dobu zapitan nad sopstvenom prošlošću koliko i nad sopstvenom budućnošću? Da. Neka vrsta psihološkog poremećaja koja je potom razigrana kroz priču i/ili scenografiju? Mhm. Trunčica nade i trijumf monotonije besmisla? Aha. Osećaj da nešto slično ili dugo niste gledali? Da. Sem ako niste verni pratilac Kaufmanovog rada, jer ćete u tom slučaju imati blag osećaj da ste sve pobrojano već negde/ već više puta videli.
Anomalisa se bavi jednom hotelskom noći (dobro, i jutrom) Michaela Stone, konsultanta za prodaju i "customer service", koji dolazi u hotel Fregoli, u Sinsinatiju da održi predavanje na konferenciji. Zahvaljujući svom stručnom bestseleru on je neka vrsta idola među tim svetom. Michael Stone ima više od pedeset godina, suprugu i sinčića, jednu usahlu ljubav iz Sinsinatija (sa kojom bezsupešno pokušava da reanimira odnos (pun intended)) i neočekivanu priliku da neočekivano promeni svoj život sa telefonskom prodavačicom Lisom koju upoznaje u hotelu. I baš kao što nam autori plastično elaboriraju ona je "anomalija" u njegovom životu, otuda i njen novi nadimak "Anomalisa".
Pročitao sam u triviji za ovaj film da je ime hotela, "Fregoli", medicinski termin za poremćaj tokom koga ljudi imaju utisak da su svi ljudi oko njih jedna te ista osoba. To objašnjava zašto su sem Michaela i Lise, svi ljudi koje vidimo imaju isto lice i isti glas. Ali, čak i ako to ne znate, jasno je šta Kaufman želi da kaže izdvajanjem svojih ljubavnika iz tog samoreprizirajućeg sveta.
Čini mi se da je stop-motion adaptacija, tj "lutkastost" pripovedanja još više pojačala te nevidljive žice koje nas pokreću i kojima ne možemo da se otrgnemo dok čvrsto verujemo da držimo svoj život u svojim rukama, i koncima. U nekoliko navrata film razbija sopstvenu realnost i našu iluziju da su junaci ljudi, već ih prikazuje kao lutke/ robote, što samo dodatno doprinosi uvrnutoj atmosferi i generalnom doživljaju priče.
Kaufman i Johnson su se maestralno potrudili da svoje junake "ožive" kroz niz detalja koji markiraju karaktere, ponašanja, mane, gafove, "ljudskosti" ljudi i ta "borba" "lutke" Michaela Stone sa sopstvenom ljudskošću je najimpresivniji deo filma. Sam kraj deluje malo zbrzano, kao da se više udovoljavalo metafori i poruci filma, nego priči, koja je nakon pozmašnog uvoda i razrade ostala uskraćena za isto tako elaboriran kraj.
I dobila neki koji možda više udovoljava epizodi Zone sumraka, nego visokoestetizovanoj Kaufmanovoj paraboli.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment