I like Chopin. Do you?
Novi Gonzalezov album (jer M83 još Nicolasovog odlaska jeste Gonazlezov solo projekat) stiže u pomalo markismitovskim okolnostima. Tek što je preko infostada primio mlađanog Jordana "J.Laser" Lawlora i po prvi put mu ukazao priliku da i kompozitorski doprinese nekom izdanju M83, iz benda je otišla Gonzalezova višegodišnja pevačica i klavijaturistkinja Morgan Kibby, a na njeno mesto je došla Teksašanka Kaela Sinclair. U izvesnom smislu, ovaj reorganizacioni reset opravdava i dominaciju novog, retro-fetišističkog, "zvuka osamdesetih".
Ne znam da li je to do podsvesnog prezira prema mejnstrimu osamdesetih, ali bilo koji autorski povratak u osamdesete, inspiracija ili omaž istim, uvek dolazi uz neke kemp ograde, intelektualno objašnjenje i skoro nikad se ne tumači kao čisto muzička odluka. Jer, božemoj, ko bi normalan želeo da tako nešto uradi?!! Dok s druge strane, autorski osvrti na folk (pa čak i onaj grčkih jevreja s početka prošlog veka), zatim bluz, rokenrol pedesetih, kalifornijski kantri itd... manje-više uvek sami sebe opravdavaju i gotovo nikada ne dovode kredibilitet autora u pitanje. Ne kažem da za takav zlosrećan tretman osamdesetih nije bilo razloga, ali ono što (recimo) Ryley Walker radi za bluz i folk skoro pa je isto kao ono što M83, na ovom albumu, rade za sint-pop, osamdesetih.
Junk već svojim nazivom nepotrebno zauzima odbrambeni gard i priprema nas (mislim- vas!) za to da će ponuđena muzika biti potrošnija nego inače i namenjena onim trenucima koje obično krijete od drugih ili uz dosta intelektualnog napora koristite da ispromovišete koliko je vaš ukus viši od ostalih (što je možda i ovde, nenamerno, slučaj).
Gonzalez je napravio besramno dobar i stilski perfektan pop album. Koji je miljama udaljen od izvornog post/sint/roka M83 i njegovih daftpankizovanih varijanti na kasnijim izdanjima. Iako on sam (negde) priča da je bio inspirisan TV serijama sedamdesetih i osamdesetih (ne nužno i saundtracima istih) i da je svojim albumom pokušao da napravi omaž istim, kao i da pokaže koliko su današnje serije "sve iste i rađene bez strasti" (wtf'?!!). Ono što je za nas/ vas bitno jeste da iako na Junk ima nekoliko instrumentala, on je daleko od nečega što bi nazvali "imaginarnim saundtrakom" ondašnjih ili nekih budućih serija.
Junk je one-man-Evrovizija. Kultivisano, elegantno, brajanferijevsko kretanje kroz postdaftpank sint-pop. Uvodna Do It, Try It bukvalno zvuči kao najbolja stvar na preizvikanom Discovery. I super sažima Eden Mie Hansen-Love svojom sladunjavom nostalgijom. Bilo je početkom milenijuma ovakvih stvari i skoro sve su završile na Lolipop listi MTV Balkan/ TV B92. A sličnim tretmanom sličnih emocija na nešto drugačiji način bave se i Gorillaz. Koji su kul. I pozamašni nostalgičari za osamdesetim koji se sa tim bremenom i dobro nose i još bolje provlače.
U Road Blaster M83 su najbliži svojim zemljacima Air i duhu Kelly Watch The Stars i sličnih 80s pastiša u kojima su Smiths i Vangelis našli zajednički jezik. U tom kontekstu, Junk se može posmatrati ne samo kao de/re-konstrukcija osamdesetih, već i svih onih pre i post milenijumskih izdanja koja su to pre njega radila. Za one rođene krajem osamdesetih to će svakako biti relevantnija referenca. Naročito kad čuju Becka u Time Wind i neki bezobraznik ih ubedi da su on, Nik Kershaw i Paul Young bili najveće pop zvezde osamdesetih.
Poput Bananarame, samo sa Mai Lan na vokalima (i Steve Vaijom na gitari!), M83 u Go! serviraju još jedan odličan pop singl koji će se u letu valjati kao Srbin na grčkoj plaži. U Bibi The Dog, imamo isto to samo sa Mai na francuskom. Pet Shop Boys već trideset pet godina pokušavaju da naprave ovakvu pesmu. Najslabija od četiri njena gostovanja je Laser Gun u kojoj nije baš na najbolji način zaživeo Buffalo Gals Malcolma Mclarena.
Sa Walkaway Blues, Solitude i Atlantique Sud malčice više smo na terenu novoromantičara poput Spandau Ballet, ABC ili Cock Robin koji su pop servirali sa stanovitom dozom dramatizacije. Plastičnog soula. I saksofona. Tuga Miami Vicea, drugim rečima.
A ima i dosta stvari (Moon Crystal, Tension, Ludivine) koje podsećaju na Wham! Ili muziku za liftove, teško je odlučiti.
A ima i balada sa Susanne "od Norveške" u kojoj proslavljena folk diva indi scene poput krhke Agnethe Faltskog krči sebi put kroz generičku 80s baladu i nekakvo zlosutno šaputanje malog kejtbušastog dečaka.
Album zatvara zašećereni klavirski soul, sve sa pratećim saksofonom, koji zvuči kao noćna mora How To Dress Well. Nema šanse da Gonzalez nije svestan ne samo ovog autogola, nego i ostalih postignutih na ovom albumu. Do te mere, da vi, a ne on, morate da se pitate pa da li se tu uopšte igra neka utakmica ili su fudbaleri samo srećni što smeju da šutiraju loptu kako im je drago i u čiji god gol žele.
Junk je impresivan na načine koji će vam možda biti teški da ih prihvatite. Ili neinteresantni, nakon toliko projekata koji su svoje vremeplove usmerili kao osamdesetim. Ali to ne menja osećaj da u slučaju nekakve društvene katastrofe u kojima osamdesete i sećanje na njih nestaju, a Junk preživljava, ostajemo sa albumom koji je njihova čistokrvna esencija.
SELEKTAH: 8(0s)/ 10
Novi Gonzalezov album (jer M83 još Nicolasovog odlaska jeste Gonazlezov solo projekat) stiže u pomalo markismitovskim okolnostima. Tek što je preko infostada primio mlađanog Jordana "J.Laser" Lawlora i po prvi put mu ukazao priliku da i kompozitorski doprinese nekom izdanju M83, iz benda je otišla Gonzalezova višegodišnja pevačica i klavijaturistkinja Morgan Kibby, a na njeno mesto je došla Teksašanka Kaela Sinclair. U izvesnom smislu, ovaj reorganizacioni reset opravdava i dominaciju novog, retro-fetišističkog, "zvuka osamdesetih".
Ne znam da li je to do podsvesnog prezira prema mejnstrimu osamdesetih, ali bilo koji autorski povratak u osamdesete, inspiracija ili omaž istim, uvek dolazi uz neke kemp ograde, intelektualno objašnjenje i skoro nikad se ne tumači kao čisto muzička odluka. Jer, božemoj, ko bi normalan želeo da tako nešto uradi?!! Dok s druge strane, autorski osvrti na folk (pa čak i onaj grčkih jevreja s početka prošlog veka), zatim bluz, rokenrol pedesetih, kalifornijski kantri itd... manje-više uvek sami sebe opravdavaju i gotovo nikada ne dovode kredibilitet autora u pitanje. Ne kažem da za takav zlosrećan tretman osamdesetih nije bilo razloga, ali ono što (recimo) Ryley Walker radi za bluz i folk skoro pa je isto kao ono što M83, na ovom albumu, rade za sint-pop, osamdesetih.
Junk već svojim nazivom nepotrebno zauzima odbrambeni gard i priprema nas (mislim- vas!) za to da će ponuđena muzika biti potrošnija nego inače i namenjena onim trenucima koje obično krijete od drugih ili uz dosta intelektualnog napora koristite da ispromovišete koliko je vaš ukus viši od ostalih (što je možda i ovde, nenamerno, slučaj).
Gonzalez je napravio besramno dobar i stilski perfektan pop album. Koji je miljama udaljen od izvornog post/sint/roka M83 i njegovih daftpankizovanih varijanti na kasnijim izdanjima. Iako on sam (negde) priča da je bio inspirisan TV serijama sedamdesetih i osamdesetih (ne nužno i saundtracima istih) i da je svojim albumom pokušao da napravi omaž istim, kao i da pokaže koliko su današnje serije "sve iste i rađene bez strasti" (wtf'?!!). Ono što je za nas/ vas bitno jeste da iako na Junk ima nekoliko instrumentala, on je daleko od nečega što bi nazvali "imaginarnim saundtrakom" ondašnjih ili nekih budućih serija.
Junk je one-man-Evrovizija. Kultivisano, elegantno, brajanferijevsko kretanje kroz postdaftpank sint-pop. Uvodna Do It, Try It bukvalno zvuči kao najbolja stvar na preizvikanom Discovery. I super sažima Eden Mie Hansen-Love svojom sladunjavom nostalgijom. Bilo je početkom milenijuma ovakvih stvari i skoro sve su završile na Lolipop listi MTV Balkan/ TV B92. A sličnim tretmanom sličnih emocija na nešto drugačiji način bave se i Gorillaz. Koji su kul. I pozamašni nostalgičari za osamdesetim koji se sa tim bremenom i dobro nose i još bolje provlače.
U Road Blaster M83 su najbliži svojim zemljacima Air i duhu Kelly Watch The Stars i sličnih 80s pastiša u kojima su Smiths i Vangelis našli zajednički jezik. U tom kontekstu, Junk se može posmatrati ne samo kao de/re-konstrukcija osamdesetih, već i svih onih pre i post milenijumskih izdanja koja su to pre njega radila. Za one rođene krajem osamdesetih to će svakako biti relevantnija referenca. Naročito kad čuju Becka u Time Wind i neki bezobraznik ih ubedi da su on, Nik Kershaw i Paul Young bili najveće pop zvezde osamdesetih.
Poput Bananarame, samo sa Mai Lan na vokalima (i Steve Vaijom na gitari!), M83 u Go! serviraju još jedan odličan pop singl koji će se u letu valjati kao Srbin na grčkoj plaži. U Bibi The Dog, imamo isto to samo sa Mai na francuskom. Pet Shop Boys već trideset pet godina pokušavaju da naprave ovakvu pesmu. Najslabija od četiri njena gostovanja je Laser Gun u kojoj nije baš na najbolji način zaživeo Buffalo Gals Malcolma Mclarena.
Sa Walkaway Blues, Solitude i Atlantique Sud malčice više smo na terenu novoromantičara poput Spandau Ballet, ABC ili Cock Robin koji su pop servirali sa stanovitom dozom dramatizacije. Plastičnog soula. I saksofona. Tuga Miami Vicea, drugim rečima.
A ima i dosta stvari (Moon Crystal, Tension, Ludivine) koje podsećaju na Wham! Ili muziku za liftove, teško je odlučiti.
A ima i balada sa Susanne "od Norveške" u kojoj proslavljena folk diva indi scene poput krhke Agnethe Faltskog krči sebi put kroz generičku 80s baladu i nekakvo zlosutno šaputanje malog kejtbušastog dečaka.
Album zatvara zašećereni klavirski soul, sve sa pratećim saksofonom, koji zvuči kao noćna mora How To Dress Well. Nema šanse da Gonzalez nije svestan ne samo ovog autogola, nego i ostalih postignutih na ovom albumu. Do te mere, da vi, a ne on, morate da se pitate pa da li se tu uopšte igra neka utakmica ili su fudbaleri samo srećni što smeju da šutiraju loptu kako im je drago i u čiji god gol žele.
Junk je impresivan na načine koji će vam možda biti teški da ih prihvatite. Ili neinteresantni, nakon toliko projekata koji su svoje vremeplove usmerili kao osamdesetim. Ali to ne menja osećaj da u slučaju nekakve društvene katastrofe u kojima osamdesete i sećanje na njih nestaju, a Junk preživljava, ostajemo sa albumom koji je njihova čistokrvna esencija.
SELEKTAH: 8(0s)/ 10
No comments:
Post a Comment